Vojvodini je u dotičnom razdoblju zaista bilo sedamdesetak radnih i civilnih logora za Nemce, od kojih su najveći bili Knićanin, Titel, Gakovo… ali pošto se glavni deo radnje odvija u mom rodnom Vrbasu, onda je podrobno opisan jedino taj logor, manji od svih pobrojanih, koji se nalazio u lokalnoj fabrici svile.
Novi roman Igora Marojevića
Majčina ruka (Laguna, 2011),u kojem romansira sudbine vojvođanskih Nemaca posle Drugog svetskog rata, treći je deo – nakon
Žege i
Šnita – Marojevićevog ciklusa istorijskih romana „Etnofikcije”. Istim nazivom kritičari su krstili i novu poetiku istorijskih proza, čiji je Marojević začetnik, a nastavljači mlađi pisci poput Dejana Stojiljkovića (
Konstantinovo raskršće).
Kritičar Mića Vujičić primetio je, povodom „Šnita“, da je u toj knjizi „roman istoriji zavrnuo uvo”.Šta Vi, zapravo, hoćete od istorije?
„Etnofikcija” želi da predstavi 20. vek kroz sudbine pripadnika tri naroda koji su zahvaljujući svojoj nerazumnoj politici bili izolovani – Španci, Nemci i Srbi, i okolni narodi. Pet različitih romana povezuje jedan junak, bezimeni pripovedač u tri romana, koji je i priređivač ostala dva –
Šnita i jednog koji još nije napisan,
Olimpijske igre, a trebalo bi da pretresa španski građanski rat.
U složenici „Etnofikcija”, etno označava etnocentrizam kao nacionalističku stranu naroda, a u savremenijem smislu, etno je tu kao drugost, kao saživot različitih etniciteta. Ali, pošto je u pitanju fikcija, onda sve to ne zvuči teorijski uštogljeno kao što trenutno pričam, već omogućuje višestruku dvojakost. Tako se za početak Nemci sagledavaju u
Šnitu kao agresori, a u
Majčinoj ruci kao žrtve.
Dečak istražuje misteriju kuće u kojoj po dolasku u Vrbas prebiva, što ga povezuje sa sudbinama folksdojčerske porodice njegove školske drugarice Herte i njene sestre Sonje Šleser. Ova tema, poslednjih godina otvorena kroz publicistiku, razbija stereotip o Nemcima?
Većina lokalnih Nemaca koji pre toga nisu bili u partizanima ne samo da su, naročito od 1944. do 1948, masovno proganjani iz Vojvodine odnosno života, nego je i ta priča bila prognana iz javnog diskursa, što je jednako strašno. Poslednjih godina se on prilično „dezinfikovao”,donekle se otvorivši i za sudbinu Nemaca i za probleme pripadnika drugih manjinskih grupa.
Majčina ruka nije prvi srpski roman koji govori o progonu lokalnih folksdojčera, ali se dosta odlučno hvata u koštac sa time. Opet, nije meni bio cilj da razbijam predrasude o njima. Naprosto, samim vraćanjem priče koja je bila u najboljem slučaju poluzabranjena donekle menjam predrasudu o Nemcima kao isključivo o dželatima u to vreme.
Da li je režim u tim logorima doista bio surov kao što se u romanu opisuje, sa torturama i silovanjima?
Za razliku od
Žege i
Šnita,gde svom pripovedaču dozvoljavam poigravanje istorijom, baš zato što je tema osetljiva i što u
Majčinoj ruci ima znatno manje istorije, ovog puta sam se mnogo doslovnije držao činjenica. U Vojvodini je u dotičnom razdoblju zaista bilo sedamdesetak radnih i civilnih logora za Nemce, od kojih su najveći bili Knićanin, Titel, Gakovo… ali pošto se glavni deo radnje odvija u mom rodnom Vrbasu, onda je podrobno opisan jedino taj logor, manji od svih pobrojanih, koji se nalazio u lokalnoj fabrici svile.
Uveliko se raspravlja o restituciji kao ispravljanju istorijske nepravde. Svojim krajem, roman kao da uspostavlja poetsku pravdu?
Dopada mi se ta sintagma, poetska pravda, a naravno da mnogo više držim do nje nego do posledica zakona o restituciji. Ponavljam da je prećutkivanje tragedije bilo koje etničke grupe jednako samoj toj tragediji. Da nije ćutanje o temi koja je morala doći na dnevni red između glavnog junaka
Majčine ruke i Nemice Sonje narastalo, ne bi došlo do svojevrsne eksplozije koja se očituje u poslednja dva poglavlja, do ne baš najveselijeg ishoda. Sve što se gura pod tepih, ili, u ovom slučaju, u podrum kuće narasta, i u jednom trenutku eksplodira. To je jedan od bazičnih zaključaka psihoanalize.
Poetska pravda za mene je, pre svega, mogućnost da se o svemu otvoreno priča. Proveo sam godine u jednoj folksdojčerskoj kući u Vrbasu, i dosta lično preživljavao nemogućnost da se priča zašto je ona pripala nama, ko su bili njeni vlasnici, šta se s njima desilo...
Kakve reakcije na knjigu očekujete? Ovaj put ste u rušenju tabua zašli u osetljiv domen?
Iako je izašao tek pre mesec dana, roman već izaziva dosta reakcija, vrlo oprečnih. Odmah je u jednom desnom tablonu napisano tri strane plamene reakcije na knjigu, čiji potpisnik je samo na
Šnit napisao deset negativnih tekstova i tako nesvesno postao moj „pi-ar” iz desnog sektora, i to besplatni. Bilo je i pozitivnih i polunegativnih kritika. Spreman sam na to, jer sam video ranije, na portalima gde se pominje tema folksdojčera, da su reakcije oprečne. Neki osećaju nelagodu što su, na primer, živeli u nekoj kući nasleđenoj na tako arbitraran način, a čemu je prethodila neka porodična tragedija nemačkih civila. Neki zameraju po principu „šta ima on da piše o tome” i tim retorskim pitanjem izriču nedvosmislenu tvrdnju o količini vlastitog demokratskog potencijala. Mene kao romanopisca zanima upravo ono što je prećutkivano. U estetskom smislu je to povoljno, jer neka prećutkivana tema sama po sebi nosi harizmu, a mislim da je i moralno otvarati takvu temu. Tako da nastojim da podrivam tabue, još od romana
Dvadeset četiri zida, koji tretira sidu. Pisao sam i o NDH u Zemunu, i o impotenciji savremenih srpskih muškaraca – u
Šnitu odnosno
Parteru… Interesantno je da neke takve teme izazivaju srazmerno više reakcija i mnogima oduzimaju više energije, nego što je to slučaj sa flagrantnom štetom na njihov račun od strane oligarha.
Jezik je važan činilac vaše proze, i sami govorite više jezika, prevodite, a u „Majčinoj ruci” učenje nemačkogima i simboličan smisao?
Slobodan Vladušić je vešto uočio smišljeni paradoks romana da sam imenujući poglavlja u prvom delu
Majčine ruke nazivima školskih predmeta simbolički oblikovao situaciju u kojoj saznanje o nasilju nad Nemcima postaje, ironično, vrhunac jednog obrazovnog procesa imomenat koji simbolički određuje raskid s nevinošću. U svemu tome vrlo bitnu igra ulogu nemački jezik kao „školski predmet”.
Vi jezike kategorizujete, srpski kao jezik epske strukture, a španski kao jezik integrisanog ludila?
U osnovi španskog jezika i književnosti je
Don Kihot, oličenjeparodije, ironije i cinizma. Kod nas se bez veće štete slična uloga može pridati megaepskom
Gorskom vijencu, koji ima mnogo nastavljača u onom segmentu savremene književnosti koji ja nazivam srpskom književnošću na prelazu iz 20. u 19. vek.
Veliki broj savremenih srpskih pisaca ne bi se složio da su nastavljači Njegoša, pogotovo ne prozni pisci?
Njegoš je pisao poeziju, pa sam i mislio na pesnike. Možemo da ih imenujemo, sigurno da Matija Bećković i njegovi sledbenici sebe smatraju nastavljačemNjegoša. Nekakav ironijski otklon kod takvih je prilično kozmetičko sredstvo: u njihovim tekstovima najčešće, kao i u
Gorskom vijencu, postoje dve strane, mi dobri i oni rđavi, ćeranje i slične rabote. To danas nije legitimna poetika. Mislim, piše tako romantičarski i poneki savremeni francuski pesnik,ali njegova knjiga je važna u kontekstu nekoliko zaselaka gde se uz njeno čitanje uz vatru lepo mogu organizovati okupljanja i održavanje lokalnih običaja.
Poetika,po sebi, nije ni dobra ni loša, važno je da li je umetnički uspela?
Populistička, narodnjačka epika danas mora biti „of” osim ako sama sebe rekontekstualizuje snažnim autoironijskim nabojem. Ni u jednom razvijenom savremenom književnom organizmu ona ne bi mogla biti shvaćena kao ravnopravna poetika u utakmici.Naprosto zato što nije u duhu vremena, koji se ovde nažalost uglavnom shvata modnom a ne filozofskom kategorijom, a Cajtgajst u svojoj biti, kako bismo morali znati, jeste filozofska kategorija.
Kako se saobraziti sa duhom vremena?
S obzirom na to da se ova oligarhija iz vlastite koristi trudi da učini javni diskurs totalno populističkim, nažalost,ne vidim nikakvog drugog izlaza, osim onog što, uostalom i kroz svoje knjige nudim: ohrabrivati ljude da, bez obzira na ugrožavajući kolektivizam, čuvaju individualnost. U ovim okolnostima, jedino takvim naporima čovek može da se osavremeni odnosno čuva sebe u vremenu. Ako to ne učini, a živi u 21. veku, on je izgubljen. Jer, bez obzira na svu bahatost koju ispoljavaju ovi što tuku gejove, na sve prisutniju profašističku ikonografiju, to je poraženo i kao ideologija i kao manir, iako možda ne izgleda tako. Ovo što vidimo samo su raznovrsni recidivi.
Recidivi politike?
Između ostalog. A propo, Zapad nam je naneo priličnu štetu time što nije obavezao Miloševića da 1999. prizna poraz. To bi nam bilo od velike koristi jer bi ljudima bilo jasno šta se dešava. Ovako, ima još i mnogo nezadovoljstva. Zašto gubimo Kosovo? A zašto smo 1918. dobili Vojvodinu? Jer smo tada bili ratni dobitnici, kao što smo sad gubitnici. Ovako čak ni nešto toliko opipljivo nije poznato. I mislim da toliko starinske epike u našoj savremenoj kulturi ima upravo zato što je njen dobar deo bio ostavljen nacionalistima kao uteha za politički poraz. Tako smo mi u tranziciji generalno žrtvovali kulturu, počev od toga što je srpska kultura u regionu na najnižim granama po ulaganju države. Kao da je prećutni stav da prvo treba završiti tranziciju, pa onda srediti kulturu. A to je neodrživo jer je nemoguće izvaditi mozak dok se tranzicija ne okonča, pa ga onda vratiti u glavu.
____________________________________
Kad bi bilo više Bernharda kod nas
Svakako bi bilo dobro da ovde ima više autora kakav je u Austriji bio Tomas Bernhard, ali pojava imitatora njegovih glasova kod nas i u regionu i nije naročito jaka stvar. Njegov stil je jedan od najzavodljivijih mogućih, te bi pisac koji ima potrebu da se aktivno odredi prema njemu morao da bude oprezan.
Mene su više puta navodili kao autora na kojeg je Bernhard uticao, međutim u priči
Perast, u kojoj toga najviše ima, ja mnogo pre vidim parodiju nego pastiš, koji za mene zapravo ne dolazi u obzir. Mislim na noviju upotrebu reči parodija koja označava istovremeno ponavljanje s razlikom pa i kritiku i, s druge strane, omaž. Takođe bi bilo divno da ovde ima više javnih ličnosti kakva je bio Bernhard, koje bi imale snagu da upućuju društvenu kritiku a da nemaju nikakvu podršku države ili alternativnih institucija. Ali, takvih će se i u najvedrijoj perspektivi na prste moći nabrojati u Srbiji, zemlji u čijem se javnom diskursu reč cinizam redovno koristi u pogrešnom i omalovažavajućem kontekstu pa se čak brka i sa sarkazmom, tako da nema govora da ovde cinizam bez kojeg nema ni bernhardovske kritike, može biti šire prihvaćen kao jezička strategija i kao strategija tumačenja.
Subotica nije Barselona
Multikulturalizam bi morao da podrazumeva potpuno poštovanje i ličnog i opšteg, u smislu da čovek ima pravo da bez i najmanje nelagode drži do ličnog i da mu bude omogućeno da se koristi opštim pri čemu se podrazumeva da on to želi. Posredi je nešto što insistira na bezbolnoj slivenosti različitih entiteta koji čine jednu sredinu a ne na pukoj faktografiji tipa toliko i toliko entiteta i samim tim – lepota i pravo bogatstvo. A ako je tako, mi ne možemo govoriti ni o najrazvijenijim oblastima bivše Jugoslavije kao o istinski multikulturalnim. Recimo, u Subotici živi po oko pedeset odsto Mađara i Srba. Koliko tamošnjih Srba govori mađarski i kakav je srpski većine Mađara koji ga govore? Ja samo znam da je preko tri četvrtine žitelja Barselone savršeno dvojezično, pri čemu španski i katalonski i nisu baš slični u meri ovdašnjih predstava o tome. Pa, da nije tako, ne bi se ni tu moglo govoriti o istinskoj multikulturalnosti.
Autor: Vesna Roganović
Foto: Darko Ćirkov
Izvor: Politika