Laguna - Bukmarker - Intervju - Ivan Ivačković: Emocije do daske - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju - Ivan Ivačković: Emocije do daske

Ivan Ivačković, novinar, bubnjar i autor knjiga „Rolingstonsi: Umetnost pobune“ i „Kako smo propevali: Jugoslavija i njena muzika“ za koju je dobio uglednu književnu nagradu „Desimir Tošić“, kaže za svoje najnovije delo „Pisma iz Tajnog grada“ da je najličnije do sada. To je neka vrsta intimnog dnevnika u kojem Ivačković razotkriva veliki deo sebe.



U ’Pismima iz Tajnog grada’ sam, na primer, prvi put pisao o tome kako sam u klinačkim danima krao postere Mika Džegera iz kuća mojih školskih drugova“, kaže Ivačković. „I kad bih bivao otkriven u krađama, dolazio sam da se pokajem i izvinim, ali postere nisam vraćao. Bio sam potpuno zaluđen ’Stonsima’. Ova knjiga je jedna mala intimna istorija. U njoj su tekstovi za koje mi je već mnogo ljudi reklo da su mini-romani i da bi sledeća knjiga trebalo da bude ’pravi’ roman.

Rekli ste da su „Pisma iz Tajnog grada“ neka vrsta dnevnika. Vodite li „pravi“, konvencionalni intimni dnevnik?

Ponekad zapišem ponešto, ali to je uglavnom kratko i neredovno. Mahom zapisujem neke posebno simpatične rečenice ili postupke moje ćerkice Anite, plašim se da ću s vremenom to zaboraviti, a nikako ne želim da zaboravim.

Knjiga ima skoro sto tekstova. Šta im je zajedničko?

Mislim da su svi veoma emotivni. Neki su setni, nostalgični, neki su puni srdžbe, ali kod svih je emocionalni potenciometar okrenut do maksimuma. To je zaista veoma lična knjiga, ili je bar takva u ključnim tekstovima. Istovremeno, ti tekstovi su mala svedočanstva o godinama i decenijama koje su iza nas. Mislim da će svako moći da u ovoj knjizi pronađe i prepozna deo sebe i svojih razmišljanja i uspomena.

Kažete da se vaša generacija nikad nije do kraja snašla u ovom novom dobu. Šta mislite, zašto? Na šta se ona navikla, a toga danas nema?

Pre svega, navikla se na normalan život. Moja generacija je rođena, odrasla, prohodala i koliko-toliko sazrela u SFRJ, koja, da se odmah razumemo, nije bila Diznilend, ali je bila normalna zemlja u kojoj se znao kakav-takav red, u kojoj je postojao nekakav moralni kodeks i u čijem sistemu vrednosti dugo nije bilo mesta za prostaštvo i neukus. Interesantno je da su prostaštvo i neukus počeli da isplivavaju na površinu osamdesetih godina, dakle u isto vreme u kojem je Jugoslavija, najviše zahvaljujući rokenrolu, posebno novom talasu, prvi put gledala ka Londonu ili Njujorku sa osećajem ravnopravnosti. Gotovo istovremeno, bivša Jugoslavija doživljavala je svoje zvezdane trenutke i svoj slom, što se najbolje videlo u muzici – u isto doba imali smo novi talas i novokomponovanu narodnu muziku, koja je otvorila vrata turbo-folku.

Muziku iz kog doba u istoriji najviše volite da slušate i, šta mislite, koje doba je bilo najlepše za život?

Najviše volim da slušam muziku iz šezdesetih i sedamdesetih – „Rolingstounse“, „Bitlse“, Dejvida Bouvija, Dženis Džoplin, „Dorse“... Ta muzika nikad nije prevaziđena. Ništa bolje nije snimljeno, kao što ni od šezdesetih i sedamdesetih nije, bar u novijoj ljudskoj istoriji, bilo boljih vremena. Muzika šezdesetih bila je zvučna kulisa najlepših ljudskih nastojanja: da se svet učini boljim mestom za život, da ljudi budu ravnopravni i slobodni... Bila je to muzika humanosti i solidarnosti, bio je to saundtrek jedne velike ideje i velikog zanosa.

A šta mislite, ko će biti najviše upamćen?

Po svoj prilici, „Bitlsi“. Njihova muzika je, više nego bilo čija, preživela propast gramofonske ploče, slom kompakt-diska i masovni egzodus muzike na internet, medij koji je formu učinio dostupnu svima, a suštinu, plašim se, upropastio. „Bitlsi“ su najjači simbol koji prkosi današnjim vremenima u kojima je muzika svedena na banalnu, površnu zabavu. Ispostavlja se da su oni najviša zastava oko koje će se zauvek okupljati oni koji ne odustaju od ideala ljudskosti. Za mene lično važni su i utoliko što su bili prva grupa koju sam ikad čuo. Mada su, da ne bude zabune, „Rolingstounsi“ bend mog života.

Zašto baš „Stounsi“?

Znate, postoje bar tri razloga koja „Stounsima“ dozvoljavaju da sebe nazivaju najvećom grupom svih vremena, a da tome niko ne sme da prigovori. Prvo, šezdesetih su bili generacijske vođe, otelotvorenje bunta i nepristajanja na dogme i uštirkanost, bili su, još više nego „Bitlsi“, megafon preko kojeg je tadašnja mlada generacija tražila slobodu. Drugo, sedamdesetih su snimili najmanje dva albuma koja spadaju među najbolje u čitavoj istoriji popularne muzike. I treće, danas su sinonim za profesionalnu etiku najvišeg reda i dokaz da rokenrol nije nekakav geto za mlade, nego ozbiljan posao za ceo život. Ja sam, poput mnogih drugih, u njima prepoznao vulkansku emociju na kakvu nikada nisam naišao ni kod jedne druge grupe. Ta količina strasti i osećanja, to ima samo kod „Stounsa“. Što je najlepše, oni uz sve to imaju vanredan smisao za humor i, osim Džegera, sebe uopšte ne shvataju ozbiljno.

Kako stoji Srbija na muzičkoj mapi sveta?

Nestala je devedesetih, kada je nestala i sa svih drugih normalnih mapa. Mogu da vam kažem i tačan datum povratka: 14. jul 2007. godine. Bio je to dan kada su „Stounsi“ svirali u Beogradu i kada je Srbija najzad primila hrišćanstvo.

Slušate li ploče danas i koliku kolekciju imate?

Imam dve-tri hiljade ploča, ne znam baš tačno. Da, slušam ih i dan-danas. Kompakt-disk nikad nije mogao da prenese magiju muzike kao što mogu ploče.

Ko je dao naziv vašem bendu „The Spanks“? Zašto ste se opredelili baš za bubnjeve?

Ja sam krstio bend, a magija ritma privlačila me je još od klinačkih dana. Bubnjeve sam počeo da sviram kao tinejdžer i onda ih ostavio zbog novinarstva. Mnogo kasnije, uradilo sam obrnutu stvar – ostavio sam novinarstvo zbog bubnjeva.

Po čemu ćete pamtiti 2014. i šta priželjkujete u 2015. godini?

Pa, 2014. ću svakako pamtiti po tome što mi je dete krenulo u školu. I, ako smem da kažem, a da ne zazvuči neukusno, po ozbiljnom uspehu koji je imala knjiga „Kako smo propevali“. Moja najveća želja u 2015. i, nadam se, mnogo narednih godina biće da gledam kako mi ćerkica raste.

Autor: Jelena Milinčić
Foto: Aleksandar Stojković
Izvor: Gloria


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme delfi knjižara za vreme praznika 11 novembra 2024  laguna knjige Radno vreme Delfi knjižara za vreme praznika 11. novembra 2024.
08.11.2024.
Tokom državnog praznika – Dan primirja u Prvom svetskom ratu – Delfi knjižare rade po neizmenjenom radnom vremenu. Kada je reč o onlajn porudžbinama – kurirska služba u ponedeljak 11. novembra neće...
više
dragan velikić navika guši svaku pobunu laguna knjige Dragan Velikić: Navika guši svaku pobunu
08.11.2024.
„Pisac obično od fikcije stvara stvarnost. U ovom slučaju pisac od stvarnosti stvara fikciju“, rekao je na promociji nove knjige dvostrukog dobitnika Ninove nagrade Dragana Velikića istoričar ume...
više
ana atanasković trudim se da pamtim ono što je plemenito laguna knjige Ana Atanasković: Trudim se da pamtim ono što je plemenito
08.11.2024.
Ana Atanasković, spisateljica iza koje stoje romani koji se čitaju u dahu, ponosna Kruševljanka koja je zaljubljena u Beograd i u istoriju svog naroda, otkriva tajne svog najnovijeg romana „Zmajeva že...
više
uzbudljiv psihološki triler sve što nikad nismo izgovorili sloun harlou u prodaji od 12 novembra laguna knjige Uzbudljiv psihološki triler: „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou u prodaji od 12. novembra
08.11.2024.
Triler koji će vas držati u neizvesnosti sve do poslednje stranice, „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou, mračna je ljubavna priča s mnoštvom obrta i napetosti. Iako su prošli meseci ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.