Intervju – Jonas Karlson: Iz čistog osećaja sreće

Autor romana Račun o kome se mnogo priča, govori o svojoj neobičnoj interpretaciji naše svakodnevice, u kojoj se ljudske emocije susreću sa jezikom ekonomije.

Jedan sasvim neobičan roman, zaslužno se našao kao centralna tema Laguninog književnog kluba, obično rezervisana za nova dela poznatih pisaca. Ovoga puta, minulog petka u knjižari Delfi, fokus je bio na romanu Račun, švedskog pisca i glumca pre svega Jonasa Karlsona koji je, iako manje poznat ovdašnjoj publici, itekako privukao pažnju. Račun je minimalističan, nadrealan i po mnogo čemu originalan. Glavni junak je osoba bez imena čiji se život iz korena menja kada dobije misteriozni račun od 5,7 miliona kruna (više od 600.000 evra), kao cenu svega onoga što je doživeo u životu, odnosno za svu sreću koju je iskusio…

Ko je zapravo Jonas Karlson? U matičnoj zemlji važi za vrlo uglednog i poznatog glumca. Takođe, njegovi spisateljski radovi su više nego dobro prihvaćeni. Pored Računa, napisao je jednako kratak a uzbudljiv roman Soba, takođe u originalnom pripovednom stilu. Njegovi svetovi su svetovi distopije, u kome se ozbiljne teme tretiraju na neobavezan način, što im daje posebnu draž. Romani ali i priče i pripovetke, prevode se na mnoge jezike, dok je njegova internacionalna karijera u konstantnom usponu, te ćemo ga tako dogodine gledati u filmskoj adaptaciji Sneška po romanu drugog Skandinavca Jua Nesbea, a potom i u trećoj sezoni popularne britanske serije Crno ogledalo (Black Mirror) dok je u pozorištu nedavno otelotvorio Šekspirovog Ričarda Trećeg. U Računu posebno je interesantno pristupio filmu i, na veliko iznenađenje, u ključnom delu romana on reinterpretira scenu iz bosanskog filma Most praveći njen literarni rimejk!

Ne stvarno, ko je Jonas Karlson, pitali smo se a onda, zahvaljujući ovdašnjem izdavaču Laguni, uspeli i da stupimo u kontakt sa njim putem skajpa i dobijemo ekskluzivni intervju. Jonas je u tačno dogovoreno vreme bio ispred svog laptopa. U pozadini su bile uramljene slike i crteži. Za onaj koji nam se najviše dopao pohvalio se da ga je naslikala njegova starija ćerka! Ostalo su radovi poznatijih umetnika, valjda… U šarenoj majici, sa osmehom na licu, Karlson je ostavio utisak sasvim prirodnog čoveka, čija osnovna vokacija nimalo ne utiče na njegov stav. Na poziv da dođe u Beograd, bio je vrlo obradovan i znatiželjan.

Odakle uopšte ideja za ovako neobičnu priču?

Po vokaciji sam glumac, ali smatram da je pisanje nešto što mi je usađeno. Kada počnem da pišem, nisam baš siguran kako će se priča završiti. Zato zapisujem sve – rečenicu ili dve, situaciju u kojoj se nalazim, neku priču koja mi u prolazu padne na pamet… Ali šta god da je, uvek se trudim da sakrijem o čemu zapravo pišem. I nikad ne znam da li će to biti priča na jednoj ili deset ili, kao ovaj roman, na stotinu i nešto strana. Tako sam počeo da pišem Račun. To je bio jedan srećan dan u mom životu. Došao sam u stan u kome radim i shvatio kako se mnogo dobro osećam. Bio sam presrećan! A nije bilo posebnog razloga. Znate, osećate se mnogo srećno kada recimo dobijete na lutriji ili ukoliko imate mnogo novca ili ukoliko ste zaljubljeni. Ali jednostavno sam bio presrećan. Tako je knjiga nastala ni iz čega, iz čistog osećaja sreće. Moja reakcija je bila – o kakav divan dan! Kako bih mogao da ga provedem? I tako mi je pala na pamet ideja o tom momku koji dobija račun za proživljenu sreću. Vremenom sam shvatio da kada bih ja dobio tako visok račun za sreću koju sam osećao u čitavom životu, sigurno bi ga platio, jer ko sam ja da budem toliko srećan u ovom svetu koji je u haosu!

Ja sam je doživeo kao ljubavnu priču između običnog čoveka i sistema koji ga pritiska. Vaš lik se zaljubljuje u ženu koja treba da mu naplati basnoslovni račun, a ona predstavlja vlast, što je nemoguća veza…

To je vrlo zanimljiva interpretacija! Znate, uopšte nisam razmišljao o tome, a zapravo je vrlo dobro. Jer zapravo ono što vi očekujete jeste borba između čoveka i sistema, a on se zapravo zaljubljuje u nju… Tačno tako! I tačno je da je to najpre ljubavna priča! Je l’ mogu da citiram to što ste rekli? Mnogo mi se dopada (smeh). Već sam rekao, pišem priče bez ikakvog rasporeda i plana. Pokušavam da sačuvam misteriju oko priče i da preispitujem zbog čega je ta priča zapravo toliko interesantna meni, zbog čega je smešna ili šta već. Ali ono što svakako ne nudim svojim pisanjem jeste neko rešenje problema, jer bi to značilo da držim edukaciju ljudima. To nikako neću da radim. Jedna od najlepših stvari u vezi sa pisanjem jeste to što kad napišete priču ona može da se prevede i objavi u drugim zemljama na drugim jezicima. I to je dobra prilika da čujete najrazličitije interpretacije.

Takođe, primetio sam da je vaš lik vrlo nihilističan, bez obzira na to što dobija račun za sreću. Zbog čega njega ne brine mnogo taj račun, da li je načelno švedsko društvo danas nihilistično?

Ne znam kako je kod vas, ali u Švedskoj postoji jedna stvar koja me uvek impresionira. Mi imamo taj običaj da procenjujemo stvari. Ovde se sve procenjuje. Procenjuje se gde je najbolja kafa u gradu, koja je najbolja škola, gde je najbolja bolnica... I to je u osnovi ove priče. Ta organizacija koja šalje račun, zapravo procenjuje ono u čemu je čovek najtanji, a to je sreća. Morao sam zato ljude, koji predstavljaju tu organizaciju, da navedem da govore o ljudskim osećajima jezikom ekonomije. I silno sam se zabavljao dok sam stvarao taj jezik. To je za mene bio sukob dve krajnosti. Ali potpuno ste u pravu. On je nihilista. U Švedskoj, mi smo svi individualisti. Voleli bismo da budemo deo većeg društva, ali u osnovi smo individualni. Stoga je mom liku pripao taj nihilizam, kao odnos prema svetu oko njega. A opet s druge strane, on je takav nihilista da se ne suprotstavlja nikome. Želeo sam da to bude osoba koja bi mogla da bude bilo ko od nas. Upravo je i to razlog što on nema ime. To bismo mogli da budemo vi ili ja. A opet, s druge strane, sebe vidim kao veoma srećnog tipa. Poprilično sam bogat. Snimam filmove, igram u pozorištu, pišem priče i romane. Imam i divnu karijeru i sjajnu porodicu, ženu i divnu decu. Dakle mogao bih da kažem za sebe da sam veoma srećan. I tek onda, pitanje sreće se postavlja kao problematično. Moji prijatelji prihvataju neke stvari radosnije od mene. Ja u svemu nalazim neke zamerke. Moja prijateljica mi je nedavno rekla kako je u jednom italijanskom restoranu jela najbolju pastu ikada dotad. I ja sam onda otišao i probao i rekao – okej, dobra je pasta, pa šta sad! Tada sam uvideo da ona mnogo više ceni stvari nego ja, što je izgleda nešto sa čim se rađate ili ne. To je nešto što vam služi poput svakodnevne vežbe, nešto poput disanja. A ova moja knjiga je upravo ekstremna studija takvog stanja.

Kažete da ste zadovoljni, šta to znači, kako živi glumac i pisac danas u Švedskoj? Da li imate dobra kola, mnogo posla, skup stan?

Ne onoliko skup koliko bih voleo da bude! U osnovi, ja sam glumac i pre svega sebe tako doživljavam. Radim u Kraljevskom dramskom pozorištu u Stokholmu i često na inostranim produkcijama. Ali svako slobodno vreme koristim da pišem. I zaista volim i uživam u toj kombinaciji, jer mislim da se savršeno dopunjuju. U pozorištu i na filmu radi veoma mnogo ljudi. I tu stalno morate da razmišljate o drugima – kako i šta radite, kako da se ponašate, šta da obučete. Prolazite kroz stalne diskusije i razmatranja. Lepo je to, ali kada pišete sasvim je drugačiji osećaj. Sva preispitivanja prolazite sami. Tu niko ne može da mi kaže šta će se dogoditi, a ni sam ne znam kako će se priča razvijati. A opet, kada previše radim na romanu, jedva čekam da se vratim na set ili u pozorište, pa ponovo da srećem ljude i da diskutujemo o svemu. I zato mislim da je to savršena kombinacija.

I kako se glumačko iskustvo reflektuje na pisanje? Negde sam pročitao da ste vi glumac tišine. I zaista, vaši romani imaju mnogo tišine, ne kažete mnogo a zapravo je mnogo rečeno?

Hvala, upravo mi je to i bio cilj. I mislim da sam o pisanju naučio mnogo kroz pozorište. Jer biti glumac znači konstantno obitavati oko teksta i živeti sa njim. Tako naučite da ga analizirate, da lažirate stvarnost. Tako stvarate i sopstveni tekst. I to je vrlo dobro za pisca, jer nauči šta treba i mora da kaže, a šta da prećuti. Kada ste na sceni ima mnogo onoga što je napisano između redova, onoga što drži tenziju i misteriju. To je najbolja edukacija za mene. Zato, kad pišem, čitam tekst naglas. Tako se priča odvija u mojoj glavi.

Autor :Dragan Jovićević
Izvor: NIN