Sa nekim razmišljanjima svojih junaka se ne bih složio, sa nekim njihovim postupcima još manje, ali među svima njima se krije i svetla i mračna strana svakog pisca.
Nakon što je u „Vetrovima zla“ privukao pažnju čitalaca, koloritni lik Jevrema Utvića, raspopa i istražitelja, svoje avanture nastavlja u novom romanu Branislava Jankovića, „Gvozdeni oblaci“, objavljenom u izdanju Lagune. Žanrovski određena kao istorijski triler, ova knjiga je, ističe pisac, i priča o našem mentalitetu.
Branislav Janković (Niš, 1969) autor je i romana „O vukovima i senkama“, „Suze Svetog Nikole“, „Peta žica“ i „Poslednji cirkus na svetu“, kao i zbirke priča „Bezimeni“.
Svaki od vaših romana ima neku misteriju u svom središtu. U „Gvozdenim oblacima“ neko ubija žene u haremu Zekerija-paše, jednog od zapovednika Niša, a paša, preko svog neprijatelja Uzun-age, pokušava da dođe do raspopa i istražitelja Jevrema Utvića kako bi se tajna rešila... Čime se rukovodite smišljajući zaplete?
Samo svojom maštom. U osnovi svakog romana je priča, ali od vas zavisi hoćete li je interesantno ispričati. Kada kažem interesantno, mislim na to da će se dopasti čitaocima. I najbolju temu možete upropastiti lošim pripovedanjem. Nikada ne pravim kostur knjige, jednostavno, imam ideju koja me povede. Ponekad i sam jedva čekam da vidim gde će me odvesti. Sa trilerima je lako – za zločin je potrebno troje. I onda u sve to ubacite dramu. E, tu nastaje pravi zaplet.
Iako lik Jevrema Utvića ima brojne, vrlo očigledne mane, čitaoci ga, sudeći po komentarima, ipak ne doživljavaju kao negativca. Mane ga čine više stvarnim?
Mane i slabosti ga čine sličnijim nama, zato nam se i sviđa. Svako može pronaći sebe u njegovim postupcima. Volim da pričam o Jevremu kao ogledalu naših naravi, strahova, ljubavi, vrlina i mana. Svakog jutra ga srećemo u ogledalu. Namrštenog, pospanog, razbarušenog, mrzovoljnog – ali drugog junaka nemamo. Zamislite društvo samo sa herojima – bio bi to jedan veoma dosadan svet. U savršenom svetu biram da budem nesavršen.
U kojoj meri osećate da vas istorijska epoha u koju su romani smešteni, u slučaju „Gvozdenih oblaka“ vreme osmanske vladavine ovim prostorima, obavezuje? Da li razmišljate o očekivanjima čitalaca dok pišete knjige?
Istorija je u mojim knjigama samo lepo izrezbareni ram oko priče. Lep, ručno rađen, od plemenitog drveta, ali beskoristan bez naslikanog platna. Istoriju koristim da dočaram atmosferu i epohu, pokušavajući da unutar njih stavim svoju fikciju. Roman bez istorije neće patiti, ali bez priče neće postojati. Svaki put kada završim knjigu, uhvatim se za glavu i upitam se: Bože! Ko će ovo čitati?
U knjizi ima prepoznatljivog južnjačkog humora, a ima i refleksija o životu poput rečenice „Ponekad ne znamo šta bismo sa prijateljstvom: ne snađe se čovek pred poštenjem i iskrenošću“. Koliko je vaših razmišljanja u rezonovanju junaka?
Autor je u svakom od likova – i u dobrim i u lošim, muškim, ženskim, mladim, starim. Među ubicama i svecima. Sa nekim razmišljanjima svojih junaka se ne bih složio, sa nekim njihovim postupcima još manje, ali među svima njima se krije i svetla i mračna strana svakog pisca. Svi naši demoni i anđeli su u knjizi. I imaju svoja imena. I zato, ne kudite pisce – strašna je to bitka.
Postoje paralele između Srbije koju prikazujete u romanu i ove današnje. Dileme – kako se opredeliti – slične su...
Ništa se nije promenilo! Vlast je ista, narod je isti. Uvek smo se vezivali za tirane i autokrate, da ne bismo morali mnogo da razmišljamo. Lakše je kada odgovornost prebacimo na drugog, pa ga obožavamo ili proklinjemo. Mi ili ginemo za vladara, ili ga ubijemo. Istorija u našem slučaju nije učiteljica života. Ili ona loše predaje, ili smo mi loši đaci.
Hoće li biti novih hronika Jevrema Utvića?
Još jedna. Poslednja. Mislim da je raspop Jevrem jednostavno takav lik, upečatljiv, velik, narastao do simbola, da ne zaslužuje da ga rasplinem u mnogobrojnim nastavcima. Zaslužuje kraj dostojan Jevrema Utvića. Kakav? Misteriozan, naravno.
Autor: Aleksandra Gojković
Izvor: Dnevni list Narodne novine iz Niša