Jedna od najintrigantnijih književnica u Srbiji, čiji romani uvek izazivaju pažnju, Maša Rebić, u intervjuu za „Pravdu“ govori o svom novom romanu „Cvet mog života“, objašnjava zbog čega žali sponzoruše i zašto smatra da se žene danas više ostvaruju u književnosti od muškaraca.
Kako biste, u najkraćem, opisali vaš novi roman „Cvet mog života“, odnosno šta je to što čitaoci mogu da očekuju od ovog dela?
„Cvet mog života“ prati sudbinu više generacija žena kroz život glavne junakinje, koja se suočava sa svim životnim izazovima današnjice. Ona je privlačna, slobodoumna, pronicljiva, ali i veliki cinik, i zbog toga shvata da svi prolazimo kroz vreme koje nosi pečat površnosti, vreme koje nas, zapravo, najčešće poništava.
Dalija, glavni lik „Cveta mog života“, beg iz teskobe nalazi u starim fotografijama i dnevničkim zabeleškama iz prošlosti. Da li nam prošlost može pomoći da pobedimo realnost?
Prošlost nam može pomoći da bolje shvatimo sadašnjost. Ipak, većina ljudi nije dovoljno jaka da bi se suočila sa nekim stvarima iz svoje prošlosti, naročito ako su one porodična tabu tema, o kojoj se ne priča javno.
Da li su žene za vas inspiracija, jer su većinom žene glavni likovi vaših romana?
Za mene su inspiracija podjednako i muškarci i žene, njihov celokupan, komplikovan odnos. Ne mislim samo na ljubavne, emotivne odnose, već i na odnose između očeva i ćerki, braće i sestara, prijatelja. Inspiracija je svuda oko mene, oduvek, jer svaki čovek nosi u sebi neku interesantnu, čudnu, jedinstvenu priču.
Roman „Sponzoruše“ izazvao je veliku pažnju javnosti, kada se pojavio pre nekoliko godina. Da li se društvena klima promenila danas ili sponzoruše i dalje „caruju“?
Ne mislim da su carovale, ni tada ni sada. Moj prvi roman je izazvao veliku pažnju javnosti samo zbog toga što je bio prvi koji je pisao o njima. Za mene su sponzoruše i sponzori oduvek bili samo jedna tužna, patetična vrsta simbioze, koja je osuđena na propast, ali koja i ne ugrožava nikoga sa strane, jer pristanak za taj lažni odnos u kome žive je dat obostrano.
Može li se u ovom vremenu voleti bez novca ili je materijalno pobedilo duhovno u svim sferama života?
Naravno, ali sistem u kome živimo je odredio pravila vrednosti. Naša duhovnost je pala pod veliki uticaj materijalnog. Ko je uspeo da se potpuno zaštiti od toga, ili je postao sveštenik, ili je toliko bogat da nema potrebe da razmišlja na taj način. Svi ostali su rastrzani i u večnoj borbi između materijalnog i duhovnog. Naravno da tu dolazi do raspada emocija, konfuzije i krahova.
Koliko je ženama teže da se probiju kao pisci u Srbiji?
Uopšte im nije teže, čini mi se. U Srbiji postoji trend koji je prisutan već duže vreme i u svetu, da se baš žene sve više ostvaruju kroz pisanje. Svi znamo da su žene te koje uglavnom kupuju knjige i čitaju, tako da je prirodan sled stvari to da će žene sve više i češće pisati. Problem nije u tome da li će se one probiti u svetu književnosti, već da li će im dozvoliti da tamo i ostanu.
Kakvo je trenutno stanje u našoj kulturi i književnosti?
Mnogi govore kako se danas piše samo da bi se pisalo, i to se uglavnom tvrdi baš kad su ženski pisci u pitanju. Govore kako je današnja književnost nedorečena, prazna. Da li mislite da su u neko ranije vreme pisali samo vrsni književnici? Nisu, ali činjenica je da uvek ostaje samo ono što je kvalitetno. Istina je da je danas komercijalizam u prednosti nad kvalitetom, ali to ne treba obeshrabriti ni čitaoce ni pisce u nastojanju da pokažemo i iskažemo sebe.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Pravda