Knjige imaju ogromnu snagu – rekao je Toni Parsons, autor kod nas nedavno objavljenog romana „Novi početak“ („Laguna“) koji je gost Beograda i Srbije. Proslavljeni pisac u razgovoru za „Blic nedelje“ govori o novoj knjizi, svom životu, književnosti, ženama
Ovdašnja čitalačka publika, kao i u brojnim drugim zemljama gde je Parsons hit pisac, pokazala je veliku naklonost prema njegovim knjigama „Čovek i dečak“, „Čovek i žena“ „Moja omiljena supruga“ („Laguna“)… A govoreći o novom romanu u kome glavnog junaka suočava s bolešću, odnosno smrću, da bi mu se potom promenio život, između ostalog, kaže: „Svakog dana doživljavamo nešto što nas menja u odnosu prema drugima, prema sebi i sagledavanju sopstvenog mesta u životu, u nekim kontekstima… Ljudi su strahovito skloni da zalutaju, da najbitnije stvari tretiraju kao marginalne. Susret sa smrću natera čoveka da se zamisli nad svojim životom, da se preispita. Ma kako grubi bili, ti udari sudbine su možda jedini, u svakom slučaju efikasan lek protiv ljudske bahatosti i prema drugima i prema sebi.“
Duhovitost je jedna od odlika nekih vaših junaka, odnosno knjiga. Duhovitost kao eskapizam ili kao način gledanja na stvari ili…?
– Duhovitost je ozbiljna tačka u uporištu života. Ona je, između ostalog, veoma važan mehanizam za preživljavanje. Strahovito je moćna. Jer, recimo, čim se nečemu nasmejete, stvorili ste otklon, čak i distancu, a na isti način možete postići i bliskost. Sposobnost da se smejete svetu oko sebe, i sebi naravno, velika je stvar.
U prethodnoj knjizi, „Moja omiljena supruga“, bavili ste se i pitanjem – šta ostaje posle ljubavi. I, šta ostaje?
– Smrt, šta bi drugo!? Šalim se, naravno. Šta ostaje posle ljubavi? Posle ljubavi ostaje promena. Ljubav se menja. Promena. Od momenta kada nekog prvi put vidite i provedete s njim pet, 10, 20 godina, vaša ljubav se, čak više puta, promeni. Recimo, više ne biva toliko uzbuđujuća, ali to ne znači da ne poprima neke druge osobenosti i kvalitete.
Kako se može saznati, pišete roman „Ljudi i dečaci“ koji je nastavak knjige „Čovek i dečak“ koja vas je proslavila…
– Da. Za sada imam napisanih 25.000 reči. U knjizi „Ljudi i dečaci“ ključna stvar je odnos između oca i sina, kao što je to bilo i u romanu „Čovek i dečak“, samo što su sada obojica deset godina stariji.
Koja od knjiga ima najviše autobiografskog budući da ste u nekima od njih pisali i o iskustvu razvoda, razilaženja sa suprugom i samostalnom podizanju deteta?
– „Čovek i dečak“, ipak. Tu sam se trudio da prikažem oca, glavnog junaka kao mog oca i junaka sina kao mog sina kada je imao četiri godine. Dakle, dva glavna lika su gotovo autentična, a ženski likovi su sastavljeni od raznih žena iz mog života.
Koliko žena može da bude inspiracija kad voli ili kad ostavlja?
– Žene su uvek inspirativne, barem za mene. Srećom, ne moram sa svakom da se spetljam da bi mi bila inspiracija. Bilo bi vrlo iscrpljujuće da sa svakom ženom od koje imam nadahnuće moram da provedem dvadeset godina. Inspirišu me i kad ih slušam kako govore o svojim životima i iskustvima. I 20 minuta može da bude veliko nadahnuće ili, u mom slučaju, i dva minuta.
Nema sumnje da je vreme dragoceno za literarnu zvezdu vašeg profila…
– I nema sumnje da ima onih na koje ga vredi trošiti…
Kako, kao literarna zvezda, vidite književnost danas, njenu moć ili nemoć?
– Mislim da su knjige danas moćnije nego što su ikada bile.
To se danas zaista retko može čuti. Čini se da je suprotno mišljenje daleko raširenije?
– Zbilja je tako. Džoan Rouling je, recimo, svojim knjigama odgajila čitav naraštaj budućih čitalaca, klinaca koji su odrasli na internertu, igricama… Uspela je svojim delima da nadvlada svu silinu nadiranja novih tehnologija i medija. A jedna knjiga će kod čitaoca, pre ili kasnije, povući i drugu i treću... Čitanje je strahovito dragoceno. Često i spasonosno na razne načine.
Na primer?
– Veliki deo našeg načina življenja je iskrzan. Dva minuta ovoga, pa pet onoga, pa tri stvari u isto vreme… A knjiga, nužno zahtevajući i vreme i pažnju, uči vas putovanju u svoje unutarnje svetove, otvara nove vidike, otkriva da niste usamljeni u dilemama koje vas tište.
Pre nego što ste postali pisac, bili ste poznati rok kritičar, bavite li se danas muzikom?
– Danas imam muzički ukus sedmogodišnje devojčice. Slušam muziku koju voli moja ćerka.
Da li prilikom ove posete Beogradu primećujete razliku u odnosu na vaše prethodne boravke? Pred nama je Sajam knjiga, vi ste bili gost na pretprošlom, možemo li govoriti o nekim očekivanjima?
– Beograd i Srbija su me, kao i ranije, dočekali sa velikim interesovanjem i ljubavlju prema mojim knjigama. Zar se može očekivati više od toga!? U međuvremenu, od mog poslednjeg boravka ovde do danas odigrala se velika ekonomska kriza. Ljudi na Zapadu nisu spremni za to, ne umeju da podnesu teškoće, krize… Ljudi u Srbiji su navikli na teškoće. Preživeli su, nažalost, i ratove i siromaštvo i razne more i probleme, i stekli neku vrstu imuniteta. Ljudi u Srbiji su, da tako kažemo, otporniji, odnosno opremljeniji da prežive teškoće. Zbog toga predviđam i nadam se da Srbija ima dobru, svetlu budućnost.
Toni Parsons i čitaoci
Čuveni engleski pisac Toni Parsons će se sutra sresti sa svojim čitaocima u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu. U čuvenoj karlovačkoj gimnaziji u 11.30 je razgovor uz prisustvo medija, a potom će održati svojevrsno predavanje učenicima gimnazije. U Novom Sadu (19) u knjižari „Ljubitelji knjige“ potpisivaće svoja dela i razgovarati s čitaocima. Sutradan, u utorak, u 17 časova će na Sajmu, na štandu „Lagune“ potpisivati knjige. Sutradan, u utorak (11) je njegov susret sa čitaocima u Biblioteci Beograda a u 17 će na Sajmu, na štandu „Lagune“ potpisivati svoje knjige.
Siže romana „Novi početak“
Junak Džordž Bejli doživljava srčani udar, nakon čega mu presađuju srce devetnaestogodišnjaka. Susret sa smrću menja njegov život iz korena; on postaje drugar svoje maloletne dece (a ne više strogi nadzornik koji sve kontroliše), biva nežan sa svojom ženom i satima vodi ljubav sa njom… Međutim, u jednom trenutku on poželi i da vrati svoj stari život.
Izvor: Blic
Autor: Tatjana Nježić