Intervju sa Vilijemom Polom Jangom

Najprodavanijji hrišćanski pisac Vilijem Pol Jang voli da potrese svoje čitaoce bilo temom bilo pitanjima koja postavlja. To je naveliko postigao prvim romanom iz 2007. „Koliba“ gde ne samo da se otac oporavljao od brutalnog ubistva ćerke već je Bog predstavljen kao debela crnkinja koja sluša fank. „Svetogrđe!“, povikali su neki. Ali je knjiga mnogima bila inspirativna i roman, koji je prvobitno samizdat, je do sada prodat u više od 25 miliona primeraka širom sveta, a prema njemu je snimljen i film sa Oktavijom Spener.

Jangov roman „Eva“ jednako je provokativan tezom da je Adam a ne Eva bio taj koji je kriv za izgon iz Raja što znači da je Eva – a samim tim i sve žene – vekovima nepravedno optuživana. To je uzbudljiva naučno-fantastična priča čija je glavna junakinja brutalno ranjena petnaestogodišnja devojka, nekadašnja prostitutka koja je svedok stvaranja uz pomoć teleportovanja, anđela i zlih ogledala. Eva je crnkinja tanane građe, Bog doji a Adam ima trudnički stomak.

One koje je „Koliba“ uznemirila ponovo će biti sablažnjeni. Ali Jang, koji tvrdi da su njegove knjige zasnovane na višedecenijskom proučavanju Biblije, pozdravlja takve sirove reakcije. Ovaj šezdesetogodišnjak koga su misionari odgajili u Novoj Gvineji kao dete je bio zlostavljan, pričao je o tome šta ga je nateralo da izazove ono što smatra polarizovanim i seksističkim interpretacijama Svetog Pisma i da se nada da će „Eva“ izazvati novu diskusiju o podeli uloga između dva pola i tome šta znači biti čovek.

Rekli ste da je „Eva“ najteža knjiga koju ste napisali jer ste u nju utisnuli 40 godina rada na ovoj temi. Kako ste došli do tačke kada ste bili spremni da je napišete?

Mislim da ne bih imao samopouzdanja da se pozabavim tom temom da nisam napisao „Kolibu“ i „Raskršća“ jer je monumentalan zadatak uhvatiti se u koštac sa nečim što je toliko integrisano, a naročito to uraditi u fikcijji. Zbog toga je to bio težak posao, jer sam želeo da tinejdžeri mogu da je pročitaju i ne izgube se u njoj a istovremeno sam želeo da knjiga bude istinita i u skladu sa učenjima i samim tekstom.

Zašto Vam je bilo važno da dovedete u pitanje narativ Postanja? Šta ste želeli da postignete ovom knjigom?

Mnogima od nas, a ja sam vaspitan kao fundamentalni jevanđelista, narativ je ukorenjen. I što sam više prolazio kroz tekst, prvenstveno mu se okrenuvši zbog nekih mojih životnih iskustava kao što su seksualno zlostavljanje i bol koji čovek nanosi svetu, sve sam više pomišljao da je usvojeni narativ pogrešan. Odrastao sam u hijerarhijskoj, fundamentalno verskoj perspektivi koja potčinjava žene i poslednjih nekoliko decenija je našla nov jezik da ih potčini. Uvideo sam koji je to ključan pasus koji bi mogao da skrene razgovor sa polarizacije govora o muško-ženskim odnosima i postavi pitanje šta znači biti čovek a da se u takvu debatu ne uključuju stavovi o polu, etničkoj pripadnosti ili društvenom statusu. I pomislio sam kako bih voleo da mogu da nađem način da takav narativ učinim dostupnijim, jer bi tada možda razgovor o ovim temama išao drugim tokom. Jer verujem da može. Veoma sam oduševljen zbog toga.

Kako biste opisali postojeći narativ?

Priča je poznata: prvo je stvoren Adam a onda i Eva, nju je zavela zmija koja je negativac i Eva namamljuje Adama u egzistenciju odvojenu od Boga. Ovaj narativ pre svega krivi žene i ne nudi odgovor na pitanje zašto su muškarci naneli toliko štete svetu.

Zbog čega je takva interpretacija potrajala toliko?

Zato što njome dominiraju muškarci, oni su bili ti koji su pričali priču. To je istina ne samo za rodna pitanja već i za etnička, takve priče stvaraju materijal za istoriju. Postanje kaže da kada dođe do prekretnice, žena je ta koja se okreće vezi, ona je ta koja je po karakteru i prirodi bliža Bogu, a da se muškarac okreće zemlji i svom radu, i tako se sve svodi na teritoriju i vlasništvo. Takav narativ muškarcima daje opravdanje da nastave sa dominacijom i gušenjem ženskog glasa i to je pogrešno. Pogledajte uništenja koje su muškarci naneli svetu i nastavljaju to da rade. Zbog toga je potrebno da se povede malo drugačiji razgovor na ovu temu podela uloga.

Opisavši Evu kao crnkinju ili to što Bog doji a Adam je trudan, da li ste se nadali da će ljudi razmišljati i videti stvari drugačije?

Da i to tekst dozvoljava. Reč „milost“ u hebrejskom ima isti koren kao „materica“ tako da svaki put kada pročitate „milost“ vi imate posla sa materinskom prirodom Boga. A Isaja govori o Bogu koji doji odnosno El Šadaju. Zbog toga je važno produbiti razumevanje te slike, ukazati ljudima da treba da cene čoveka u celini. Svako ljudsko biće je, po mom mišljenju, jedinstven skup i muškog i ženskog jer Bog nije ni muško ni žensko.

Kako ste smislili samu priču o Lili Filds, tinejdžerki, žrtvi trgovine ljudima, povređenoj i zlostavljanoj, koja svedoči stvaranju i padu i misli da nekako može da promeni istoriju?

Iz mog iskustva, i toga da sam odrastao u kulturi gde je seksualno zlostavljanje bilo deo mog sveta pre nego što sam napunio pet godina i da su mi bile potrebne decenije da se sa nekim osećajem koherentnosti i integriteta izborim sa štetom, godinama sam razmišljao o lečenju ljudske duše. Tako, kada sam smišljao zaplet pomislio sam da je Eva lik koji uokviruje priču ali ko je centralni lik? Prvi put kada sam počeo da radim na ideji pomislio sam da želim da petnaestogodišnjakinja pročita ovu priču i ne izgubi se u njoj. I onda sam pomislio da nažalost živimo u svetu gde se devojke konstantno prodaju kao roblje i gde ih stalno posmatraju kao objekat. I pogledao sam ćerke i unuke i pomislio – kako da ovo ispričam i da to nešto promeni? Ne samo za moje devojke već za sve. Lili mi je dala veliku slobodu jer mi je dopustila da istražim proces lečenja samog sebe.

Neke teme u Vašim knjigama, patnje Lili ili ubistvo Misi u „Kolibi“prilično su traumatične. Da li je ono šta želite – da protresete ljude?

Da, bez sumnje. Ali čak i u „Evi“ to nije toliko plastično, a i ne treba da bude. Morate da potresete ljude da bi shvatili o čemu pričate. Ali želim da i moja deca ovo pročitaju i želim da tinejdžeri ovo čitaju. Ljudi koji čitaju horore lakše to prihate nego „Kolibu“ jer je ona ljudska, opipljiva i bolna ali ne i eksplicitna. Ista stvar je i sa „Evom“. Želim jake granice ali ne želim da budem naivac koji misli da je sve na svetu divno zato što nije. Imamo užasne probleme i krajnje je vreme da se pozbavimo njima.

Glas tinejdžerke je moderan. Ona je prilično skeptična kada je religija u pitanju.

Da, zato što je to stav mladih. Oni su dobri procenitelji, naročito kad neko hoće da ih obmane, ne dopadaju im se pravila, stvari se prebrzo menjaju i žele nešto što zaista pravi razliku. A njen glas nije bilo teško naći. Okružen sam mladim ženama koje mi pomažu, koje me vole ali koje nisu impesionirane religijom.



Napisali ste „Evu“ u roku od sedam meseci. Kako radite kada počnete nov projekat?

Nisam od onih koji ustanu ujutru i napišu 2000 reči. Ja sam od onih koji shvate da je došlo vreme, skoče u reku i gledaju da vide šta će se dogoditi. Ponekad pišem 14 sati dnevno. To je jedna od onih zona gde izgubite pojam o vremenu, ne setite se da odete u kupatilo niti kada ste poslednji put jeli, samo pustite da vas preplavi i prati dok ne završite. Meni je to najbliže porođaju što muškarac može da iskusi. Veoma je nalik trudnoći sa jutarnjim mučninama, geganjem, potrebom da iščupate bebu napolje kada joj vreme nije a porođaj je mučan i u mom slučaju dugačak.

Htela sam da Vas pitam o jasnim i živopisnim opisima začeća i porođaja. U jednom trenutku Bog gura svoje ruke u svetu zbrku… porođaj je pri kraju i uz vrisak Adonaj je iznad njegove glave podigao novorođenče.

Imam visoko mišljenje o čovečanstu što nije u skladu sa jevanđelističkim učenjem uz koje sam odrastao i stoga konstantno pokušavam da pronađem načine da slavim našu čovečnost. A  začeće i porođaj su, meni, najneverovatnija čuda koja postoje. Naći način da to proslavite, dopadaju mi se opisi porođaja i te radosti koji sami po sebi daje dostojanstvo i čast ženama koje one više nego zaslužuju i oduševljen sam zbog toga.

„Kolibu“ su ljudi nazivali jeretičkom i teološki netačnom. Kakav je osećaj izazvati takvu rekaciju?

Više mi se dopada takav odgovor od nezainteresovanosti. Neko koga nije briga, ne učestvuje u razgovoru. A sa ljutom osobom makar možete da razgovarate jer kada su ljudi uznemireni obično je nešto u njima podstaknuto na bes, a to pruža mogućnost započinjanja sjajnog razgovora. Volim pitanja, volim razgovore i mislim da tako možemo da napredujemo.

Verujete li da Vašu fikciju možete da potkrepite svojim znanjem i iskustvom?

Išao sam u semenište, u biblijsku školu i pasionirano sam čitao filozofske, teološke pa čak i one knjige koje mnogi citiraju a zapravo ih nisu ni pročitali. Ali sebe doživljavam kao tumača između zajednice vernika i čovečanstva. Želim da dočaram opštu sliku, i da pronađem način da to iskažem na način na koji će moja deca to razumeti. To je veoma uska niša ali meni je važna i oduševljen sam što sam se našao u njoj. Čitaoci doživljavaju moje knjige kao ljudske knjige. Nisu sektaške niti im je cilj podela na one koji su vernici i one koji tu nisu, već se bave suštinskim ljudskim pitanjima i mislim da govore jezikom koji prevazilazi barijere a to mi daje nadu.

Pitanja posetilaca sajta Gudrids:

Možete li nam reći kako je nastala „Koliba“? Napisali ste je za svoju decu dok ste radili tri posla?

Da i najmlađe je imalo 13. Počelo je tako što mi je Kim, moja supruga već 36 godina, rekla: „Jednoga dana, kao dar našoj deci, stavi na jedno mesto svoja razmišljanja jer razmišljaš van okvira“. Tek kada sam napunio 50  godina osetio sam u srcu i duši da je vreme da napišem nešto. I tako sam napisao priču vozeći se između tri posla i odštampao sam 15 primeraka u fotokopirnici. Šest sam dao deci i Kim a ostatak porodici i prijateljima. I ti primerci su uradili sve što sam želeo od te knjige. Bio sam oduševljen i nije mi palo na pamet da je objavim. Nisam znao ništa o objavljivanju tako da je učešće u tom globalnom fenomenu apsolutno divno. Imate utisak da je ovo božji smisao za humor. Jedna od onih priča kada odmahnete glavom i nasmejete se.

Kakav je osećaj sada kada je film snimljen?

Pozvali su me na set i osećaj je bio nestvaran! Šetam po kolibi dok oni snimaju, tu je 50 glumaca i članova ekipe. I sve vreme mislim kako je sve počelo kada sam odštampao 15 primerka knjige koju sam napisao kao božićni poklon za moju decu, a sada svi ovi ljudi rade i doprinose svojim umećem i pričama i sve se to tka u nešto neverovatno što će na drugačiji način biti predstavljeno svetu. Neverovatno je i veoma sam zahvalan.

Ko su Vaši omiljeni pisci i pisci koji su Vas inspirisali?

Odrastao sam na Novoj Gvineji gde nije baš bilo tehnologije tako da sam čitao klasike ali i Edgara Rajsa Barouza, Isaka Asimova, Artura C.Klarka. Volim naučnu fantastiku i naravno C.S. Luisa, Čarlsa Vilijamsa, Doroti Sejers i G.K Česterstona. I Malkoma Mageridža sa njegovom sposobnošću da preokrene rečenicu i ujede nekoga za zadnjicu. I Marka Tvena.

Potom sam se okrenuo filozofiji, Kjerkegoru, Ničeu, Žaku Elulu koji nije lak za čitanje ali je konceptualno brilijantan kao sociolog i teolog. A potom i mističarima poput Ričarda Rora i Žana Vanijea. A onda sam pročitao i Atanasija i „On the Incarnaton of the World of God“. A volim i fiziku. Kvantnu teoriju i astronomiju. Zato se u „Raskršću“ govori o kvantnoj vatri, a u „Kolibi“ o fraktalima i kretanju između paralelnih univerzuma. Otud ta mešavina fantastike, naučne-fantastike, ljudske psihologije i teologije.

Da li Vam je teško da pišete kao čovek od vere u svetu koji je sve više sekularan i umesto istine traži popularno mišljenje?

Mislim da je sekularizam na pola puta od Isusa do religije. Sekularizam se bavi mnogim pitanjima kojima religija ne želi da se bavi. Tako da me sekularna dimenzija sveta ne brine toliko koliko verski fundamentalizam. A kada je reč o razgovoru, lakše je razgovarati u sekularnom svetu.

Kako se osećate kada čujete da su Vaše knjige promenile odnose nekih ljudi sa Bogom?

To često čujem i to je jedan od najvećih blagoslova u mom životu. Ljudske priče su sveto tle u kojima je Bog na delu u svetu jedne osobe, i kako ta Božja aktivnost spaljuje sve što nije stvarno. Stoga je najveći dar taj što sam deo ljudskih priča a te priče su predivne.

Autor: Ketrin Elsvort
Izvor: www.goodreads.com