Ivan Ivačković: Gde je nestalo vatreno srce borca

Ogromna je razlika između onoga što je Džoni Štulić bio početkom osamdesetih i onoga što je danas. Reč je o jednoj velikoj ljudskoj drami i o tome govori knjiga „Između krajnosti“.


 
Nekadašnji pesnik, u isti mah odvažan i umiljat, pesnik u kojem su bili pomešani revolucionarni i ljubavni žar, pretvorio se u oronulog despota, mrzovoljnog i svadljivog, kaže o Džoniju Štuliću Ivan Ivačković u svojoj knjizi „Između krajnosti“ koja se upravo pojavila u knjižarama u izdanju Lagune, a za koju autor tvrdi da „nije išla na šminkanje, farbanje i depilaciju“ pre izlaska pred čitaoce. Publicista Ivačković analizira fenomen Štulića koji je u svesti njegove generacije ostao dvadesetsedmogodišnjak koji ih očarava „Jablanom“ i „Gracijom“ i čija je najvažnija poruka s početka osamdesetih bila da treba „misliti rođenom glavom“, ali koji se sada „iznutra promenio do neprepoznatljivosti“ i čije je „vatreno srce borca postalo daleko srce stranca“.

Knjiga izlazi povodom četiri decenije od objavljivanja prve singl ploče „Azre“ sa pesmama „Balkan“ i „A šta da radim“, a autor najavljuje još dve. U ovoj prvoj analizira albume „Azre“ i Džonija Štulića, ali kroz tu analizu iznosi i priču o ljudima koji su ih napravili, kao i o dobu u kome su nastali. Druga knjiga biće priča o „Azri“ kao bendu, a treća dovršavanje Štulićevog portreta, kaže Ivačković.

Kažete da je veliki podsticaj za pisanje ove knjige bila „gomila nesklada“ između toga što Štulić jeste i onoga što mnogi misle da jeste. Šta on jeste, a šta mnogi misle da jeste?

Razlika između onoga što je Džoni Štulić bio početkom osamdesetih i onoga što je danas tako je velika da je nijedan zemaljski instrument ne može izmeriti. Kada se pojavio, nije mu bilo premca u spajanju revolucionarnog i ljubavnog žara. Bio je „glas generacije“, pesnik izuzetnih dometa, jugoslovenski Dilan. Onda je otišao u Holandiju i tamo postao neka druga osoba. Snimio je užasne verzije starih pesama, a nove su mu najpre bile dosadne i bezbojne, a kasnije nepodnošljivo loše. Odrekao se svega vrednog što je napravio i neprestano blatio sopstvena dostignuća. Danas je to ogorčen čovek, poražen i ljut na ceo svet, često sirov i prost, još češće nezahvalan prema onima bez kojih nikada ne bi stekao ime. Reč je o jednoj velikoj ljudskoj drami, i o toj drami, pored ostalog, govori knjiga „Između krajnosti“.

Tvrdite da je u periodu od singla „Balkan“ do albuma „Krivo srastanje“ bio ne samo vanserijski pesnik i autor sjajne muzike nego i odličan gitarista i pevač. Ali mu zamerate što je vremenom postao nesposoban da razlikuje slobodu stvaralaštva od slobode da se bude prost, jezik ulice od uličarskog rečnika. Čak tvrdite da je time, počev od 1986. godine, doprineo povećanom prostačenju društva?

Nažalost, tako je. Ali, Štulićevi najveći prostakluci prošli su nezapaženo, i u tom smislu je sudbina bila blagonaklona prema njemu. Problem je u tome što ja ne mogu nigde da ih citiram, jer to stvarno nije ni za ozbiljne novine, ni za normalnu televiziju. A bez citiranja niko ne može ni da zamisli da je jedan Džoni Štulić pisao i pevao tako strašne, tako sirove stvari.

U svojim najboljim danima obraćao se, kažete, ljudima koji su bili frustrirani tromošću i tupavošću društva, zbog čega se generacija koja je u njemu videla svog glasnogovornika osećala prevarenom kada je napustio zemlju. Kome se obraća danas i dve poslednje decenije?

Nekome svakako želi da se obrati, s obzirom na to da godinama daje da se na internet postavi nova muzika koju snima na kućnoj opremi. Uz veoma retke izuzetke, ta muzika je ispod svakog nivoa. Pošto je tako, jedini logičan zaključak jeste da se on obraća ljudima bez ikakvog kriterijuma, ljudima koji ga slepo obožavaju i, opčinjeni smešnom i štetnom mitomanijom koja se isplela oko njegovog imena, misle da je sve što izađe ispod njegove ruke genijalno. S druge strane, Štulić okupljanje takvih vidi kao svoj životni poraz i javno psuje svoje najvatrenije pristalice. Jer, on se svojevremeno zdušno zalagao protiv idolopoklonstva i govorio da čovek mora da misli svojom glavom. Dakle, danas se obraća onima koje ne podnosi, i to vam je samo jedna od mnogih kontroverzi vezanih za njega.

Tvrdite da danas vodi uredan život kakav je kao mlad prezirao. Uopšte, analizirate bez milosti i njegovo stvaralaštvo i njegovu ličnost. Mislite li da će vas prozivati zbog ove knjige?

Sigurno hoće. On ne podnosi kritiku na svoj račun, on je voli samo dok se ne odnosi na njega. S druge strane, moram da kažem i kako ova knjiga vrvi od pohvala za sve što je uradio zaključno sa „Krivim srastanjem“. „Azrin“ prvi album, zatim „Sunčana strana ulice“, „Ravno do dna“, „Filigranski pločnici“ – to su ploče koje danas blistaju istim sjajem kao i onda kada su izlazile. Za mene je „Azrin“ debi-album najbolja ploča u kompletnoj istoriji jugoslovenskog rokenrola. Sve u svemu, verujem da sam napisao pravednu knjigu.

Konstatujete na kraju da Štulić nije napravio nijedan šovinistički ispad i da je s te strane sačuvao čist obraz, ali da je smešno zbog toga ga smatrati svecem. Koliko će vaša knjiga doprineti da mlada publika stekne realniju sliku o njemu, nasuprot idolatriji koju nude društvene mreže i mitu proisteklom iz njegovog dugogodišnjeg odsustvovanja i samoizolacije?

Jedan od najkrupnijih razloga za pisanje ove knjige upravo je taj da se sastružu naslage mita koji se oteo svakoj kontroli i da se prikaže Štulićevo ljudsko lice. Mit najviše šteti njemu samom. Mlada generacija samo za taj mit i zna i zato verujem da će joj ova knjiga biti otkrovenje. Ali, knjiga je podjednako namenjena mojoj generaciji, onoj koja je početkom osamdesetih, masovno kupujući „Azrine“ ploče i karte za koncerte, načinila tu grupu popularnom i uticajnom. Za nas koji smo rasli i sazrevali uz „Azru“ – kao što je i ona rasla i sazrevala sa nama – knjiga „Između krajnosti“ biće povratak u jedno nezaboravno doba, podsećanje na pesme i ploče kojima merimo svoju sad već davnu mladost. U najkraćem, ovo je knjiga namenjena pravim, ozbiljnim poštovaocima „Azre“ i Štulića, koji njegove najbolje pesme i albume vole zrelom ljubavlju i koji razumeju njegovu staru i važnu poruku – da treba misliti samostalno i kritički, a ne praviti idole i slepo ih obožavati.

Autor: Gordana Popović
Izvor: Politika
Foto: Ivana Čutura