Ivan Ivačković: Samo je Jugoslavija mogla da rodi Balaševića

Iz pera novinara Ivana Ivačkovića nastale su neke važne knjige o rokenrolu na ovim prostorima, ali i šire. Tu su „Kako smo propevali“, „Između krajnosti“, „Pisma iz Tajnog grada“, kao i „Umetnost pobune“ o legendarnim Stounsima. U godini za nama inspiracija mu je bio Đorđe Balašević. Za Kurir Ivačković otkriva kako je nastalo delo „Panonski admiral“ (izdavač Laguna), ali govori i o druženju s muzičarem koji je bio omiljen u celoj bivšoj Jugoslaviji.

 Foto: Predrag Mitić

U ovo doba godine svima su nam asocijacija na Đorđa Balaševića njegovi novogodišnji koncerti. Koja su vaša prva sećanja kada se pomene njegovo ime?

Pa, i ja najpre pomislim na njegove novogodišnje koncerte u Sava centru. Naročito na koncerte iz devedesetih godina, iz doba najgušćeg mraka u novijoj srpskoj istoriji. U tim strašnim danima rata, sankcija i opšte bede, Balaševićevi koncerti bili su nam uteha i ohrabrenje. Dok smo slušali i gledali Đorđa Balaševića, koji se suprotstavljao naopakoj, smrtonosnoj politici Slobodana Miloševića, naš osećaj građanske nemoći pretvarao se u osećaj građanske odvažnosti. Osim toga, Đoletovi koncerti u Sava centru bili su dirljive posvete ljudskoj ljubavi i pravi vatromet duha i humora.

Kako je počelo vaše druženje sa Balaševićem?

Upoznali smo se 1986, po izlasku njegovog ključnog albuma „Bezdan“. Ja sam tada već uveliko radio kao novinar, a uveliko sam i odlazio na njegove koncerte. Ali, izbegavao sam susret s njim, plašio sam se da će me razočarati, da neće ličiti na svoje pesme. Najzad, upoznali smo se na inicijativu Vuka Žugića, dugogodišnjeg urednika kulturnog programa Sava centra. Ispostavilo se da sam se uzalud pribojavao. Đole je na mene ostavio sjajan utisak. Predstavio se kao pametan, zabavan i srdačan čovek. I taj utisak nikad ničim nije bio pokvaren. Znali smo se, eto, tri i po decenije i nikada se među nama nije pojavila nijedna senka, nijedan nesporazum. Ne biva to baš tako često između umetnika i kritičara.

Šta je bio najveći izazov za vas kod pisanja „Panonskog admirala“?

Trenutak u kojem je Balašević zaokružio svoju sudbinu zatekao me je usred pisanja i zapravo je bilo najteže završiti knjigu. Mislio sam da će zauvek ostati nedovršena, a zasluge za to što je ipak pred nama ne pripadaju meni, ili bar ne samo meni. Više su zaslužni neki Đoletovi i moji zajednički prijatelji koji su me gotovo svakodnevno bodrili i podsticali da ipak završim rukopis. Podsećali su me na nešto što sam često govorio – da su knjige spomenici. I neprestano su me ubeđivali da završim svoj spomenik Balaševiću. „Panonski admiral“ jeste spomenik njegovoj umetnosti. Ali, stalo mi je da kažem kako je to ozbiljna, a ne idolopoklonička knjiga. Ona je puna pohvala, jer pesništvo i muzika Đorđa Balaševića te pohvale zaslužuju, ali u toj knjizi je sačuvano i kritičarsko dostojanstvo. Ja ne pišem idolopokloničke knjige.

Ovih dana ste u Pančevu, na promociji „Panonskog admirala“, imali skoro tri stotine ljudi, a na takve skupove obično dođe deset puta manje posetilaca. Šta vam kažu ljudi?

Postoje tri grada koja smatram svojima, a čini me srećnim što i ti gradovi mene smatraju svojim. To su Beograd, Zrenjanin i Pančevo. U Zrenjaninu sam rođen, u Pančevu sam odrastao, u Beogradu sam napravio gotovo sve u životu. To su tri grada u kojima uvek ima mnogo ljudi na mojim promocijama, mada ni na većinu drugih gradova ne mogu da se požalim. Naravno, mnogi čitaoci žele da mi kažu šta misle o knjizi, a ja još više to želim da čujem. Čuo sam mnogo lepog o „Panonskom admiralu“, ali bilo bi neukusno da to prepričavam. Mogu, eto, da kažem kako sam u knjigu uložio ogroman napor, ali da su pohvale takve da tom naporu daju pun smisao.

Izjavili ste da današnja društvena klima ne može da rodi novog Balaševića ili Dilana. Zašto? Što više nema velikih zvezda i takvih pesnika?

Veliki umetnici izrastaju iz duha vremena i ujedno ga menjaju. Doba koje je rodilo Đorđa Balaševića nije prošlo samo kalendarski, nego je u suštinskom smislu otišlo u istoriju. Jedan Balašević mogao je, kao umetnik, da bude rođen samo u Jugoslaviji i samo krajem sedamdesetih. „Bezdan“, album koji ga je načinio istinski i zauvek velikim, mogao je da nastane jedino osamdesetih. Takav je bio ambijent u društvu, takav je bio trenutak, takve su bile društvene i istorijske okolnosti. Danas je sve drugačije.

Šta je, na primer, drugačije?

Za početak, muzika nije važna mladim ljudima ni izbliza onoliko koliko je bila – i ostala – važna nama, starijima. Pogledajte kakva i kolika je nekad bila moć rok muzike, a kakva je i kolika je danas. Rokenrol je bio i zvučna kulisa i motor jednog velikog generacijskog zanosa, jedne ogromne želje da se menja svet. Današnje generacije nemaju želju da menjaju svet, nego da mu se prilagode. Vrednosti za koje se rokenrol zalagao gotovo su sasvim nestale. Nema solidarnosti, nema empatije, nema ljubavi. Čak i kad je dobra, današnja muzika je nevažna. Koja je to nova pesma koje će danas nekome da promeni život? Nema je. Rok muzika je izgubila masovnost, promenio se javni ukus. A kad je izgubio masovnost, rok je izgubio i svoju moć. On više ne utiče ni na šta u društvu.
  
Ima li planova za novu knjigu? Čiji život vas još inspiriše?

Uvek pišem nekoliko knjiga paralelno, pa je tako i sada. Najdalje sam odmakao sa „Bijelim dugmetom“, još jednom grupom uz koju je rasla i sazrevala moja generacija. Ali, pre toga, imam privilegiju da malo pomognem Stefanu Milenkoviću u nastajanju njegove autobiografije.
 
Autor: Ljubomir Radanov
Izvor: Kurir