Izgleda da Gutenberg ipak nije pronalazač štamparske mašine

O neznanim Kinezima i korejskom istorijatu tehnike štampanja pokretnim slovima



Kada biste pomislili na knjigu kojoj je dodeljen epitet „najbitnija kao prva odštampana knjiga na svetu“, koja bi to bila?

Mark Tven je napisao 1900. godine povodom otvaranja Gutenbergovog muzeja: „Za svet kakav je danas“, pisao je Tven, „za njegove dobre strane i loše, zaslužan je Gutenberg. Sve što danas poznajemo vodi do njega...“ Odista, Gutenbergov izum je dugo vremena smatran prekretnicom u istoriji civilizacije – dostignuće koje je omogućilo protestantske reforme, renesansu, naučnu revoluciju, pojavu širenja obrazovanja i na hiljade drugih promena koje imaju veze sa svime što nam je danas poznato.

U čemu onda leži problem?

Leži u univerzalno prihvaćenoj tvrdnji, zapravo, ne baš toliko univerzalnoj, da je Gutenberg (lično), ne jedini, već jedan od umova koji stoje iza pronalaska ovog štamparskog izuma. Međutim, ključne inovacije koje će dovesti do revolucije u štamparskim tehnologijama su započele u istočnoj Aziji, angažmanom kineskog plemstva, korejskih budista i potomaka Džingis-kana.



Kod tradicionalnih štamparskih mašina (presa), koje su poznate kao pokretna tehnika, na sitnim metalnim delovima nalaze se ispupčena slova izrezbarena naopako, kao u ogledalu, ređaju se u okvir, premazuju mastilom da bi se na njih stavilo parče hartije. Nakon što se hartija ukloni, na njoj će ostati odštampani tekst. Ponovite proces koliko god puta je potrebno da biste odštampali svaku stranu knjige, i eto celovitog primerka. Ukoliko čitav proces ponovite nekoliko puta – proces postaje masovna proizvodnja knjiga na brz i efikasan način.

Smatra se da je Gutenberg napravio štamparsku mašinu oko 1440. godine u Majncu koji se nalazi u Nemačkoj, da bi se već desetak godina kasnije ta teza ukorenila u Evropi zahvaljujući štampanju primeraka „Biblije“. Naravno, knjige u Evropi su postojale mnogo pre toga, ali isključivo u obliku ručno prepisivanih primeraka koji su uglavnom bili dostupni samo svešteničkim krugovima. Krajem XV veka u Evropi je pristup masovno štampanim knjigama stvorio revoluciju time što je širenje pismenosti dovelo do promena u religiji, politici i životnom stilu, postepeno se proširivši na celu našu planetu.

Makar tako piše u većini knjiga.

Međutim, manje je poznato da je pokretna tehnika zapravo kineski izum iz 11. veka, koji je poboljšan u Koreji tokom tridesetih godina 13. veka, mnogo pre nego što će doživeti procvat u Evropi – mnogo pre Gutenbergovog vremena.

Prvi nagoveštaj koji je vodio ka izumu štamparske mašine datira oko 800. godine, u Kini, gde su rane štamparske tehnike koje su podrazumevale dubljenje kompletnog teksta jedne stranice na drvenu ploču (naopako), nanošenje mastila i štampu pritiskom hartije kako bi se dobio otisak. Oko 971. godine, štampari iz oblasti Džeđang u Kini, napravili su ovom tehnikom mehaničkog umnožavanja knjiga odštampani primerak obimnog budističkog kanona Tripitaka uz pomoć 130.000 drvenih blokova (jedan blok predstavlja jednu stranicu). Potonji poduhvati će dovesti do uvođenja pokretnih delova u upotrebu (koji uključuju uspešnu ali ne preterano efikasnu upotrebu ideograma izrezbarenih u drvetu i upotrebu keramičkih slova koje takođe nije zaživelo).

U međuvremenu, trgovinske razmene između dva carstva (kineskog i korejskog) dovele su do toga da su pronalasci iz Kine stigli do korejskog vladara dinastije Gorjeo (Korjo – dinastija po kojoj je korejski narod dobio svoj današnji naziv), koja je odigrala ključnu ulogu u koracima koji su doveli do poboljšanja ovih tehnika i time odigrala još značajniju ulogu u istoriji štamparstva. Taj deo istorije je prepun inovacija koje su se dešavale u vreme kada je korejsko carstvo bilo pod pretnjom vojnih napada.

Najpre, 1087. godine, grupa nomada koja je bila poznata pod imenom Kitani, pokušala je da napadne i osvoji korejsko poluostrvo. To je navelo vladare dinastije Gorjeo da stvori svoj primerak Tripitaka zapisa upotrebom drvenih blokova, verovatno kako bi sačuvali korejsko-budistički identitet pred naletom osvajača. Taj pokušaj napada će se kasnije pokazati kao vid predskazanja; koncepti i tehnike će i potonjih godina biti očuvani, kada će znatno više osvajača doći pred njihova vrata. Tokom 12. i 13. veka, mongolski vladar Džingis-kan će stvoriti najveće carstvo u istoriji, koje se prostiralo od pacifičke obale u Aziji sve do Persije na zapadu. Nakon njegove smrti 1227. godine, njegov naslednik Ogodaj-kan (Ogataj-kan) nastavio je sa osvajačkim pohodima kako bi zadobio teritorije koje Džingis-kan nikada nije uzeo pod svoju vlast. Godine 1231, Ogodaj-kan je naredio napad na Koreju, i već 1232. godine su mongolske trupe stigle do bedema prestonice. Kao deo njihove osvajačke politike, korejski primerak Tripitake su spalili do pepela.

Dinastija Gorjeo se odmah bacila na posao kako bi ponovo stvorila knjigu koju su ratom izgubili. Taj poduhvat su shvatali kao „molitvu upućenu Budinim moćima koje će ih zaštiti kao naciju od Mongola osvajača“, a takođe je trebalo da posluži u svrhu očuvanja kulture koju je dinastija podigla i negovala. To je bilo od ogromne važnosti s obzirom na to da su mongolski osvajački napadi trajali narednih 28 godina.

Obnovu knjige Tripitaka sprovodili su korejski monasi sa ciljem da je završe do 1251. godine, dok su vladari, u međuvremenu, počeli da izdaju naloge za štampanje i drugih knjiga. 1234. godine, vlast je zamolila ministra za državnu službu Jun-uji Čoa da odštampa budistički tekst pod nazivom The Prescribed Ritual Text of the Past and Present („Propisani ritualni tekst prošlosti i sadašnjosti“). Međutim, ovu obimnu knjigu je bilo teško odštampati zastarelom tehnikom koja je zahtevala da se na jednom drvenom bloku izrezbari cela stranica knjige, to jest, zahtevala bi ogroman broj drvenih blokova, tako da je Čo smislio drugi način na koji će to moći da izvede. Razrađujući pređašnju kinesku tehniku pokretnih delova, primenio je metod, koji se do tada koristio za izradu kovanica od bronze, na izradu trodimenzionalnih karaktera u metalu. Metalne delove je zatim složio u okvir, premazao mastilom i otiskivao na komade hartije. Shvativši da su otisci sa metalnih slova čitki i da nema potrebe za upotrebom drvenih rezbarija, zaključio je da će proces izrade metalnih kalupa, do određene granice, biti brži. Poduhvat štampanja ovog masivnog dela je okončan 1250. godine.

Važno je razumeti u čemu leži značaj ovog poduhvata. Izum za koji se tvrdilo da je osmislio Gutenberg (pravljenje sitnih metalnih delova sa izbočenim slovima, koji se potom slažu u ram, premazuju mastilom i zatim otiskuju na hartiju) omogućavao je da se knjige štampaju znatno većom brzinom. Ali Jun-uji Čo je učinio upravo istu stvar – i to 150 godina pre nego što je Gutenberg bio i rođen.

Možda bi Čoovo ime trebalo da pamtimo, umesto Gutenbergovog.

Međutim, štampanje knjiga u Koreji se nije proširilo brzinom kojom su se Gutenbergove knjige širile Evropom 200 godina kasnije. Ono što je evidentno jeste to da je Koreja bila pod učestalim napadima osvajača, što je svakako ometalo mogućnost širenja novog izuma. Dodatni problem je ležao u tome što se korejsko pismo, tada veoma slično kineskom, služilo ogromnim brojem različitih znakova, koji su proces sklapanja metalnih delova u ram činila znatno sporijim. Ono što je, naime, najvažnije je to da je Gorjeo dinastija nameravala da ti štampani tekstovi budu dostupni isključivo plemstvu.

U svakom slučaju, ipak je vrlo moguće da se ta štamparska tehnika prenela sa Istoka na Zapad. Ogodaj-kan, mongolski vladar, imao je sina, Kublaj-kana, koji se imenovao za vladara današnjeg Pekinga. Kublaj-kan je imao pristup, kako kineskim, tako i korejskim tehnikama štampe, i vrlo verovatno podelio svoja saznanja sa još jednim potomkom, to jest unukom, Džingis-kana, Hulag-kanom, koji je tada vladao persijskim delom mongolskog carstva. Tom vezom su štamparske tehnologije mogle biti prenete hiljadama kilometara, iz istočne Azije na Zapad. „Mongoli su imali tradiciju prenošenja poznatih im tehnologija svuda kuda bi se uputili, implementirajući ih time u lokalnu kulturu, za šta su im se u istoriji nekad pridavale zasluge, nekada ne“, objašnjava Dejvid Robinson, profesor istorije Azije na Kolgejt univerzitetu.

Da bi se u to vreme stiglo od istočne Azije do Persije, moralo se ići Putem svile. Negde na sredini te rute, nalazi se postojbina ujgurskog naroda, etničke grupacije turkijskog porekla, koja je vekovima bila mobilisana u mongolsku vojsku. „Ukoliko je postojala bilo kakva nit koja je posredovala u prenošenju tehnika štampanja između Azije i Zapada“, napisao je Cen Ćun-Sen (Tsien Tsuen-Hsien) u svom delu Science and Civilization in China („Nauka i civilizacija u Kini“) iz 1985. godine, „Ujguri, koji su koristili obe tehnike štampanja, i pomoću blokova i pomoću pokretnih delova, imali su velikog izgleda da odigraju bitnu ulogu u ovoj razmeni.“ Takva naučna teza je potkrepljena činjenicom da su u 13. veku Ujguri bili poznati po učenosti – a inovacije u štamparskim tehnikama bi svakako dočekali sa dobrodošlicom. Imali su jednu prednost koju do tada niko nije imao: koristili su alfabet, jednostavno pismo sa relativno malim brojem znakova kojima su mogli da napišu svaku reč koju zamisle.

Mongoli su mogli da prenesu tehnologiju ne samo do Ujgura i persijske teritorije, već i do same Evrope, uključujući i Nemačku. Mongolsko carstvo je u više navrata napadalo Evropu, okvirno od 1000. do 1500. godine; u tom vremenskom intervalu je u Evropi omogućen uticaj od strane regruta iz zapadne Azije, kao i vojnih zarobljenika, koji se može sagledati u reči horda koja vodi poreklo iz turkijskih jezika a koja je odomaćena u mnogim evropskim jezicima. „Uopšteno gledajući, kada bi smo posmatrali način na koji je nešto došlo iz istočne Azije [do Zapada], teško bi to bilo zamisliti bez Mongola“, rekao je u intervjuu Kristofer Atvud, profesor Centralnih evroazijskih studija na Univerzitetu u Indijani.

Naposletku su prvobitni kapitalisti Evrope odlučili da investiraju u Gutenbergov poslovni poduhvat – poduhvat koji je kombinovao upotrebu tehnike nalik pokretnoj štampi koju je usavršio Jun-uji Čo i mehanizam spregnutog namotaja koji je korišćen na presama za ceđenje grožđa i na presama za dobijanje ulja, koji će katapultirati proces štampanja u komercijalne svrhe. Taj poduhvat je trajao decenijama pre nego što je Gutenberg uspeo da ga razradi, doveo ga je do bankrota i do tužbi koje su podnosili investitori koji su želeli da povrate svoj novac što pre.

I zaista, celokupna istorijska fama koja okružuje štamparsku mašinu puna je zagonetnih praznina. Gutenberg nije ostavio nikakav pisani trag u vidu dokumenata na kojima je zabeležen proces stvaranja štamparske mašine; ono što je u domenu savremenog naučnog saznanja, Gutenberg nije ostavio ni jednu jedinu belešku o svom radu. Ako Gutenberg nije bio dovoljno glasan, onda su Mongoli, njihovi sunarodnici Ujguri i glavešine istočne Azije bili još manje.

Ali ukoliko smatramo da je sumnja najprirodnija stvar, njen ishod – nije. Ideja da je Gutenberg sam izumeo štamparsku presu je prilično fantastična zamisao i time se ignorišu dostignuća čitavog jednog kontinenta i nekoliko vekova značajnih napora i poduhvata koji zapravo dovode do jednostavnog zaključka i razumevanja toga kako ili zašto se ta tehnologija prenela sa jednog kraja sveta na drugi. Tokom proučavanja Gutenbergove tehnike pravljenja otisaka slova, kompjuterski programer, Blejz Agvera i Arkas je došao do zaključka koliko je takva teorija čudna: „Ideja da u samim začecima neka tehnologija može da se izrodi u svom krajnjem obliku je suluda. Svako ko se bavi tehnološkim dostignućima zna da stvari ne funkcionišu tako.“

Pre će biti da je najstarija sačuvana knjiga štampana tehnikom pokretnih delova korejska knjiga Baegun Hwasang Chorok Buljo Jikji Simche Yojeo („Antologija velikih budističkih sveštenika – Zen učenja“). Datira iz 1377. dogine i služi kao početna tačka u izučavanju porekla tehnike štampe pokretnim delovima.

Korejski narod pored te knjige čuva i ceni još nekoliko antičkih knjiga kao obeležja nacionalnog ponosa i ubraja ih u knjige od najveće važnosti. U protekloj deceniji je došlo do promene stanovišta kojim se, tek od nedavno, odaje priznanje pripadnicima azijskih naroda koji su doprineli razvijanju štamparskih tehnologija. Većina ljudi i dalje, nažalost, nisu upoznati sa celokupnom istinom.

Autor: Sofija Njuman
Izvor: lithub.com
Prevod: Aleksandra Branković