Izučavanje književnosti kao oblik emocionalne edukacije

Već sam govorio o tome: da biste izučavali i podučavali književnost prvo morate da je ubijete. Čini se da je to jedini rezultat koji možete da dobijete nakon što primenite detaljno seciranje, analiziranje i premeravanje. Zbog toga mnogi ističu da su profesori književnosti najodgovorniji za činjenicu što mladi danas ne čitaju. Međutim, šta bi se desilo ako bi podučavanje književnosti, umesto da je ubije, uspelo da joj udahne novi život? Dugi niz godina, nastavni programi jezika i književnosti zasnivaju se na razvoju akademskih veština, na lingvističkoj i tekstualnoj analizi, sa ciljem da student ovlada jezikom, ali iako niko ne dovodi u pitanje značaj ovih veština, emocionalne reakcije izazvane tekstovima veoma se retko razmatraju.



Budući da su okruženi video igricama, filmovima i internetom, čini se da je mlade ljude teško impresionirati. Književni junaci, bez glumaca koji bi ih oživeli i specijalnih efekata, ostaju apstraktne pojave zbog čega ne deluju realistično. Uprkos svemu tome, tokom školovanja mladi čitaju priče o majci sposobnoj da prodaje svoje dete, o tinejdžeru koji se bez straha obraća za pomoć nitkovu kako bi osvojio srce devojke iz svojih snova, o čoveku koji vara žene da sutra ne postoji, kako bi ih odvukao u krevet, ili o dvojici braće koji ne oklevaju da ubiju sestrinog ljubavnika, zbog kojeg nije ušla u brak kao devica. Čitaju o muškarcu kojeg proždiru vukovi dok pokušava da učini romantičan gest, o ženi koja je odbačena jer pokušava da bude srećna, o čoveku koji pljačka slepog čoveka na samrti, ili o mladiću koji ubija svoju izabranicu koja se usudila da pobegne sa drugim.

Sve ove lične, političke i društvene tragedije ne izučavaju se sa ciljem da studenti shvate specifičnost ljudske prirode. Niti se to čini kako bi se mladi setili nekih od najstravičnijih istorijskih događaja ili kako bi se naglasila apsurdnost postojanja. Prikazane na pravi način, ove priče sa svojim mračnim zapletima, mogle bi da pomognu mladim ljudima da se suoče sa mnogim uznemirujućim i neprijatnim aspektima svakodnevnog života. Patrik Hogan sa Univerziteta u Konektikatu i Kit Outli sa Univerziteta u Torontu, koji su  temeljno izučavali emocije i saznanje, navode da bi književnost mogla da odigra ključnu ulogu u pokušaju ljudi da razumeju sebe same, ali i druge, što bi se savršeno uklopilo sa unapređivanjem akademskih i jezičkih veština. Vrhunska književnost, pored toga što je dobro napisana, trebalo bi da verno prikazuje psihološke, društvene i emocionalne posledice nasilja, smrti, ratova, uništavanja i tlačenja koje pronalazimo svuda na svetu. I ne samo to, ona treba da nam pomogne da ih razumemo.
      
Upravo zbog toga, knjige ne bi trebalo da posmatramo samo kao način da se nauče određene veštine. Sećam se da sam za vreme studija, čitajući, na primer, „Stihove na očevu smrt“, Horhea Manrikea, više pažnje posvećivao analizi stilskih figura, metrici i književnim temama, nego samoj emocionalnoj reakciji koju je u meni izazvala situacija u kojoj je neka osoba izgubila nekog voljenog. Pogrešno je studentima predstavljati knjige kao nešto izolovano, izvučeno iz svakog konteksta. Pogrešno je što se svako bavljenje knjigama, ili bilo kojom vrstom teksta, svodi na strogo intelektualni nivo, bez osvrta na emocionalnu komponentu. Pa ipak, nastavni plan i programi jezika i književnosti i dalje se ne hvataju ukoštac sa ovim aspektom.



Različita istraživanja sprovedena u poslednjih nekoliko godina pokazuju da nam čitanje književne fikcije pomaže da postanemo humaniji. Prema jednom istraživanju sprovedenom na Univerzitetu u Ejmoriju, kada osoba zamisli da je junak iz knjige, može da doživi emocije koje junak oseća, što mu pomaže da bude svesnija osećanja drugih ljudi. Drugo istraživanje je došlo do zaključka da osobe koje čitaju fikciju i emocionalno se unose u te zamišljene svetove pokazuju više empatije od onih koji ne čitaju. „Čitajući fikciju i u stvarnim odnosima koristimo iste psihološke procese. Fikcija nije samo simulacija sociološkog iskustva, ona jeste sociološko iskustvo“, izjavio je svojevremeno psiholog Dejvid Komer Kid, iz Nove škole za društvena istraživanja. Jedan, vrlo očigledan zaključak do kojeg je došao doktor Kit Outli, počasni profesor na katedri za Primenjenu psihologiju i razvoj čovečanstva na Univerzitetu u Torontu, glasi da kada istražujemo unutrašnje živote izmišljenih ličnosti, formiramo ideje o emocijama, motivima i uverenjima čitavog sveta izvan te stranice, učimo da osetimo empatiju prema drugim rasama i različitim kulturama.

Ipak, u izvesnom smislu razumljivo je što se nastavni plan drži podalje od neuhvatljivog i često konfuznog sveta emocija. Tehničke, akademske ili jezičke veštine lako je proceniti za razliku od emocija, ili je makar moguće to učiniti koristeći se tradicionalnim oruđima. Bilo kako bilo, nema sumnje da bi izučavanje emocija trebalo da postane deo studijskog programa.

Većina profesora jezika i književnosti žele da studenti ovladaju svim aspektima jednog jezika. Da su u stanju da pročitaju bilo kakav ugovor i da ne budu prevareni, ili da sastave curriculum vitae koja će im otvoriti vrata poslovnog sveta. Ali takođe žele – ili makar vole da misle da je tako – da studenti zavole knjige. A izvan ovog lingvističkog terena, budući da su pedagozi, oni žele da studenti postanu uzorni građani, koji ne varaju, ne manipulišu, ne ponašaju se nepravedno prema drugima, i nisu samoživi. Čini se da su ovi ciljevi previše ambiciozni i nije ih lako postići, ali upravo je književnost i njena moć da pomogne ljudima da shvate i prihvate sebe i druge, ono što ih čini privilegovanim. Iskoristimo tu privilegiju i pretvorimo izučavanje književnosti u nešto potpuno drugačije.

Autor: Alehandro Gamero, oktobar, 2018.
Izvor: lapiedradesisifo.com
Prevod: Maja Horvat