Novo istraživanje je pokazalo da deca kojima roditelji čitaju pet knjiga dnevno polaze u vrtić sa velikom prednošću – ta deca su čula 1,4 miliona više reči od one kojima roditelji nikada ne čitaju.
Džesika Logan koja je vodila ovo istraživanje i asistentkinja na univerzitetu u Ohaju navodi da bi ovaj „jaz od milion reči“ mogao da bude jedno od ključnih objašnjenja razlike u vokabularu i čitalačkom razvoju dece.
Čak i deca kojima se čita jedna knjiga dnevno do pete godine će čuti oko 290 hiljada reči više od dece kod koje ne postoji ovakva praksa.
„Deca koja čuju više reči će biti spremnija da te reči vide u štampanom obliku kada krenu u školu“, rekla je Loganova.
Ideja za ovo istraživanje proistekla je iz jednog od njenih prethodnih u kome je otkriveno da se oko četvrtini dece iz državnog uzorka nikada ne čita, a drugoj četvrtini samo jednom ili dvaput nedeljno.
„Šokirala nas je činjenica da je toliko roditelja reklo da deci čitaju ili retko ili nikada. Želeli smo da utvrdimo kako to utiče na njihovu decu“, rekla je Loganova.
Istraživači su sarađivali sa bibliotekom „Metropolitan“ u Kolumbusu koja je sastavila listu od 100 najtraženijih knjiga za decu mlađeg uzrasta, i 100 naslova za predškolce.
Loganova i njene kolege su odabrali nausmično 30 knjiga sa obe liste i izbrojali koliko je reči u svakoj od njih. Utvrdili su da knjige za najmlađe sadrže prosečno 140 reči dok slikovne knjige za predškolce imaju prosečno 228 reči.
Koristeći te podatke, istraživači su izračunali koliko bi reči dete moglo da čuje od rođenja do petog rođendana tokom različitih faza čitanja. Pretpostavka je da se deci do trećeg rođendana čitaju knjige za najmlađe dok se naredne dve godine koriste slikovne knjige, kao i da svako čitanje podrazumeva jednu knjigu.
Takođe su uzeli kao pretpostavku da roditelji koji su naveli da nikada ne čitaju deci zapravo ipak pročitaju jednu knjigu svakog meseca.
Na osnovu ovih proračuna, evo koliko reči će deca čuti do pete godine:
„Zapanjujući je jaz od preko milion reči koji postoji između deteta koje odrasta u književno bogatom okruženju i onog kome se uopšte ne čita“, kaže Loganova.
Ovaj jaz nije jedini sa kojim bi se deca mogla susresti.
Loganova pominje istraživanje iz 1993. koje je nagoveštavalo da deca koja do treće godine odrastaju u siromaštvu čuju u razgovoru oko 30 miliona manje reči od dece rođene u privilegovanim porodicama. Ipak, studije nakon toga su pokazale da je ovaj jaz od 30 miliona daleko manji ili su nagoveštavale da čak ni ne postoji.
Ipak, navedena je i razlika u odnosu na ovo istraživanje.
„Ovde nije reč o svakodnevnoj komunikaciji. Reči koje deca čuju u knjigama su daleko kompleksnije i teže reči od onih koje izgovaraju roditelji ili drugi ljudi u njihovom domu“, rekla je Loganova. Na primer, dečja knjiga bi mogla da govori o pingvinima na Antarktiku – upoznajući ih sa rečima i konceptima koji teško mogu da se jave u svakodnevnoj komunikaciji.
„Reči koje deca čuju iz knjiga mogu da imaju posebnu važnost tokom savladavanja čitanja“, dodala je.
Loganova je takođe navela da je ovo istraživanje verovatno konzervativno. Roditelji često razgovaraju sa decom o knjizi koju čitaju ili dodaju elemente ako je reč o knjizi koju su čitali više puta. Ovaj „ekstra tekstualni“ razgovor razvija nove reči koje deca čuju i usvajaju.
Rezultati ovog istraživanja treba da naglase koliko je važno čitati deci. „Izloženost širokom vokabularu je dobra za svu decu. Roditelji mogu u svakoj lokalnoj biblioteci da pronađu knjige koje su odgovarajuće za njihovu decu“, zaključila je Loganova.
Izvor: news.osu.edu
Prevod: Dragan Matković