Ko u umetnosti ne ide na sve ili ništa, dobije ništa. Ko se prepusti ovim krajnostima, postaje ništa. Ko sebe ne izlaže svim napetostima svih krajnosti, već je ništa.
Jelena Bačić Alimpić objavljuje već desetak godina. Autorka je romana bestselera „
Ringišpil“ (2010), koji je preveden na makedonski, turski, slovački i bugarski jezik, nagrađen „Zlatnim Hit liberom“ i dve godine zaredom proglašavan najčitanijom knjigom domaćeg autora. „Ringišpil“ je objavljen i u luksuznom izdanju, u prestižnoj ediciji
Dragulji Lagune, kao jedan od najprodavanijih i najčitanijih romana u istoriji izdavačke kuće.
Kao meteorit je uzburkala i osvetlila mirno književno more Srbije. Iako poznata kao televizijski čovek, vrlo hrabro, uspešno i zapaženo uzdrmala je književnu „elitu“ uspavanu u krugu dvojke, naviklu da se priklanja „stadu“ i iz svojih ušuškanih fotelja ponavlja kao
Domanović: „To kod nas ne može da bude“.
A šta to?! Da se pojavi autorka koja nas, kroz svojih jedanaest romana, ubedljivo, iskreno i emotivno vodi od svoje pitome ravnice, preko brdovitog Balkana, do izgubljene Evrope. Zbog tema kojima se bavi, inovacije u stilu i narativnom postupku, zbog originalnosti u književnom jeziku, obogaćenom žargonizmima, neobičnim sintaksičkim obrtima, Jelena Bačić odmah se našla u vrtlogu različitih stavova. Po prirodi plemenita, dobra i samosvojna, nije se dala, nije želela da ulazi u polemike postoje li „laki i teški pisci“. Završene studije književnosti, dobro poznavanje književnih dela najvećih svetskih i domaćih autora, dovoljan su znak da je reč o ozbiljnom piscu koji ne „štancuje“ knjige, ne zadovoljava se lovorikama kojima je obasjana, nego nas, svakim novim romanom, još više iznenađuje i oduševljava.
Ako se savesno analizira Jelenino delo, očigledno je da se radi o piscu koji se pisanju, činu stvaranja umetnosti putem jezika ali i stvaranja samog jezika, posvećuje sa monaškom revnošću, naučničkom erudicijom i apolonovskim nadahnućem. Čitanje Bačićkine proze predstavlja ozbiljan zadatak. Recepcija njenih romana zahteva budnost duha i intelektualnu pažnju, ali istovremeno otvara puteve ka ekstatičkom umetničkom doživljaju u koji nas uvodi jezik, do pucanja damara, nabijen metaforama, alegorijama i sinestezijama.
Svaki novi dan je izazov za sve nas. U današnjem svetu dugoročni planovi teško se ostvaruju, jer
online život teško može da od nas stvori ljude koji unapred imaju zacrtani život i ostvarenje svojih ideala. Trudimo se, iz petnih žila, da ostanemo, trajemo, gradimo svet koji neće biti nezlobiv, bahat, brz i oskudan. Snaga čoveka leži u upornosti, istrajnosti, želji da bude u toku sa današnjim, ali samo dokle to ne naruši primarni cilj višeg sadržaja života, što Jelena Bačić Alimpić radi čistog srca. Raduje se, kao dete, novim izazovima, trudi se da izvuče iz sebe ono najbolje, iako je svesna da je neka vrsta mudre lude, poput Don Kihota. Njena priroda je tako satkana, a krštenica dovoljno svedoči da se teško može promeniti. Možda pomalo naivno i utopistički doživljava okruženje, ali bez čvrste vere u sebe, svoje snove i planove, teško bi opstala. Zato je, sasvim u redu, stvoriti paralelni svet ovom realnom, obojiti ga svojim bojama, uroniti u njega kada god osetimo bure i oluje sadašnjeg trenutka. Snovi i mašta oduvek su bili zamena za ružnoću i banalnosti koja je primarna, na našu nesreću, sve više u ovom trenutku, pa je od „Ringišpila“ do romana „
Nisam kriva“ stvorila svoj svet, u njega uvela izuzetno brojne obožavaoce cele Zemljine kugle, spojivši, kao njen zemljak
Crnjanski sve vidljivo i nevidljivo na svetu. Nije tražila izgovore da je neko drugi kriv, uzela je svoj život u svoje ruke. Nije se obazirala šta će ljudi reći, jer je to donelo više nesreće čoveku, nego bilo koji drugi neprijatelj.
Uz puno ljubavi i sreće, nadam se da će Jelena smoći snage da ponovo mirno prolazi ispod zvezdanog neba i da se nikada neće zasititi lepote drugog lica.
Gotova priča, gotova knjiga – to je podnošljiva, radna verzija konačnog i savršenog teksta, koji katkada sanjamo ali ga ne možemo doseći.
Sa radošću što poznajem dragu Jelenu, ispisah iz duše ove redove sa željom da pokažem da od sada više ne treba biti skromna, već kao Majakovski, predvodnik nove generacije srpskih prozaista.
Autor: Mario Badjuk, profesor srpskog jezika i književnosti