Jelena Bačić Alimpić: Pišući uvek spoznajem i upoznajem sebe

Nekadašnja voditeljka i omiljeno TV lice, a sadašnja spisateljica Jelena Bačić Alimpić nedavno je objavila svoj novi roman pod nazivom „Krojač“. Reč je o potresnoj priči, čija se radnja dešava tokom Drugog svetskog rata u srcu Beograda. Knjiga je delom zasnovana na istinitoj priči o jevrejskoj devojčici spasenoj iz logora. Ovo je priča o izuzetnom herojstvu, časti, požrtvovanosti, ljudskoj dobroti i iznad svega – ljubavi. Roman o onima koji su krojili život uprkos smrti, o tajnama koje su ostale sačuvane u šavovima odela i o sudbini, koja se, poput konca, plete kroz generacije.



Bazarova sagovornica je još jednom dokazala da ima redak dar lucidnog (samo)posmatranja i (samo)analize. Druga, ali ništa manje važna stavka njenog dosadašnjeg opusa jeste da nikada nije zagazila u umetničku pretenzioznost i opsenu. Njen jedini naum kroz ovih 15 godina proznog stvaralaštva bio je i jeste da ispriča zanimljivu priču.

Veliki pisci su ujedno i veliki psiholozi, a među njima u samom vrhu je upravo Jelena Bačić Alimpić. Malo ko ume tako znalački da zaroni tako duboko u najmračnije slojeve čovekove psihe i u književnoj formi na svetlost dana da iznese toliko dragocenih psiholoških saznanja. Darovita, strasna i oštrovida književnica je ovim svojim novim delom, romanom „Krojač“, dokazala da i te kako to ume. Jelena je dobar posmatrač i ujedno pronicljivi znalac skrivenih motiva i ciljeva ljudskih postupaka. Deluje da ona neumorno posmatra, proučava i analizira čovekovo ponašanje u raznim životnim situacijama, kako bi razumela sam smisao njegovih postupaka. Ona brižljivo proučava psihologiju čoveka u graničnim situacijama, pojedinca koji se sprema da izvrši neki greh, ili ubistvo, kao i njegove duševne muke posle učinjenog zlodela, grižu savesti, kajanje i potrebu za ispaštanjem. Do svojih saznanja o ljudskoj prirodi, ova spisateljica, osim posmatranjem, dolazi i introspekcijom. I kao takva, upravo je dokaz da postoje ljudi čiji život i stvaralaštvo nadmašuju granice rodnog kraja, ali u svakom koraku nose neizbrisiv pečat zemlje iz koje potiču.

Jelena Bačić Alimpić nas svojim delima vraća u srž naše biti, u prošlost, ali i u večne priče o ljudskoj hrabrosti i postojanosti. Njeni romani, ispisani srcem, otvaraju vrata svetu u kome su snaga, ponos i mudrost utkane u svakodnevicu njenih tihih, ali nepokolebljivih junaka. Pa, ako ponekad i nije pouzdana, statistika je često potrebna da bi se dokazala istina, a statistika je ovde jasna. Jelena Bačić Alimpić je jedan od najpopularnijih pisaca (za žene) u Srbiji, a uspela je svojim autentičnim pričama da privuče pažnju i čitalaca širom regiona, vešto ukrštajući fikciju i istoriju, istražujući univerzalne teme ljubavi, gubitka, identiteta i borbe, oživljava sudbine snažnih žena i ljudi uopšte. Pitate se kako je to postigla? Tako što ona ima dobar osećaj za tanane ljudske emocije, a bez osećaja ne možete ni da priđete ženi, a kamoli da je rasplačete. Jelena ulazi u dušu, može da je pokida i ponovo sastavi. Ume da osnaži, ume da razume. Uz njene romane žene plaču, ali njen novi roman „Krojač“ pokazuje i to koliko je ova književnica postala vešta u spisateljskom zanatu. Izvrsna je u svakom detalju. Skrojila je i sašila savršen roman, koristeći različite materijale i tehnike. Ovo je roman koji uprkos teškim vremenima o kojima pripoveda, daje nadu. To je roman o dobrim namerama. Da. O dobrim namerama koje su ostale negde između realnosti i nostalgije. Ali ništa manje važno, jeste da je, ne zagazivši u umetničku pretenzioznost i opsenu, imala ideju da ispriča zanimljivu priču. I to je njen jedini naum svih ovih deceniju i po, koliko je prošlo od kad je objavila svoj roman prvenac „Ringišpil“, priču o krhkoj ali hrabroj balerini, s kojim je njen život krenuo sasvim novim tokom. A da se nove priče u njenom slučaju rađaju sasvim spontano, dokaz je upravo „Krojač“.

Radnja romana „Krojač“ se dešava u srcu Beograda, u vreme kada je svet gubio razum. Jakob, mladi naslednik čuvene krojačke loze, prinuđen je da promeni ime i identitet kako bi preživeo pakao Drugog svetskog rata. Kada njegovog oca odvedu u logor, njemu i majci sklonište pruža stari porodični prijatelj, majstor Voja Jovanović. Kroz šapat igle i tajne ušivene u tkaninu, Jakob uči da preživi u svetu u kojem se sve menja ali jedno ostaje isto – odanost porodici. Kada u njihove živote stigne Olgica, siroče spaseno iz logora, Marta, Jakobova majka, pružiće joj ljubav i zaštitu, nesvesna da će jednoga dana morati da je pusti.

Vaš novi roman „Krojač“ zasnovan je na delimično istinitoj priči i potresnoj istoriji jevrejske devojčice Olgice, siročeta čije je pravo ime Mirjam Bajer, koje je spaseno iz logora smrti, kome je Marta, Jakobova majka, pružila svu ljubav i zaštitu, nesvesna da će jednoga dana morati da je pusti da ode svojim putem... Da li je ovaj roman zapravo priča o ljudima koji pronalaze snagu da izađu iz beznađa i okrenu novi list, pronalazeći u sebi želju i nadu – tema u kojoj se svako može pronaći?

Moj novi roman „Krojač“ nije zasnovan na istinitoj priči i potresnoj istoriji jedne jevrejske devojčice jer sam njen lik izmislila ja i izmaštala priču kako o njoj, tako i o svim ostalim likovima u ovoj knjizi. Radnja je takođe fikcija i nema veze ni sa čijom sudbinom, osim sa sudbinama mojih izmaštanih junaka. Ono što piše u mojoj belešci na kraju knjige i što je jedina istinita činjenica jeste da sam pukom slučajnošću imala tu sreću da upoznam gospođu Ester Bajer, koja je i danas jedna živahna divna dama u poodmaklim godinama i koju su zaista spasli iz logora Staro sajmište u kutiji za cipele obloženoj vatom kao bebu od samo nekoliko dana. To je bila ta neverovatna činjenica – inspiracija za roman „Krojač“, i ja sam gospođu Bajer pitala mogu li da je iskoristim kao inspiraciju za jednu potpuno izmišljenu, drugačiju priču koja nema nikakve veze sa njenim životom, i ona je, na moju radost, pristala. Na moje veliko zadovoljstvo, bila je prisutna i na svečanom potpisivanju u Delfi SKC Laguninoj knjižari u Beogradu, te su i čitaoci koji su tu bili prisutni mogli da je vide i upoznaju.

Veoma lepo ste primetili i napisali da je moj roman „Krojač“ zapravo omaž ljudima koji pronalaze snagu da žive i ne gube nadu ni u najmračnijim vremenima, bez obzira na sve strahote i žrtve koje im život nameće. I zaista mislim da to jeste tema u kojoj se svaki čovek može pronaći.

Kada te sudbina rano snažno ošamari, kao što se to desilo bebi Mirjam, prva pomisao je: Gore od ovog ne može. Taj šamar bio je tek početak neobične sudbine žene koja će u jednom momentu svog života krenuti u potragu za korenima. Put je vodi u Izrael, tačnije Jerusalim, u potragu za rođacima i precima svoje pokojne majke Hane Bajer, koja je stradala u logoru Staro sajmište. Da li je čoveku svojstveno da traži uporište u korenima, kao i u zavičaju?

Na našem podneblju verujem da jeste, ali to nije neuobičajeno ni u drugim kulturama, veroispovestima ili istorijskim nasledjima. Mnogim narodima je veoma važno da znaju odakle potiču, ko su im bili preci i kako se njihova loza kroz generacije razvijala. To je i veoma interesantno i inspirativno. A tražiti uporište u korenima i zavičaju je samo čovekova vrlina.

U ovom romanu imamo ono što je u srži velikih umetničkih dela, a to je raskrsnica, ukrštaj životne horizontale, onog svakodnevnog, trivijalnog, i vertikale koja junaka poziva da se duhovno uzdigne. Da li je baš zato ovo roman o specifičnoj egzistencijalnoj situaciji?

Svakako da jeste, jer čovek u nemaštini i najgorim životnim okolnostima shvati šta je ono što je suštinski važno u životu, a to svakako nije materijalno, niti se novcem može kupiti. Zato je i toliko dragoceno. A duhovno možemo samo da pronađemo sami, u našem biću, radeći na sebi, slušajući i sebe i druge, i biti zahvalni na svim životnim darovima.

Prateći Vaš rad, rekla bih da Vas naročito privlači da proučavate ponašanje ljudi u ekstremnim situacijama, u stanjima duševne i mentalne krize, kada ih razdiru unutrašnji sukobi i sudbonosne dileme, u stanjima egzaltacije ili najdubljeg očajanja. U „Krojaču“ kažete: „Nada je ono što nas drži u životu i u dobrim i u lošim vremenima.“ Da li smo zaista krojači svog života? Koliko je u ovako ekstremnim okolnostima bilo uopšte moguće upravljati svojom sudbinom?

Da, veoma volim i interesujem se za psihologiju, kao i za sva stanja neistraženog ljudskog mozga koji predstavlja svemir za sebe, a tanane niti ljudske duše su ono što mi je u književnosti poseban izazov. Da, mislim da jesmo krojači svoje sudbine, onoliko koliko nam sudbina dozvoljava da je prekrojimo, ali u ekstremnim okolnostima je teško njome upravljati. Zato je u tim okolnostima važno sačuvati prisebnost uma i duha, ali i nadu i veru u bolje sutra i spasenje.

U petom delu romana kažete: „To što nismo iste vere ne znači da imamo različita ljudska i moralna načela.“ Šta je to zajedničko svim religijama?

Svim religijama je zajedničko da propovedaju dobrotu kao vrhunsku ljudsku vrlinu i veru u prave vrednosti. Do sada nisam naišla na drugačija tumačenja koja zasigurno postoje, ali onda to nisu religije, već sekte i okultizam što nema nikakve veze sa religijom i verom u osnovne religijske postulate koji su gotovo identični u svim, meni poznatim religijama.

Na kraju svog života Marta se obraća svom sinu ovim rečima: „Ne plači, Jakobe sine. Ne tuži. Moj život je, uprkos svemu, imao smisla zahvaljujući tebi i Olgici.“ I upravo ove njene reči su dokaz da ljubav ne zna za granice, zar ne? Martina snaga je tiha, njena žrtva nevidljiva, ali njena ljubav sve drži na okupu, ona je stub „Krojača“...

Ljubav zaista ne zna za granice i usudiću se da kažem da majčinsko srce, više no bilo koje drugo, te granice zaista ne poznaje. Marta nije samo književna heroina, već jedna ženska figura koja kao da je od čelika isklesana, čije je srce u stanju da pruži ogromnu ljubav i podnese nezamislivu patnju. Verujem da i u stvarnom životu postoje takve žene, majke, heroine. Ona jeste stub „Krojača“ i oslonac svim drugim likovima u romanu.

Malo je ljudi imalo retku i jezivu priliku da na gubilištu posmatra sebe samog, da oseti kako to izgleda biti na svega nekoliko minuta koje vas dele od očekivane smrti streljanjem ili gušenjem gasom. Možete li da zamislite kako izgleda ta duboka psihološka spoznaja u tako izrazito traumatskoj situaciji, kada se čovek nađe pred samim ponorom?

Ne mogu. To, nažalost, mogu da zamisle samo oni koji su pogubljeni, ali od njih ne možemo čuti to iskustvo za koje verujem da je užasno. Ma koliko čovek bio hrabar ili se trudio da bude, ma koliko bio svestan nadolazećeg, sigurnog kraja, verujem da kada se nađe oči u oči sa konačnošću, sa smrću – da preživljava najgori, najstrašniji trenutak svog života.

Druga, ne manje strašna stvar koju opisujete je skrivanje Jevreja, njihov boravak u mrtvom domu, u toj krajnje teškoj situaciji, kada je čovek okovan, lišen svih svojih prava i dragocene slobode. Da li upravo u tim ekstremnim uslovima, čovek sa svojim potrebama i osećanjima biva stavljen na probu, gde se najbolje i najjasnije ispoljava njegova suština i najbolje vide njegove granice izdržljivosti, moć trpljenja?

Sigurno da je čovek u takvim situacijama stavljen na probu, jer mora da trpi – glad, strah, neprestano skrivanje, neizvesnost – jer kada je čovek lišen svojih osnovnih prava i potreba, onda se nekako najjasnije mogu videti i te granice njegove duše koja se suočava sa zlom, sa izazovima i sa iskušenjima svake vrste. Da, i tada se najbolje vide i granice ljudske izdržljivosti i moć trpljenja, kako ste to lepo zapazili.

Beba Olgica mogla bi simbolički imati značenje – život je dar. Svi vaši junaci silovito vole život, vatreno, neobuzdano, ispijaju ga grozničavo. Koliko je zapravo čovek za život čvrsto vezano biće koje se na sve navikne, sve podnosi?

Samim tim što nam je dat ovaj život – u bilo kom vremenu, na bilo kom kraju sveta i u bilo kakvim životnim okolnostima – mi smo privilegovani jer nam je dato da ga živimo. Duboko verujem da čovek može mnogo toga da podnese, na mnogo šta da se navikne, da istrpi i izdrži, jer, kao što je davno rekao veliki Leonardo da Vinči: „Ko ne voli život, taj ga i ne zaslužuje.“

Čijim glasom Vam je bilo najteže da progovorite? S kakvim ste se izazovom suočili pokušavajući da ispratite taj tok svesti, da zapišete ono što dečje oko vidi? Da li ste posle nekih glava bukvalno plakali?

Uvek govorim svojim glasom, ali kada je u pitanju „Krojač“, bilo mi je najteže da govorim glasom deteta koje je doživelo veliku sreću i nesreću istovremeno – nesvesno. Plakala sam dok sam pisala, posebno one delove knjige kada se slama majčinsko srce.



Svojim tegobnim životom, ispunjenim bolom, junaci Vašeg romana potvrđuju drevnu istinu da samo u ranjenoj školjci može da izraste biser. I na kraju romana – jedno večno pitanje: Šta je sreća? Vekovno filozofsko, etičko, pa i moralno pitanje. Da li se zaista moramo privići na barem malo tuge u životu, kako bismo umeli da prepoznamo sreću?

Sigurna sam da je tuga nešto što moramo da doživimo i iskusimo kako bismo sreću upoznali na pravi način i umeli da cenimo i slavimo srećne trenutke. Jer sreća se zaista nalazi i u malim stvarima, a tuga može da nas zarobi dubokim ličnim gubicima i tragedijama. Zato je važno prihvatanje oba ova snažna osećanja, iako po intenzitetu, iz mog ugla, nažalost, tuga pobeđuje. Što ne znači da ja nisam srećna – naprotiv!

Kada je reč o smislu života, svi Vaši junaci ovo sudbinsko pitanje postavljaju strasno, u najzaoštrenijem vidu, kao da im od toga život zavisi. Šta je po Vama smisao života, smisao našeg postojanja?

Smisao života je radost koju u sebi čuvamo i ljubav koju smo sposobni da dajemo i primamo. Smisao života je svaki osmeh koji nam neko podari ili mi nekome podarimo svakoga dana, mirni snovi i sigurne ruke.

Šta je to nešto, što je tako važno, uzvišeno i lepo što može osmisliti i opravdati svu nesreću, jad i muku i što može iskupiti sve zablude, posrnuća i grehove, čemu strasno težimo, ono što uzdiže život, što nadilazi čoveka i njegovo biološko, ovozemaljsko postojanje?

Pokajanje. Veoma je važno isceliti svoju, pa i tuđu dušu iskrenim pokajanjem, i ono nadilazi naše postojanje i opravdava sve naše svesne ili nesvesne grehove.

I u ovaj svoj roman, kao i u nekim od Vaših prethodnih knjiga utkali ste istorijske elemente, a poznato je da je u logoru Staro sajmište, najvećem logoru na okupiranoj teritoriji Srbije, stradalo oko 6.500 Jevreja, kao i hiljade Roma i Srba. Molim Vas da napravite paralelu sa logorom Jasenovac. Zbog čega je Jasenovac toliko poznatiji od Starog sajmišta? Kako vidite budućnost ovog lokaliteta?

Ne bih da ja dajem odgovor na to vrlo zanimljivo pitanje koje ste postavili, volela bih da to učini neki istoričar, stručnjak za ratnu epohu. Ne znam kakva je budućnost Starog sajmišta, ali ono o čemu se priča i što sam ja čula mi se nimalo ne dopada, jer mi se čini kao da neko gumicom želi da izbriše ljudska stradanja i svojevrstan spomenik žrtvama holokausta.

U samom jezgru svih Vaših (14) romana u fokusu Vašeg interesovanja je čovek, njegova priroda i sudbina. Čitavo Vaše dosadašnje književno stvaralaštvo je strasno istraživanje tajne ljudske prirode, odgonetanje zagonetke čovekove duše, višeslojne i bezmerno duboke. Mogu li Vas zamoliti da ukratko sažmete svoju zaokupljenost antropologijom u dve-tri kratke rečenice? Da li je čovek zaista tajna i zagonetka koju ćete do kraja života odgonetati?

Sasvim sigurno da jeste. Kao što sam već spomenula u ovom inspirativnom intervjuu, naš, ljudski mozak je neistražen svemir, baš kao i naše duše koje celog svog života nešto traže, lutaju, preispituju se, poklanjaju, primaju. Čovek je planeta.

Vaš prvenac, bestseler „Ringišpil“ je doživeo svoju ekranizaciju. Kroz ovu ljubavnu dramu u kojoj pišete intimnu ispovest balerine, protkana su Vaša sećanja na detinjstvo, život na bačkim salašima i običnim, ali i velikim običnim ljudima koji žive u Vojvodini. To je priča o ljubavi koja je uspela da nadraste život i sudbinu. Koji bi od svojih romana želeli u budućnosti da ekranizujete?

Postoji već dogovor oko ekranizacije još nekih od mojih knjiga, ali ne smem da ga otkrivam. Ono što bih želela da se ekranizuje – nije moguće, jer je preteško u svakom smislu – i kao tema i za ekranizaciju, a to je „Poslednje proleće u Parizu“.

Jeste li kroz svoje stvaralaštvo bolje upoznali i sebe samu?

Kako da ne. Pišući, ja još uvek spoznajem i upoznajem sebe, suštinu svoje neznatnosti i mog postojanja, a čitaocima, svaki put na dar kroz svoja dela poklanjam svoju dušu – i tako će biti dok budem stvarala.

Autor: Gordana Mašić
Izvor: Bazar