Jelica Greganović: Jezik se ne sme zlostavljati neznanjem

Jelica Greganović – žena čije se kolumne s pažnjom prate, a knjige sa zadovoljstvom čitaju. Jedna od retkih koja je sačuvala sposobnost da hirurški precizno dijagnostikuje neko stanje, pojavu ili situaciju a da ne upotrebi nijednu tešku reč. Da koristi zdrav razum i logiku upakovanu s pažnjom u nisku dragulja od reči. Vešto se poigravajući bogatom paletom iz riznice srpskog jezika, ona s lakoćom komunicira s čitaocima koji se prepoznaju u njenim opisima ali im ne podilazi. Ume jasno i rezolutno da odgovori i stavi tačku na neproduktivne komentare i diskusije.



Ona je jedan od osnivača Radija B92, kao i osnivač i prvi urednik njegove informativne redakcije, novinrstvom se bavi od 1984. Pisala je i izveštavala za B92, Vreme, NIN, Politikin Zabavnik, Šumadija Press, Studio B, Elle, Bazar, Ekonomist, Bankar...

Objavila je devet zbirki humorističkih priča, kao i knjige za decu „Mravac Mrav“ i „Uspavanka za miša“, koja je i dobitnik nagrade Dobra slikovnica, na Međunarodnom festivalu slikovnica „Čigra“.

Da počnemo u „ritmu srca“, gde si na nekim svojim počecima radila. Sve što radiš, zapravo izgleda kao da je svih ovim decenija upravo u ritmu srca – autentično i iskreno, duhovito i zabavno, jednostavno, a snažno?

Ma koliko zvučalo idealistično ili na mah i patetično, čovek najbolje radi ono što radi od srca, u ritmu svog života. Sve ono što bismo voleli da budemo, a nismo, trka je na kratke staze, u jednom trenutku se izgubi dah. Zato se treba držati slovenačke izreke koja kaže Svako oko svog molera ima i ne zaboraviti srednjovekovnog avganistanskog mislioca i pesnika Dželaludina Rumija – Mi nismo kap u okeanu, mi smo okean u kapi. Jer umetnost je samo poseban, lični pogled na ono u nama i ono oko nas. A u nama je okean. Svemir. Više no dovoljno za priču. Samo treba da gledamo, čitamo i cenimo svet oko sebe. I život. To je večita odlika knjiga i njihove uloge u umetnosti, nešto što se odupire vremenu.

Kada pričamo o promenama u medijima, stvari su drugačije. Otada su se tehnika i tehnologija dramatično menjale skoro iz godine u godinu, neverovatno napredujući. Decenije su bile troskoci u napretku. Ali postoji i nešto što se promenilo na gore, na loše. Jezik. Poznavanje jezika. Mene svakog dana zaprepasti neznanje maternjeg jezika od onih koji bi morali da ga bolje poznaju od običnih ljudi. Nekada nisi smeo ni da pomisliš da sedneš pred mikrofon, kameru, da bilo šta napišeš ili izgovoriš, a da to bude skoro elementarno nepismeno. Da u medijima možeš da ne znaš ne padeže, nego reči srpskog jezika. Sa takvim neznanjem nekada ne bi bilo šansi da priđeš medijima, a kamoli da radiš u njima. Jeste, svakome se dešavaju greške i mala neznanja, za to su nekada postojali lektori. Sada ili nema lektora ili ne znaju da rade svoj posao, a nema ni osnovnog znanja jezika. Možda nekoga uvredi ovo što sam rekla, ali mene svakog dana vređa neznanje maternjeg jezika i to takvo da prosto ne verujem šta slušam ili čitam. Toliko neznanje da čak izlazi i iz okvira smešnog, prosto je tragično. To mora da se popravi, prosto mora. Niko ne sme neznanjem da zlostavlja jezik i ponižava profesiju. A tek ne sme taj pogrešan govor da širi po društvu i dovodi do toga da greške postaju prihvaćene, normalne i da se u svojoj nakaradnosti ukorenjuju. Kao što se, recimo, ukorenilo mešanje je l’ i jer. Za manje od dve-tri godine je ta greška postala normalna, prihvaćena, pa je sada sebi dozvoljavaju i novinari i voditelji, a bogami i njihovi obrazovani, razgledani, nastupa na medijima vredni gosti. Iako je jedno pitanje, a drugo tvrdnja, dakle ništa teško za shvatanje, odjednom je postalo normalno da se to pomeša i od malih reči nastanu velike, neslušljive greške, prosto uvredljive za jezik. O nakaradnom naglašavanju reči, započetom devedesetih godina prošlog veka, da ni ne govorim. To je tek bruka, menjanje melodije jezika, lepote i jedinstvenosti njegovog zvuka, nečijim izmišljenim pravilima koje ne koriste ni pozorište, ni film, ni najbolji stručnjaci koji se bave srpskim jezikom. To se promenilo i to bi moralo da se vrati na fabrička podešavanja. Jezik jeste nešto što se menja. Tako i treba, ali ne treba ga menjati pukim neznanjem.

Tvoj razvojni put je veoma sadržajan i bogat – od radijskog i štampanog novinarstva, preko godina kada si prevashodno bila pisac, pa do internet novinarstva i blogovanja. Šta je ostalo isto ili slično, a šta se nepovratno i dramatično promenilo u svetu knjiga i medija od momenta kad si počinjala do danas?

Prvo sam bila radijski novinar. I to mi je ostala najveća novinarska ljubav. Onda sam uz to radila i za štampane medije, i za televiziju, pa na poziv kolega iz B92 počela da pišem blog. Kao hobi. Kao odmor od bavljenja informativnim novinarstvom, od kog se doduše ni dan-danas nisam izlečila. Ti blogovi su bili moj beg od politike, vraćanje sitnicama koje život znače. Onome što ljude spaja kroz prostor i vreme. Naravno gledano očima humora, jer duhovitost je potvrda imanja duha. Ti blogovi su vrlo brzo postali priče, bez namere da ih ikada i igde drugde objavim. Sve dok mi režiser Goran Marković nije jednom napisao da to što pišem je vredno knjige. Što je za mene bio neverovatan kompliment. Važan sastavni deo mog života su uvek bile knjige, otkad sebe pamtim. Ali tek Goranove reči su mi dale hrabrost da pomislim da bih mogla da se nađem među knjižnim koricama. Tako je izgledao moj ulazak u svet pisaca.

Šta je tvoja misija, tvoj životni i profesionalni credo u ovim neobičnim vremenima u kojima bitišemo?

Sva vremena su neobična, jedino što nama vreme u kome živimo izgleda neobičnije od svih drugih, prošlih vremena. Objektivno gledano, naše vreme karakteriše samo dramatičan razvoj tehnike i tehnologije, a čovek kao biće koje vremena naseljava nije se mnogo promenio. Jedino što ga ozbiljno deli od predaka su ljudska prava. Ostalo je prilično isto, samo je okvir slike drugačiji. Uostalom, to potvrđuju dela klasika književnosti, njihovi junaci dan-danas žive oko nas. Pročitajte opet Čehova i naći ćete u njegovim pričama svoje komšije, prodavačice na pijacama i prodavnicama, činovnike, seljake... Svi oni su živeli i pre Čehovljevih priča i žive još uvek. Zato se ja trudim da primećujem naizglednu prašinu života, kako su znali da zovu Čehovljeve teme i junake. Jer to smo mi ljudi. Naši svakodnevni životi, satkani od najvećih mogućih neobičnosti. Samo treba gledati u sebe i oko sebe. Što se creda tiče – Živite najbolje što možete svoj život, jedan jedini kog imamo i kog smo na lutriji sudbine izvukli.

Šta su emotivno i poslovno najsvetliji trenuci u tvojoj karijeri, a šta bi rado zaboravila?

Moje knjige i pravljenje Radija B92 su mi najdraži trenuci u životu. Mada, volela bih da zaboravim koliko vremena, truda, ljubavi, besplatnog ili smešno plaćenog rada sam uložila u ono što to više nije, nije ono što smo pravili i čemu se radovali, postalo je upravo suprotnost i poruga onome što smo želeli. Priznajem da me previše boli kada pričam ili pišem o tome. Zbog toga neću mnogo više od ovoga napisati. Za razliku od radija, koji mi je uprkos svemu ostao najveća novinarska ljubav, knjige me nikada nisu razočarale. One su deo mog života. Potreba. Oduvek i zauvek.

Stvaraoci poput tebe neretko govore da se suočavaju i sa nerazumevanjem okoline, ostajući često usamljeni u svojoj viziji. Da li danas, kad se nužno sumiraju rezultati i podvlače crte, imaš osećaj da si previse sebe uložila ili si uverena je sve ipak vredelo truda?

Svi se mi, u nekom trenutku, suočimo sa nerazumevanjem. Naravno da ono zaboli, ali ne bi smelo da obeshrabri. Ljudi nikada neće moći, a ni ne treba, da imaju isti odnos prema stvaraocima. I to je u redu, jedino što bi trebalo da se suzdrže u disciplini negativnih prideva. Jer jedno je imati drugi pogled na svet, a drugo nekoga bez argumenata vređati. Naročito ako osoba sklona nipodaštavanju tuđeg rada nema svoj, bolji rad da priloži kao kriterijum i alibi.

Što se mene tiče, ništa od onoga što sam uradila nisam radila zbog drugih, nego zbog sebe, zbog svoje potrebe da prikažem život mojim očima viđen. To što su se mnogi moji čitaoci pronašli u tome, prepoznali i svoje živote u mojim pričama, samo mi je dodatna potvrda da je sve vredelo truda.

Da li si imala profesionalne uzore, ko je uticao na tebe u profesionalnom i ličnom razvoju? Ili si možda samonikli stvaralac koji je pratio svoj unutrašnji zov („nikad o politici“) pažljivo birajući svoje mesto u koordinantnom sistemu okolnosti?

Moji profesionalni uzori su oni Čehov i Bulgakov. Bulgakovljev „Majstor i Margarita“ najbolji je roman ikada napisan, prosto poezija u prozi. A Čehovu mogu da pišem koliko god poželite. Majstor života, krpare života istkane od sitnica, starog i novog, skupog i jeftinog, zaboravljenog i onoga što se zauvek pamti, svojeg i tuđeg... Pisac koji je dokazao da je sve vredno priče, samo ako umeš da je prepoznaš i ispričaš, da sitnice zapravo ne postoje. I pisac koji je u svom majstorskom pisanju života uveo nulti kraj. Uprkos onome što su nas uvek učili – sastav, priča, treba da ima uvod, zaključak i kraj. To nije tačno, to mi je Čehov potvrdio. Život je nekontrolisana pojava, ljudi još manje predvidivi. Zato priče koje beleže život moraju tako i da se ponašaju, da ponekad nemaju kraj, da se završe neočekivano, u koraku. Jer pisanje ne sme da bude rob pravila i šema, mora da dozvoli život u sebi.

Što se tiče nikad o politici, kod mene se ne radi o nikad, jer ja ne spadam među one koji se politikom ne bave, ne prate je, ne zanima ih. Možete vi da ne pratite politiku, ali ona prati vas. Možete da je ignorišete, ali vaši životi zavise od nje. Apolitičnost ne postoji, ona je contradictio in adiecto, apolitičnost je politički stav. Prva radijska emisija, koju sam napravila, bila je upravo o nepostojanju apolitičnosti. Ja sam više od četvrt veka bila informativni, politički novinar i urednik. I petkom i svetkom. Bez definisanog radnog vremena. Uvek kad treba. Zato kad me je kolega sa B92 pozvao i zamolio da počnem da pišem blog na tadašnjem VIP Blogu B92, ja sam pristala ali samo pod jednim uslovom – da mogu da pišem o čemu ja hoću, da ne moram i tu da se bavim politikom. U to vreme je Blog B92 bio bukvalno politički poligon, iako je na njemu bilo najmanje političara ili onih kojima je profesija da se politikom posredno ili neposredno bave. S obzirom na to da je meni posao bio, kao što sam već pomenula, praćenje politike, jednostavno rečeno – nije mi se, i u ono malo slobodnog vremena koje sam imala za sebe, bavilo poslom. Niti koristio jezik, rečnik, tom poslu primeren. Kao ni način pisanja koji taj posao zahteva. Zato sam ja pisala blogove o životu, kroz oči humora gledanom. I u prvo vreme nisam naišla na razumevanje, jer šta ja tu pišem o nekim nebitnoćama kad su se recimo sinoć neka dva političara posvađala u nekoj emisiji... Uprkos tome sam nastavila da pišem takve blogove, koji su uskoro postali priče i imali sve više i više čitalaca. Iako mi nikada nije palo na pamet da pišem ono što bi se recimo puno čitalo, bilo popularno, ja sam pisala ono što sam imala potrebu da pišem. I kada sam zaista imala potrebu da pišem o politici, pisala sam, bez obzira na to što sam sebi obećala da neću. Jednostavno su se ponekad dešavale stvari koje nisam mogla ni na koji način da zanemarim, da ne kažem šta o njima mislim. Ali da se razumemo, ko se jednom zarazio politikom, pa makar samo kao novinar, taj se teško leči. Možda i uopšte ne može da se izleči. Zato ja moram svakog dana da, iz nekoliko izvora, saznam šta se dešava kod nas, u regionu, u svetu. Da mi slučajno nešto ne promakne. Ja ne verujem u nemanje televizora, radija, nečitanje i nepraćenje vesti. Jer i ako zažmurite i zapušite uši, neće svet u kom živite da nestane, ni sve ono ružno u njemu da se prolepša. Bolje da znate gde ste i šta može da vas snađe. Da se ne iznenađujete kad bude prekasno. Da ne mislite da su svi isti. Zato što je politika, tj. vlast, kao gaće, ma koliko bile lepe, moraju da se redovno menjaju, da se ne živi u istom. Higijene radi. I nije tačno da se crne manje prljaju.



Ono lično što nas povezuje dovoljno je javno da mogu da te pitam – izgubile smo najbolju prijateljicu, ti Goricu, ja Veru. Ti si pripremila knjigu koja je omaž Gorici kao vaše zajedničko delo. Kako na emotivnom i praktičnom planu rešavaš to nedostajanje, tu prazninu nastalu odlaskom Najbolje drugarice? I – da li je možda čak i takav gubitak neka lekcija (da tako kažem) u ličnom sazrevanju?

Iskreno, ja to još uvek nisam rešila. Ni praktično, ni emotivno. Ma koliko suludo zvučalo, ja još uvek ne mogu da verujem da Gorice nema. Čekam da mi se javi, pozvala bih je ja... Znam da zvuči patetično, a ako nešto ne volim to je upravo patetika. Zato volim humor, jer on je najbolje oružje protiv nje. Goričina rođena sestra Saška mi je ostala kao neko ko mi je uteha onda kada mi ni humor ne pomaže. Parčence Goričinog života još uvek živog. Isto tako i Saška mnome pokušava da uteši sebe. Redovno se čujemo i viđamo, ispričamo o svemu i svačemu, i obavezno pričamo o Gorici. Ali bez tuge, koja jeste tu, samo je ne puštamo u prvi plan. Pričamo o njoj sa smehom i obe se nadamo da to ona vidi odnegde, i da nam se neće rugati što smo se, makar i krijući, zarozale. Ukratko, nisam ja to još uvek raščistila sa sobom, verovatno nikada i neću moći. Već neko vreme sam i jako ljuta na nju, naša drugarica, psiholog, kaže da je to najbolji put iz tuge – ljutnja. Da je to zdravo. Tako da – zdrava sam. Samo mi Gorica strašno nedostaje.

A knjiga „Naše priče“ je bila zajednički, obostrani dug. Otkako smo objavile našu prvu knjigu „Priči nikad kraja“, Gorica je stalno govorila da moramo da objavimo nastavak. I da mora da ima srećan kraj, da se na kraju uzmu. Nije znala ko će da se uzme, ali da tako mora da bude. To uzimanje sam joj ostala dužna. Ali sam ipak uspela da uradim ono o čemu smo stalno pričale i odlagale, jer ima vremena. Vreme je podlo nestalo.

Što se omaža tiče, to sam joj ostala dužna. Popraviću ja i to. Samo ne mogu da popravim to što nje više nema i što ja sa tim ne mogu da se pomirim. O tom pitanju nikada sazreti neću. Verovatno jer ni ne želim. Lekciju sam naučila, prekasno. Samo ne mogu da naučim da nema moje Najbolje Drugarice.

Svedočimo ubrzanom razvodnjavanju tradicionalnih vrednosti, gde je porodica prilično ugrožena. Kao majka troje dece i baka koja traje u višedecenijskoj zajednici, možeš li sa nama podeliti svoja iskustva o vrednosti porodice kao institucije? I neki recept za njeno trajanje?

Tradicija je obeležje svakog vremena, vremenskog perioda. Ali tradicija kako je to vreme vidi i doživljava. To i jeste uzrok kroz vreme redovne brige za stanje tradicije. Svako novo vreme sa zabrine za tradiciju i obavezno joj nasluti kraj, naglašavajući kako je pre bilo bolje o tom pitanju. Tako da tradicija redovno dolazi u stanje nestajanja i uprkos tome se pojavljuje u novom odelu. Do nove generacije, koja će opet biti zabrinuta za njeno zdravlje.

Što se porodice tiče, ona je ma koliko to suvoparno zvučalo – osnovna ćelija svakog društva. U njoj sve počinje, raste, razvija se i završava. To je mikrosvet od kog zavisi sve makro oko nas. Zato se uzroci i posledice dobrog ili lošeg u društvu traže u korenu, u porodici. Ono što je krivo posađeno mukom će da se ispravlja ili pravo izraste. Zbog toga svako društvo mora pre svega da vodi računa, da zaista brine o porodici. Ne deklarativno, ne parolama, ne jednokratnim i kratkotrajnim odlukama koje vlast, koju je to društvo izabralo, donosi. To je mnogo ozbiljniji posao od čitanja govora, koji nemaju mnogo veze sa stvarnošću. Samo promišljenim, dobrim potezima društvo može da stekne poverenje i porodicama objasni koliko su zaista važne. Nezamenljive. A recept je – ljubav. Bez nje nijedno uputstvo neće raditi.

Fascinira me tvoj smederevac u badnjevačkom kraju. Kako si odlučila da se odmetneš iz velegrada pravo u svoje korene i da li se osećaš kao srećni dobitnik? Misliš li lepše, stvaraš li lakše, dok vatra pucketa, a ptice te bude pesmom?

Čovek uvek pokušava da se vrati tamo gde je nastajao i gde mu je bilo dobro. Najlepši život mog detinjstva se odvijao u selu, u Badnjevcu. Između Batočine i Kragujevca. U Šumadiji. Odatle su i moji roditelji. Ja još uvek živim u gradu, ali kad god mogu – bežim u selo.

Možete da pročitate moju knjigu „Život za poneti“, u njoj su priče i o smederevcu i o selu... Pisane za vreme korone, kada smo godinu i po dana živeli u selu. Koje kroz istoriju, kao i svako drugo selo, uvek pritekne u pomoć onima koji su iz njega otišli. Ponudi im utočište i ne zamera. Ono je uvek tu kad zatreba. Naravno da je potpuno drugačije kada se piše sa zelenim pogledom oko sebe, uz atavističku pripadnost šporetu na drva i prateće spoljne zvukove, koji nisu nervozno trubljenje i turiranje. Nema čoveka koji ne bi bolje i lakše mislio u višku prirode oko sebe.

Poznata je tvoja rečenica da ljudi nikad nisu čitali dovoljno i da to nije specifičnost našeg doba. Ipak, čini se da kratke internet forme, „Dostojevski za poneti“ i slično postaju dominantne. Kako bi trebalo da izgleda knjiga odnosno šta da sadrži da bi danas bila čitana? Ti sigurno imaš odgovor na to pitanje jer se tvoje knjige danas čitaju.

I dalje ostajem pri tome – ljudi nikada nisu čitali dovoljno, niti su čitali ono što umetnost književnosti smatra potrebnim za čitanje. I ljudi su oduvek voleli kratke forme. Internet je samo potvrda toga, ubačena tehnologija u postojeće, večito stanje. Iskreno, ne znam recept za čitanu knjigu. Samo znam da pisac treba da piše ono što oseća, ono što je njegova potreba, i na način koji njemu i njegovom pisanju odgovara. Sve ostalo nije recept za uspeh. Sem ako se baš ne odlučite za funkcionalnu književnost, kretanje od tačke A do tačke B. Pisanje za prodavanje. I to je legitimno. Ko voli i ko može. Ja ne mogu. Niti želim da lakmusiram potencijalne čitaoce. Ali sam, naravno, srećna što ima puno ljudi koji vole moje knjige i moje priče, što su našli sebe u njima. Što čitaju.

Priči nikad kraja, za razliku od raspoloživog nam prostora. Šta sam propustila da pitam što smatraš važnim? Neka poruka čitaocima?

Čitajte. Volite svoj jezik. I knjige. I biblioteke i bibliotekare. I knjižare kratkog a i knjižare dugog a.

Autor: Stana Šehalić
Izvor: časopis Knjižar