„Junaci“ Džoa Aberkrombija

Dete „Anđela ubica“ i „Konana varvarina“, Aberkrombijev novi roman „Junaci“, sadrži svu onu sirovost, nasilje i tragikomediju koji su uzdigli ovog pisca na vrh liste omiljenih, kod većine ljubitelja žanra.

Smešten u isti svet kao i trilogija „Prvi zakon“, „Junaci“ se dešavaju kasnije, u vreme kada se Savez i severna plemena Crnog Daua konačno sreću na bojnom polju. Većina akcije se dešava tokom tri dana ispunjenih klanjem, kada se individualna borbenost Severnjaka suočava sa organizovanom vojnom silom Saveza. To deluje kao da su scene sa početka filma „Gladijator“ dovedene do epske dužine „Getizburga“. Roman je neverovatno složen, ispunjen raznovrsnim likovima, pažljivo opisanog poprišta bitke i detaljno objašnjenih različitih stilova borbe. Savršen spoj vojne istorije i fantastike.

Iako predstavlja mnoštvo različitih gledišta, Aberkrombi se pre svega drži oprobanog metoda izlaganja priče iz ugla tri glavna junaka. Čitaoci trilogije „Prvi zakon“ videće da svaki od protagonista ovog romana ima direktne veze sa glavnim likovima čuvenog serijala. Pukovnik Bremer dan Gorst je poput inkvizitora Glokte, slomljen, žaljenja vredan čovek koji želi priznanje za svoja dostignuća. Finri dan Brok je kao kapetan Džezal dan Lutar, plemić u usponu na društvenoj lestvici. A Karnden Grlo, severnjak, podseća na Logena Devetoprstog, sledbenika starih shvatanja časti i dostojanstva, koji je prestar za svoj poziv. U suštini, ni tema ni karakterizacija se kod Aberkrombija nisu nimalo promenili, već samo okolnosti.

Ali kakve su to okolnosti! Kroz mnoštvo uglova gledanja (iako tri glavna čine većinu teksta) i iznenađujući sled događaja, Aberkrombi demonstrira svoju jedinstvenu veštinu da priču ispunjenu mačevima i klanjem pretvori u filozofsko delo o prirodi rata, pojedincima u njemu, politici i samom životu. Iako je Aberkrombijevo viđenje stvari nihilističko, i dalje uspeva da nađe čast među lopovima. To je jedinstvena, osobena vrsta časti, ali svaki od likova je jedinstveni heroj. Knjiga je u svakom pogledu drugačija od uobičajene epske fantastike, a opet ima junake, čak i u središtu besmislene bitke.

Aberkrombi je, jednostavno rečeno, ponovo uspeo. Iako ima određenog ponavljanja tema i karakterizacija, samo delo je izvrsno. Likovi su toliko stvarni, i premda je knjiga puna mračnih tema i besa, fascinantno je gledati kako se junaci bore sa okolnostima, ne poričući nikad sopstvenu prirodu, koju nezgode samo jačaju. Za razliku od junaka u drugim romanima epske fantastike, koji postaju vođe, slavljeni i priznati kao spasitelji čovečanstva, Aberkrombijevi protagonisti retko kada dođu do počasti. To njegovoj fantastici daje verodostojnost, kao da prikazuje kako su idealizovane bitke, prikazivane u knjigama i flimovima, zaista izgledale.

„Junaci“ su krvava, nasiljem natopljena knjiga. Malo je stranica lišenih okrutnosti i Aberkrombi rado do detalja opisuje odsecanja glava i kasapljenje tela. Oni sa slabim stomakom neka se paze. Čitaoci koji ne vole vulgarnosti takođe treba da izbegavaju knjigu, jer Aberkrombijevi junaci nisu plemeniti niti idealizovani. Oni su sirovi, prosti likovi koji otvoreno govore šta misle.

Ljubitelji Glena Kuka, Skota Linča i Stivena Eriksona u potpunosti će uživati u ovoj priči. Čitanje prethodnih Aberkrombijevih dela nije neophodno, mada pomaže.

Izvor: graspingforthewind.com 
Prevod: Vladimir Martinović