Laguna - Bukmarker - Juval Noa Harari: Šta fikciju čini moćnijom od istine - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Juval Noa Harari: Šta fikciju čini moćnijom od istine

Ljudskim bićima poznato je više istina nego bilo kojoj drugoj životinjskoj vrsti, ali istovremeno su spremna da poveruju i u najveći broj laži.



Mnogi od nas ubeđeni su da je istina izvor moći. Ukoliko su politički lideri, religije ili ideologije skloni pogrešnom predstavljaju stvarnosti, skoro po pravilu ih na kraju pobeđuje rival sa jasnim uvidom u istinsko stanje stvari. Stoga je oslanjanje na istinu strategija koja će nam bez sumnje pomoći na putu ka zadobijanju poštovanja i statusa. Ovo je, nažalost, samo mit u kome većina ljudi pronalazi neku vrstu utehe. Dokazana je činjenica da između istine i moći postoji znatno komplikovanija dinamika, jer moć u ljudskom društvu poseduje dva vrlo različita značenja.

Sa jedne strane, moć podrazumeva sposobnost da manipulišemo objektivnom realnošću: da lovimo životinje, gradimo mostove, lečimo bolesti, konstruišemo atomske bombe. Ova vrsta moći je veoma bliska istini. U slučaju da verujete u pogrešnu teoriju fizike, sigurno nećete biti u stanju da napravite atomsku bombu.

Sa druge strane, međutim, moć je oznaka za sposobnost da se manipuliše uverenjima drugih ljudi, čime se prvenstveno obezbeđuje njihova poslušnost. Izgradnja atomske bombe ne podrazumeva samo dobro razumevanje fizike, već i koordinirani rad velikog broja ljudi. Planetu Zemlju je pokorio homo sapiens, a ne šimpanze ili slonovi, zato što su ljudi kao vrsta sopsobni za masovnu saradnju. Svaka velika saradnja zasnovana je na verovanju u neku vrstu zajedničkog narativa. Trebalo bi ipak naglasiti da ti narativi ne moraju nužno da budu istiniti. Milione ljudi relativno lako možete navesti na saradnju tako što ćete ih ubediti da veruju u izmišljene priče o bogu, razlikama između rasa ili ekonomiji.

Dualna priroda moći i istine rezultirala je neobičnom činjenicom da ljudska bića znaju mnogo više istina od bilo koje druge životinjske vrste, ali i da su sklona da poveruju u daleko veći broj besmislica. Mi smo istovremeno i najpametniji i najnaivniji stanovnici planete Zemlje. Zečevi ne znaju da je E=mc², da je univerzum star 13,8 milijardi godina niti da se DNK sastoji iz citozina, guanina, adenina i timina. Ali sa druge strane, zečevi ne veruju u mitološke fantazije i ideološke koještarije, koje već hiljadama godina očaravaju zapanjujući broj ljudi. Nema tog zeca koji bi bio spreman da se avionom zabije u Svetski trgovinski centar u nadi da će na onom svetu dobiti nagradu u vidu 72 zečice-device.



Kada je reč o okupljanju masa oko zajedničkog narativa, fikcija poseduje tri inherentne prednosti u odnosu na istinu. Kao prvo, istina je univerzalna, dok su fikcije obično lokalnog karaktera. Ako, recimo, želimo da se naše pleme nekako ističe u gomili sličnih, izmišljena priča će biti daleko efikasniji marker identiteta od istinite. Zamislite da sve članove našeg plemena naučimo da „Sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu“. Bio bi to prilično jadan plemenski mit. Jer ako u džungli sretnem osobu koja mi saopšti da Sunce izlazi na istoku, to može značiti ili da je ona lojalni član plemena ili da se jednostavno radi o inteligentnoj strankinji koja je do tog zaključka došla nezavisno od naše zajednice. Zato je bolje naučiti članove plemena da je Sunce „oko džinovske žabe koja svakodnevno skače preko neba“, jer je mala verovatnoća da će neki stranac do takve ideje stići nezavisnim intelektualnim radom.

Druga prednost fikcije u odnosu na istinu ima veze sa „principom hendikepa“, koji nas uči da se svako ko šalje neku vrstu signala, zbog istine izlaže riziku. U suprotnom, prevaranti bi s lakoćom kopirali naše signale. Primera radi, mužjaci pauna ženkama signaliziraju svoju podobnost za parenje ogromnim šarenim repom. Jasno je da se radi o istinitom signalu, koji ukazuje na dobru kondiciju pošiljaoca, budući da je rep težak, neprijatan za nošenje i privlači pažnju grabljivica. Samo istinski spreman paun je u stanju da preživi uprkos ovom hendikepu. Nešto slično se dešava i sa pričama.

Ako se politička lojalnost signalizira verovanjem u istinitu priču, to se lako može odglumiti. Međutim, za verovanje u krajnje bizarne i besmislene priče se plaća velika cena, što automatski predstavlja znak lojalnosti. Šta dokazujete time što svom lideru verujete samo kada govori istinu? Međutim, ako mu verujete kada „zida kule u vazduhu“, to je znak istinske lojalnosti. Lukave vođe ponekad se namerno koriste ovakvim besmislicama, kako bi otkrili ko su odani sledbenici, a ko oportunisti.

Kao treće, i najvažnije, istina često može biti bolna i uznemirujuća. Stoga, ako stvarnosti pristupate bez ikakvog ulepšavanja, ne možete očekivati veliki broj sledbenika. Američki kandidat za predsednika, koji javnosti sapštava „istinu, celu istinu i ništa osim istine“, ima stoprocentnu garanciju da će izgubiti na izborima. Isto važi i za ostale države. Koliko je Izraelaca, Italijana ili Indijaca spremno da „svari“ nepatvorenu istinu o prošlosti svog naroda? Beskompromisno zalaganje za istinu je plemenita osobina duha, ali i beskorisna politička strategija.

Ima onih koji smatraju da je cena koju na duge staze plaćamo za verovanje u fiktivne narative, daleko veća od trenutne koristi. Kada se ljudi naviknu na verovanje u prikladno skrojene laži i apsurdnu fikciju, ta navika će prerasti u donošenje loših ekonomskih odluka, biranje kontraproduktivnih vojnih strategija i nesposobnost da se razviju efikasne tehnološke prakse. Iako se ovo ponekad zaista događa, ne bismo to mogli nazvati univerzalnim pravilom. Čak i najokoreliji ziloti i fanatici su u stanju da ostave po strani svoje ekstremne ideje, tako da njihova iracionalna priroda do izražaja dolazi samo u pojedinim situacijama, dok se u ostalim vode zdravim razumom.



Uzmimo za primer naciste. Njihova rasna teorija nije bila ništa više od pseudonaučne izmišljotine. Iako su neprestano pokušavali da je podupru naučnim dokazima, bili su zapravo primorani da potisnu racionalni odnos prema svetu i izgrade sistem uverenja dovoljno jak da opravda ubijanje miliona ljudi. Ali kada je trebalo konstruisati gasne komore i pripremiti vozni red za put do Aušvica, njihova racionalnost bi se izmigoljila iz svog skrovišta potpuno netaknuta.

Ono što važi za naciste, važi i za ostale fanatične pokrete u istoriji. Krajnje otržnjujuće deluje pomisao da je naučna revolucija počela u najfanatičnijoj kulturi na svetu. U Evropi je u vreme Kolumba, Kopernika i Njutna postojala najveća koncentracija religioznih ekstremista ikada zabeležena u istoriji, kao i najniži nivo tolerancije.

I sam Njutn je, navodno, više vremena provodio u potrazi za tajnim porukama u Bibliji nego u otkrivanju zakona fizike. Pioniri naučne revolucije živeli su u društvu koje je proganjalo muslimane i Jevreje, masovno spaljivalo jeretike, videlo vešticu u svakoj starici koja je volela mačke i svakih pet minuta počinjalo novi religiozni sukob.

Da ste se pre 400 godina zatekli u Kairu ili Istanbulu, upoznali biste se sa multikulturnim, tolerantnim metropolama u kojima su jedni pored drugih, u relativnoj harmoniji, živeli suniti, šiiti, pravoslavci, katolici, Jermeni, Kopti, Jevreji, pa i poneki Indus. Uprkos činjenici da su među njima postojale brojne nesuglasice i da je Otomanska imperija redovno diskriminisala na religioznoj osnovi, bio je to pravi liberalni raj u poređenju sa Zapadnom Evropom. Ako biste odatle zaplovili ka Parizu ili Londonu, naišli biste na gradove utonule u religiozni fanatizam, u kojima su pravo na život imali samo pripadnici dominantne sekte. U Londonu su ubijali katolike, u Prizu protestante, Jevreji su odavno bili proterani, a niko nije ni pomišljao na to da se muslimanima dozvoli dolazak. Pa ipak, revolucija u nauci počela je u Parizu i Londonu, a ne u Kairu i Istanbulu.

Sposobnost da se racionalnosti dodeli poseban status verovatno ima neke veze sa strukturom ljudskog mozga. Različiti delovi mozga odgovorni su za različite moduse razmišljanja. Ljudi poseduju sposobnost da nesvesno aktiviraju i deaktiviraju delove koji su od ključnog značaja za kritičko rezonovanje. Zato je Adolf Ajhman bio u stanju da isključi prefrontalni korteks slušajući ostrašćene govore Adolfa Hitlera, ali i da ga uključi kada je trebalo planirati red vožnje za Aušvic.

Čak iako je potrebno platiti cenu za deaktivaciju razumskih sposobnosti, prednosti povećanja društvene kohezije su obično toliko velike, da fiktivne priče redovno trijumfuju nad istinom. Naučnici su već hiljadama godina svesni te činjenice i zato su kroz istoriju često bivali primorani da izaberu da li će služiti istini ili društvenoj harmoniji. Morali su se zapitati da li im je cilj da ujedine narod, starajući se da svi veruju u istu fikciju, ili da saopšte svima istinu, po cenu haosa u društvu. Sokrat je izabrao istinu i zato je bio pogubljen. Tokom istorije čovečanstva, najmoćniji i najobrazovaniji pripadnici establišmenta – bilo da je reč o hrišćanskom sveštenstvu, konfučijanskim mandarinima ili komunističkim ideolozima – primat su davali jedinstvu. To je bio istinski izvor njihove neograničene moći.

Autor: Juval Noa Harari
Izvor: nytimes.com
Prevela: Jelena Tanasković


Podelite na društvenim mrežama:

knjižara u subotici ponovo radi laguna knjige Knjižara u Subotici ponovo radi
25.11.2024.
Omiljena knjižara u Subotici ponovo je otvorila svoja vrata posle kratke pauze zbog renoviranja. Ako ste mislili da je nemoguće da mesto dobre energije postane još bolje, svratite do Delfi knjižare...
više
uz banca intesa mastercard kreditne kartice popust 25  laguna knjige Uz Banca Intesa MASTERCARD kreditne kartice popust 25%
25.11.2024.
Odlična vest za sve ljubitelje dobrih knjiga i društvenih igara je da Banca Intesa i Izdavačka kuća Laguna nastavljaju sa uspešnom saradnjom i omogućavaju specijalne popuste.   Do 30. novem...
više
prikaz knjige svetlo trojstvo vibrantna i dinamična studija naoko običnih karaktera laguna knjige Prikaz knjige „Svetlo trojstvo“: Vibrantna i dinamična studija naoko običnih karaktera
25.11.2024.
Sve i da delimo lični utisak da je u ovoj našoj sadašnjici monogamija i dalje konstrukt u koji vredi verovati i ulagati, mogli bismo barem probe i vežbe intelektualnih i etičkih nam kapaciteta radi da...
više
delfi kutak je pročitao jedan dan savršeno nesavršeni životi laguna knjige Delfi Kutak je pročitao „Jedan dan“: Savršeno nesavršeni životi
25.11.2024.
Mislim da sam pre nekih desetak godina odgledala filmsku adaptaciju ove knjige, a da zapravo nisam ni znala da ona postoji sve do njenog skorašnjeg reizdanja. Onda sam potom odgledala i seriju, a tek ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.