I mi Dejzi za trku imamo, samo što se u jugoslovenskoj verziji zove Laki i alfa-frontmen je kroz čiju vizuru oživljava najzanimljivija, za rok muziku svakako najraznovrsnija decenija. „
Kada kažeš da sam tvoj“ pored izdavača deli još jednu sličnost sa dve godine mlađim romanom „
Dejzi Džouns i Šestorka“. U oba slučaja radi se o pseudomemoarima, veštoj simulaciji publicističke proze. Nastala iz pera
Gorana Skrobonje, knjiga ne samo da predstavlja žanrovski iskorak u opusu jednog od najcenjenijih domaćih autora fantastike i horora već isto čini na tematskom planu. Ispisujući hroniku mladosti svoje generacije, Skrobonja je toliko uverljiv da ćete tokom čitanja, uprkos svesti o tome da dotični bend zapravo nikada nije postojao, više puta doći u iskušenje da istražujete o
Kalkuti ili poslušate pesmu po kojoj roman nosi ime.
Sam kompoziciono-pripovedni postupak je prilično zanimljiv: u pitanju je fiktivna biografija mladog rok muzičara i njegove grupe nastale u Beogradu s početka osamdesetih, na talasu oslobođene, od Vardara do Triglava raspojasane kreativnosti. Tekst je osmišljen kao pronađeni, tačnije, dobijeni rukopis, koji piscu stiže od starog školskog druga, odavno nastanjenog u Holandiji. Autor nije samo priređivač, redaktor i osoba kojoj pripadaju prva, završna reč i fusnote, već sebi daje jednu od sporednih uloga kao Goksi, deo ekipe i pouzdani poznavalac najvećeg dela opisanih zbivanja.
Unutar formalnog okvira smeštena su Lakijeva sećanja na jedva deset godina tokom kojih se odvijalo njegovo društveno, muzičko i seksualno stasavanje, a karijera doživela uzlet, pa se u vrtlogu dolazećih vremena naglo ugasila. Laki je momak iz građanske porodice, sin jedinac intelektualaca. Odrastanje su mu obeležile knjige, stripovi, kinematografija i rokenrol. Stoga je trećina priče zapravo posvećena korenima, prošlosti i sedamdesetim kao duhovnom izvorištu. Drugi, erotski aspekt zauzima ogromno, na momente čak patološko mesto u junakovom životu. Iako voli da sluša muziku, veoma dugo ne pokazuje naročitu strast ili želju da se njome bavi – daleko su mu značajnije srednjoškolske i brucoške „recke“, odsluženje vojnog roka, upis na Pravni fakultet.
U jednom trenutku se, ipak, sve menja. Čim junak bude doživeo prvi ljubavni brodolom, pali se lampica nadahnuća i nastaje prva pesma, pokrenuvši lavinu. Pozornicu počinju da ispunjavaju ostali igrači, potezi, dekor i, naravno, nezaobilazan zvuk.
Kalkuta, plod piščeve mašte, tipičan je primer jednog od mnogih bendova koji su bljesnuli na ex-YU sceni, objavili album ili dva za antologije, bili veoma popularni i medijski sveprisutni, a onda se tiho izgubili u predvečerje sunovrata jednog sveta. Skrobonja postiže apsolutnu verodostojnost zahvaljujući uključivanju ili makar spominjanju poznatih muzičara, referencama na istorijske događaje, politiku, sport, manifestacije, stil života. Do nerazaznavanja spaja, pa zatim meša, istorijsko i imaginarno, rekonstruiše epohu ne oduzimajući joj maglovit, snovidovni karakter. I mada nema ni jednog jedinog otvorenog spominjanja građanskog rata, više je nego jasno šta se sve vreme događa u pozadini elitnih kućnih žurki, letovanja u Opatiji, orgijastičkih turneja, gostovanja u televizijskim programima i cirkanju po prestoničkim baštama popularnih bircuza.
Pisac je izuzetno važnu ulogu namenio svom prijatelju Igoru Popoviću, vođi novotalasnog benda
Džakarta. Iako prisutan kao jedan od glavnih junaka priče, Igor je na mnogo načina Lakijev stvarnosni prototip, a na planu fikcije u kojoj paralelno postoje – dvojnik ili alter ego. Naravno, autor je ovoga u potpunosti svestan, pa se poigrava očiglednošću paralela, tako što njegov junak u nekoliko navrata sam komentariše sličnosti, opravdavajući odluke i distancirajući bend od neposrednog uticaja bliskih kolega.
Vreme u kome Lakijeva generacija proživljava svoje najbolje godine predstavlja period pravih tekovina ranije izvedene seksualne revolucije. Samim tim, njegov libido čini nezaobilaznim faktorom, pri čemu je svaka žena važna i drugačija. Naslov romana, pored toga što je ime
Kalkutinog hit singla, sažima junakovu potrebu za pripadanjem. Međutim, sav taj megalomanski ljubavnički staž služi zatrpavanju praznine otvorene početkom u vidu smrti tri oca (prvi je „otac nacije“ Tito; drugi je Lakijev muzički uzor Džon Lenon; a treći njegov tata, koga odnosi nagla i teška bolest) i zaokružene krajnjim udarcem. Nakon toga, obesmišljena karijera
Kalkute prestaje da bude moguća i junak se polako vraća socijalnom konformizmu (studije, zaposlenje, ženidba), dok sve oko njega klizi u istorijsku crnu rupu. I zaista, praćeni upravo takvim efektom, kratak period popularnosti smenjuju brz rasplet i isto tako iznenadan kraj.
Opis sa korica, u kome je delo upoređeno sa kultnim ostvarenjima „Grlom u jagode“ i „Amarkord“, nipošto nije preterivanje. To postaje kristalno jasno već u prvom poglavlju, a Laki se mnogo puta kroz dalji tok priče opredeljuje za taksativni stil izlaganja koji je proslavio Bane Bumbar, smeštajući ličnu istoriju u kontekst društvenih zbivanja. Na drugi, italijanski biser kinematografije, unutar teksta čak postoji otvorena aluzija. Skrobonjin roman je, pre svega, oda pogrešivoj mladosti koja je provela izrazito gorko-slatko razdoblje u državi-fatamorgani na izdisaju. Birajući
faličnog glavnog junaka, čija je karijera bila munjevita i tešnje povezana sa bližećim krahom poretka nego što spolja deluje, pisac više nego upečatljivo izvodi svoju poentu.
Autor: Isidora Đolović