Kada sam počeo da pišem serijal „Prvi zakon“, hteo sam da napišem priču koju bih želeo da pročitam

Dejvid Morel, autor „Ukusa krvi“ i tvorac lika Ramboa, ima interesantnu ideju „fikcije kao autobiografije“. Ona nije smišljen čin. Ali to ko smo izražava se očiglednije nego što mislimo i u retrosektivi. Koliko je ovo primenljivo na Vaš rad?



To je teško pitanje jer, na neki način, pisac treba da bude poslednji koji će procenjivati svoj rad, ili samog sebe. Ali mislim da je neizbežno da se veliki deo nas vidi u našem pisanju. Sve u knjizi potiče od pisca, ili makar od stvari koje je pisac pročitao, pogledao, iskusio, filtrirao kroz sopstveni ukus. Pišemo o onome što nas interesuje, uzbuđuje, stimuliše, kao reakciju na stvari koje volimo ili ne volimo. Najbolje knjige, po mom mišljenju, jesu one u kojima se pisac razotkriva u potpunosti. Ne mogu da se setim drugih načina na koji možete toliko da ogolite svoju dušu u javnosti kao kroz pisanje knjige.

Šta je u „Pola sveta“ bilo najteže za pisanje?

Mislim da nije bila jedna određena stvar. Malo sam se pomučio, kao što je to bio slučaj i sa svim drugim mojim knjigama – kada sam bio na sredini knjige, mrzeo sam je i mislio sam da je užasno, beznadežno sranje koje će mi uništiti karijeru. Srećom, zavoleo sam je na kraju. Kao i uvek. To je šablon koji se beskonačno ponavlja.

Postoji li neka knjiga koju biste voleli da ste napisali? I zašto?

Čujem da se knjige o Hariju Poteru relativno dobro prodaju.

Koji je od vaših likova najsličniji Vama?

Čudna (i možda malo zabrinjavajuća) stvar kada ste pisac jeste to što su svi likovi, na neki način, on. Sve što oni kažu ili pomisle, potiče iz piščeve glave. I tako oni odražavaju različite aspekte njegove ličnosti, često preuveličane i intenzivirane. Ja, naravno, izgledam dobro kao Džezal dan Lutar, imam ludačku snagu Logena Devetoprstog i mudrost i harizmu mladog Bajaza.

Po čemu je, ako i jeste, žanr epske fantastike bolji od drugih žanrova?

Mislim da postoje velike razlike između različitih knjiga unutar žanra, tako da je teško generalizovati. Mislim da velike epske fantazije dobro pričaju velike, kompleksnne epske price, ali to isto može da se kaže i za Tolstojev „Rat i mir“. Mene više interesuje šta epska fantastika ima zajedničkog sa svim elementima romana – likovima, glasom, akcijom, zapletom – nego sa onim što se u ovom žanru drugačije obrađuje – sistemima magije, stranim svetovima, fantastičnim elementima. Pisanje koje najbolje funkcioniše i koje mi odgovara jeste ono koje daje jedinstveni glas poznatim temama, stav i pristup koje do tada nisam video, koji predstavja fascinantne likove i tera me da okrećem stranice. Mislim da to može da se nađe u svakom žanru.

Da li Vaš rad ima neku očigledne teme? I, ako ima, koje su?

O, definitivno. Kada sam počeo da pišem serijal „Prvi zakon“, nisam razmišljao o temi, samo sam hteo da napišem priču koju bih želeo da pročitam; neku vrsta reakcije na epsku fantastiku koju sam čitao kao dete i kao odrastao. Ali bez sumnje, vaš pogled na svet, vaš pogled na žanr koji pišete izražava se u načinu na koji pišete. I tako sam se konstantno vraćao na prirodu heroizma i da li je herojstvo moguće, naročito u ratu, koja je granica između heroja i zlikovca, na destruktivnost nasilja, korupciju moći, ulogu koju ove priče igraju za publiku. Sve dobre stvari...

Postoje li neke stvari o kojima ne pišete, samo da ne biste ubacivali takve ideje u svet?

Ne, mislim da ne postoje. Bar ja nisam naišao na neku. Najbolji savet koji se tiče pisanja dobio sam od mame koja mi je rekla da budem iskren. Moraš da probaš da budes iskren u svemu što kažeš, u svakoj misli, opisu, dijalogu. To potencijalno znači odlazak na neka mračna mesta, naročito ako pokrivaš teme rata, nasilja, torture, moći. Ne želim da budem ekstreman samo da bih to bio, ali istovremeno ne želim da se klonim bilo čega u šta me priča odvede.

Imate li neke rituale prilikom pisanja, nešto što morate da uradite pre nego što počnete?

Ništa preterano ekstravagantno. Možda viski ili dva, u suprotnom koja je svrha biti pisac? Većinu nacrta pišem stojeći. Imam sto koji mogu da podignem i spustim, i lakše mi je da kucam stojeći jer onda mogu lakše da šetam i razmišljam, nekako me to više stimuliše, da ne pominjem da je dobro za leđa. Kada uređujem tekst, uglavnom sedim. Takođe imam običaj da prvo napišem dijaloge, a potom popunjavam praznine dubljim opisima koji su mi najteži za pisanje.

Imate li omiljenog, nežanrovskog pisca?

Čitam, i čitao sam sve žanrove, i to mahom ne iz domena epske fantastike, tako da volim mnoge pisce iz različitih razloga. Da pomenem samo neke: Šelbi Fut, Džejms Elroj, Elmor Lionard, Solženjicin, pa i Vilijam Šekspir...

Vaš omiljeni muzičar?

Opet, teško je izabrati favorite. Više od deset godina sam radio kao video montažer na koncertima i svirkama, i kad radite taj posao morate da budete u stanju da slušate bend ili muzičara iznova i da nađete način da vam se dopadnu, da skapirate šta to fanovi vole kod njih. Tako da sam svaštojed kada je u pitanju moj muzički ukus. Ne slušam muziku dok pišem. Tišina je zlato. Ali, imam troje dece pa nemam ni dovoljno tišine.

Najbolji koncert na kome ste bili?

Pa, bio sam na koncertu Pink Flojda osamdesetih. To je bilo nešto...

Kako se vaše pisanje razvilo u odnosu na prvu objavljenu knjigu?

Evoluiralo je na razne male i suptilne načine. Mislim da pišem oštrije, svedenije i možda direktnije. Brže postižem bolje rezultate, tako da manje vremena provodim proveravajući svaku rečenicu, pasus i poglavllje, i obično prođem kroz prvu ruku i preradim je tako da bude koherentnija i fokusiranija. Mislim da sam s vremenom bolje naučio da prikažem ženske likove, i drago mi je što sada mogu da uključim širi spektar ženskih likova, naročito u novijim knjigama jer mislim da tako imam živopisniju, raznovrsniju i realističnu raspodelu.

Koliko toga znate o likovima i svetu pre nego što počnete sa pisanjem, a koliko Vam se otkrije dok pišete?

Pažljivo sam planirao i pravio beleške, ali sam vremenom naučio da obraćam pažnju na organsku celinu. Tek kada počnete da pišete, dobijete osećaj za likove, njihov način govora, razmišljanja, ponašanja, bolje ovladate njihovim interakcijama, što ima uticaja na njihovu ulogu u priči, na zapet. Tako da ako želite najbolje rezultate, morate parlaleno da razvijate likove i zaplet, da ih preplićete. Obično, kada dođem do kraja knjige i kada je zaplet postavljen, vratim se na likove i malo ih preoblikujem da bi se bolje uklopili. Možda moraju da budu bezosećajniji ili veći idealisti, ili ljući kako bi neki momenti priče bolje funkcionisali. Sjajna stvar kod planova je što uvek možete da ih ostavite i okrenete se boljoj ideji. Ako počnete potpuno bez mape, ko zna u kakvoj ćete pustinjskoj zabiti završiti...

Za kraj, otkrijte nam neku zanimljivost o sebi.

Plačem dok gledam filmove. Mnogo. Plakao sam na početku filma „Divan život“.
 
Autor: Piter Orulijan
Izvor: www.unboundworlds.com