Kako čitati veliku knjigu u prepunom javnom prevozu

Zamislite sebe kako čekate javni prevoz. Kada se vozilo konačno pojavi, osetite blaži oblik panike pri pogledu na to koliko je ljudi već u njemu. Ta panika će, avaj, samo nastaviti da raste dok podsećate sebe da kasnite i da „sačekaću sledeći prevoz“ nije opcija. Nažalost, kada zakoračite u vozilo, panika nastavlja da raste dok posmatrate ljude kako se uporno trude da se uguraju u ograničeni prostor. A kada uspete da pronađete konačno deo prostora za sebe, shvatate da u ruci držite knjigu koja je prevelika da biste mogli da je čitate u tom trenutku.



Šta ćete uraditi?

Prvo, i najvažnije, morate da odlučite: „Čitaću ovu ogromnu, nezgrapnu knjigu!“ Ako u gužvu zakoračite sa imalo sumnje, velika je verovatnoća da nećete ni otvoriti knjigu. Čitanje velike knjige u ograničenom prostoru nije lako, ali kada je neko zaista posvećen čitanju – potpuno i iskreno posvećen – onda se to može postići. Jednostavno uzmite knjigu i držite je relativno blizu lica pa počnite sa čitanjem – idealno bi bilo da se nalazite nekome iza leđa čime smanjujete rizik da ih slučajno udarite knjigom u lice prilikom truckanja vozila. U slučaju da ovo nije izvodljivo, jednostavno podignite knjigu iznad glave i čitajte gledajući gore. Tačno je da će zbog takvog položaja početi da vam trne ruka i koči se vrat, ali šta su ta žiganja za nekoga ko je jasno odlučio: „Čitaću ovu ogromnu, nezgrapnu knjigu!“?

Nismo odgovorili na najvažnije pitanje – kako da znamo da se knjiga koju planiramo da čitamo smatra „velikom“? Ovo je teško pitanje o kome istoričari knjige raspravljaju već stotinama godina. Ali recimo to ovako: jednostavno ćete znati! Naravno, važan je kontekst i knjiga koja vam deluje da je normalne veličine kada se čita u prepunom prevozu može se učiniti mamutskom dok pokušavate da okrenete stranicu u toj gužvi. Obična knjiga u tvrdom povezu može delovati potpuno nestandardno kada je uzmete sa police, dok u vozilu u kom jedva stojite možete steći utisak da je pravljena za džinove. Jednostavno ne možete da znate da je knjiga prevelika kada je prvi put ugledate, ali u određenoj situaciji ona može postati „prevelika za ove okolnosti“. Oh, pa kako onda da znamo!?


 
Već smo rekli da je posvećenost cilju važna, ali ona se nikako ne sme manifestovati kršenjem osnovne pristojnosti prema saputnicima. Ukoliko vam se dogodi da (slučajno!) udarite nekoga knjigom, obavezno se izvinite. Takođe, ako imate sreće da vam je osoba ispred vas okrenuta leđima, to nikako ne znači da možete svoju veliku knjigu osloniti na nju. Trudite se najviše što možete da održavate balans i izbegavajte da se oslanjate na ostale putnike. Čitanje velike knjige u javnom prevozu ne daje vam pravo da zauzimate više od razumnog prostora koji vam pripada – ostanite svesni toga ukoliko želite da svoje namere sprovedete u delo.

U jednom trenutku, neko od saputnika će sigurno pogledati u vašu nezgrapnu knjigu i upitati sa kombinacijom uzdržanosti i humora: „Zašto jednostavno ne nabavite elektronski čitač?“ Većina ljudi nije spremna da odgovori na ovo pitanje pa smo za vas spremili spektar prihvatljivih odgovora:

„Hvala Vam, uzeću Vašu ideju u razmatranje.“

„Hvala Vam, ali nisam zainteresovan/a za kupovinu elektronskog čitača.“

„Hvala Vam, ali verujem da nam evolucija nije dala palčeve da bismo njima udarali po ekranu.“

„Da, pretpostavljam da to mogu da uradim, ali kako biste Vi onda znali šta čitam?“

Poslednji odgovor je veoma bitan iako može nekome da deluje kao da se pravite važni. Ali kada neko čita knjigu na elektronskom uređaju, svi su znatiželjni da otkriju o kojoj knjizi je reč jer ne mogu da joj vide naslovnu stranu pa često dolaze do zaključka da je sigurno reč o nečemu što ta osoba ne želi da drugi znaju da čita. Ljudi bi zaista mogli da pomisle da čitate neki neukusan ili uvredljiv sadržaj! Mada, možda je najbolji odgovor kada vam neko predloži da kupite elektronski čitač, da se pravite da ne shvatate da se obraća vama.

Na kraju krajeva, ko priča sa nepoznatim ljudima u gradskom prevozu?



U davno rasprodatoj knjizi „A Philosophy of Fencing“ („Filozofija mačevanja“) Johana Hilarija postoji deo:

„Majstor mačevanja postaje onaj koji je sposoban da u jednoj ruci drži tešku knjigu dok drugom spretno odbija udarce i napada. Majstor mačevanja ne samo da drži ovu knjigu već iz nje čita sve vreme – toliki je fokus majstora mačevanja.“

Veneov dijagram poklapanja skupa „majstora mačevanja“ sa skupom onoga ko čita veliku knjigu u gradskom prevozu verovatno neće pokazati veliki presek. Ipak Hilarijeve reči nam prikazuju veoma važan uvid u vrstu smirenosti uma, duhovne svesnosti i veličanstvenog balansa koji su potrebni osobi koja želi da efektivno čita u prepunom prevozu. Istina, nemoguće je znati da li bi autoru ovo poređenje bilo uvredljivo.



Kada god je moguće, savetujemo vam da sa sobom nosite nekoliko knjiga. Ovakva praksa ima nekoliko svrha – imate knjigu da je pozajmite prijatelju, imate knjigu da je donirate biblioteci i imate knjigu koju ćete započeti kada završite ovu koju trenutno čitate. Ako je knjiga koju nosite sa sobom i planirate da je čitate velika, bilo bi mudro da ona druga bude značajno manja. Ta druga knjiga vam može biti od velike koristi ako se nađete u tolikoj gužvi da je nemoguće da podignete onu nezgrapnu. Neko će na ovo da gleda kao na odustajanje, na predaju, na nedovoljnu posvećenost čitanju ogromne nezgrapne knjige u prepunom gradskom prevozu. Avaj, možda i jeste tako, ali bar na taj način nećete biti onaj čudak u prevozu koji drži Bibliju podignutu ka plafonu.

Izvor: librarianshipwreck.wordpress.com   
Prevod: Dragan Matković