Mnogo se govori o zbližavanju sa decom, ali često na dosta apstraktan način.
Umesto još jedne propovedi novopečenim roditeljima o njihovoj odgovornosti vezanoj za prve godine života njihove dece, možda će biti korisnije da ustanovimo neke praktične savete koje bi roditelji mogli da primene i koje će pomoći i njima i njihovoj deci u tome da izgrade snažnu povezanost.
Proces koji nazivamo „zbližavanje“ je u stvarnosti neprekidan proces interakcije. Neminovno je da dođe do pogrešnih koraka, loših trenutaka, teških dana – svima nam se dešava – ali lepota ovog procesa leži upravo u tome da ga je moguće popraviti, da je to uvek rezultat uzajamnog neprestanog truda. Zapravo, taj postupak popravljanja odnosa vrlo lako može biti najbitnija u formiranju povezanosti.
U tom uzajamnom odnosu roditelja i deteta postoje dve osnovne stvari koje su detetu nužne (ako izuzmemo fizičke potrebe): potrebno je da se osećaju sigurno kada su uznemirena i da imaju podršku da istražuju svet oko sebe.
Izlazeći u susret ovim dvema podjednako važnim potrebama, potrebom za sigurnošću i za istraživanjem, roditelj će usput činiti još jednu dosta suptilniju stvar. Time će zapravo pokazati svom detetu da je zainteresovan za njegovo mišljenje, da je spreman da ga podrži i da ga uvažava.
Mnogo pre nego što beba nauči da prepozna ili razume sopstvene misaone procese, a da ne govorimo o tome da prepozna da i drugi ljudi imaju sopstveno potpuno nezavisno mišljenje, roditelj je u interakciji sa svojom bebom kao da ona ima nezavisno, slobodno mišljenje.
Upravo ovaj neprekidni proces učenja putem interakcije pomaže bebi da razvije sposobnost da spozna svoje mišljenje kao i ono drugih ljudi – jednu od kamena temeljaca za psihološko blagostanje.
Postoji mnogo načina na koji roditelji mogu da ostvare ovakvu vrstu interakcije, ali postoje određene aktivnosti koje mogu da je potpomognu. Postoje značajni dokazi da je „deljenje knjiga“, tj. zajedničko čitanje, jedan od efikasnijih načina da se izgradi ovakav model ponašanja kod roditelja koji se muče sa tim – možda zbog rasuđivanja ili naravi ili čak načina na koji su oni vaspitani.
Za svakoga ko se bori sa svakodnevicom pretrpanom obavezama, pronalaženje vremena za čitanje knjiga pred spavanje, zajedno sa decom, na kraju krajeva stvara zajednički prostor za sporazumevanje dece i roditelja koje je ključno i od velike važnosti za razvoj deteta.
Sposobnost da se fokusiramo uzimamo zdravo za gotovo. Pa ipak, mala deca moraju da nauče ovu veštinu a to se najbolje postiže tako što ih „treniramo“ pomoću nečega do čega im je stalo.
Dobrobit čitanja zajedno sa decom, zarad zadovoljstva (zajedničko prelistavanje, razgovor o knjizi, posmatranje ilustracija), ima potporu u činjenicama dobijenim u istraživanjima koje pokazuju da ova aktivnost poboljšava razvoj jezika i kapacitet za pažnju kao i pozitivne društvene i emotivne ishode.
U nekim od skorijih istraživanja u siromašnoj gradskoj zajednici u Južnoj Africi pokazala se značajna razlika između dece uzrasta od 18 meseci čiji su roditelji uvežbani i podržavani da praktikuju čitanje sa decom: pokazalo se da su ova deca imala znatno bogatiji rečnik i poznavala značenje većeg broja reči i pokazala da duže mogu da posvete nečemu pažnju. Takođe su imala manje problema da demonstriraju „prosocijalni“ oblik ponašanja – ponašanje kojim se iskazuje želja da se pomogne i da se brine za druge.
Do ovakvih zaključaka o dobrobiti deljenja knjiga se došlo i u istraživanjima sprovedenim u drugim zemljama i kod druge dece.
Nedavno istraživanje o dobrobiti čitanja zarad zadovoljstva je pokazalo naročito zanimljive rezultate. Osnovci i njihovi roditelji, u ovoj zemlji, često su vezivali čitanje za procenu, nivo i dostignuća u vezi za pismenošću: čitanje se nalazi pod pretnjom da postane produkt zasnovan isključivo na ocenjivanju.
Ponekad zaboravljamo da su odrasli ljudi, od trenutka kad su mogli da govore, svojoj deci kazivali priče: to su radili zarad zabave, naravno, ali i da ih nauče o stvarima koje su mnogo važnije i prefinjenije od sadržaja nastavnog plana i programa.
Priče pomažu da povezujemo stvari, one nam otvaraju put ka predstavama komplikovanog sveta ljudi u kom se nalazimo: moralu, tome kako drugi ljudi doživljavaju svet, da uvidimo drugačija stanovišta.
A ono što je najdivnija stvar kod dece – koja, da se razumemo, nemaju mnogo kontrole nad tim šta se dogoađa u njihovim životima – je ta da ona stvaraju svetove u kojima su sama krojači svoje sudbine, bilo da je to Hari Poter koji pobeđuje onog-čije-se-ime-ne-sme-izgovoriti ili Matilda koja uspeva da porazi gospođicu Batinić, arhetipsku zlu upravnicu škole.
Ono što je činjenično stanje je to da se korist čitanja zarad zadovoljstva najbolje može sagledati u tome da deca koja to praktikuju se na kraju pokažu kao značajno bolji đaci – ima veći učinak na njihov uspeh u školi nego nivo obrazovanja roditelja.
Deca, kojoj su roditelji redovno čitali knjige kada su imala 5 godina, su imala mnogo bolje rezultate u spelovanju, poznavanju reči i testovima iz matematike sa 16 godina.
Čitanje vašoj deci se može činiti kao težak zadatak na kraju iscrpljujućeg dana – pogotovo kada se radi o knjizi koju ste im čitali po sto puta i koja vam se od početka nije svidela – ali to je aktivnost za koju stvarno valja izdvojiti vreme, naročito ako uspete da ih usmerite u pravcu knjige u kojoj ćete zajedno uživati i koju ćete zajedno voleti.
Zapamtite, svaki minut kojim uspete da im zadržite pažnju svojim umešnim čitanjem će im pomoći da poboljšaju sposobnost da se fokusiraju na važne stvari u životu.
Autor: Profesor Piter Fonagi
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Aleksandra Branković