Kako je Ju Nesbe postao svetska triler zvezda: Bez emocije nema priče

U javnosti, na neki način, igrate ulogu. Kad svirate sa svojim bendom, možete da, bar dva sata na sceni, budete rokenrol zvezda. Kada siđete s bine, ako ostanete uvereni da ste rok zvezda, onda će vam život biti veoma težak. Zato je neophodno da stavite masku i igrate ulogu, kaže za Nova.rs Ju Nesbe.



Ako bi postojao jedan recept kako biti dobar i uspešan pisac, onda bi to bio onaj kojeg se drži norveška književna zvezda Ju Nesbe, a glasi – Priča mi je šef! I možda ne bi bilo zgoreg držati se tog recepta, jer je Nesbe već gotovo tri decenije jedan od najpopularnijih pisaca kriminalističkih romana na svetu. Dela norveškog pisca, poput „Oklopnog srca“, „Solomonovog slova“, „Policije“, „Sina“, „Odmazde“ ili „Žeđi“, bestseleri su i prevedeni su na pedesetak jezika.

Iako je davno, pričajući o uspehu svojih romana diljem sveta, u kojima je tako živopisno dočarao tamnu stranu, onu koju tvore hladnokrvne ubice, zločini, izmučeni detektivi kazao, pozivajući se na jednog kriminologa, da kriminalci suštinski ne postoje, već samo kriminalna dela – surovost i zlo opet je dočarao u novom romanu „Minesota“.

Upravo je ovo delo, u izdanju Lagune, jedan od razloga što se Ju Nesbe ponovo obreo u Beogradu. Ali nije samo norveški pisac došao kako bi predstavio novi roman i družio se s čitaocima, već i kako bi uveličao prvo izdanje Thrillerfesta i dodelio nagrade za najbolje regionalne krimi romane. A pre nego što je bio ophrvan silnim obavezama, odvojio je, iako pomalo umoran i promukao, vreme za kratke susrete sa srpskim medijima. Među njima bili su i portal Nova.rs i dnevne novine „Nova“.

Još od klinačkih dana važili ste za pripovedača. Tada ste, kao najmlađi od svih drugara, okupljali sve oko sebe na tavanu i ispredali malom kružoku horor priče. Da li su Vas ti klinački dani na neki način odredili i označili početak Vašeg putovanja kao pisca?

Da, mislim da jesu. Dolazim iz porodice pripovedača. Moj otac je bio pripovedač, moja ujna takođe. Tako da mislim da je usmeno pripovedanje, pričanje priča, bilo početak mog budućeg spisateljskog posla. Jer kad bih pričao neke svoje priče i svi bi slušali pažljivo, bilo je to otkrovenje za mene. Kao i kad bih iste te slušaoce izgubio na tren, pa se trudio da ih opet privučem svojim kazivanjem… Da, rekao bih da sam se tada zaljubio u pripovedanje. I kao slušalac i kao pripovedač.

No opet ste profesionalni pisac postali sasvim slučajno. Bili ste nadaren fudbaler, potom sportski novinar, muzičar, radili ste na berzi, a uz sve to bili i frontmen poznatog norveškog benda Di Derre. I na kraju ste poslušali, za Vas, nenadanu sugestiju jedne dame da biste mogli da napišete knjigu…

Da (sramežljiv smeh). Mada mislim da je ono pripovedanje, o kom sam malopre govorio, oduvek bilo prisutno kod mene. Čak i dok sam se bavio muzikom, rekao bih da sam bio više pripovedač nego muzičar. Uvek je to, očigledno, tinjalo u meni. No tek kada se osvrćemo na svoje živote, skloni smo da tražimo smisao u svemu, da mislimo da se iza svega krila očigledna namera ili značenje, da smo oduvek zapravo bili na putu na kojem smo i završili. Dakle, da nam je to nešto – bilo zacrtano. A to, verovatno, nije istina. Rekao bih da je sve zapravo sklop slučajnosti, okolnosti. A, s druge strane, bila je zanimljiva reakcija mojih prijatelja kad sam im rekao da ću objaviti prvu knjigu – nisu bili iznenađeni. Tačnije, rekli su mi: Zašto ti je toliko dugo vremena trebalo da napišeš knjigu?

Taj Vaš prvi roman „Slepi miš“ objavljen je 1997. godine. Iako je svet tada upoznao Vašeg čuvenog junaka Harija Hulea, izmučenog detektiva sklonog porocima koji u Australiji treba da raspetlja slučaj ubistva jedne Norvežanke, roman ste nazvali eksperimentom?

Pa i jeste bio eksperiment. Naročito zbog činjenice da sam napisao roman kriminalističkog žanra. Definitivno je bio, pogotovo ako uzmem u obzir okolnosti u kojima sam pisao. Imao sam jako malo vremena da završim knjigu, i onda sam shvatio da to mora da bude krimi roman. Imao sam odmah ideju kako da to sprovedem u delo, jer takvu literaturu odlikuje veoma striktna struktura. Dok sam bio mlad, gledao sam brojne svoje prijatelje koji su želeli da postanu pisci. Imali su san da, iz prvog puta, napišu veliki evropski roman. Ali nikad nisu uspeli. I zato sam shvatio da bih, u svom prvom pokušaju pisanja knjige, trebalo da se držim nečeg jednostavnijeg – krimi romana. Ali na kraju sam tu, u tom polju i ostao. Nisam se odmakao dalje od psiholoških trilera.

Iako eksperiment, bio je vrlo uspešan. Serijal o Huleu će Vam doneti na milione i milione prodatih knjiga, prevode na silne svetske jezike…

Da, bio sam zatečen. Znate, kada počinjete kao pisac i sednete, uključite laptop da biste pisali – to je tako grandiozna ideja. Mislite u sebi – Ah, pa dobro bi bilo provesti vreme ispisujući neke strane koje će neko pročitati (smeh). Rekao bih da ima nečeg napoleonskog u tome… No ne sećam se šta sam tačno očekivao, svakako nisam imao neka velika očekivanja. Znam da sam se osećao privilegovanim što mogu da pišem priče koje su mi se motale po glavi. I želeo sam da mi pisanje postane vokacija, da provodim vreme u svom intimnom univerzumu fikcije.

Davno ste rekli kako ste sopstveni strah koristili kao „pogonsko gorivo“ za pisanje. Znači li to da bez straha – nema priče?

Da, sve se svodi na emocije. Slavni filmski montažer Volter Merč kazao je jednom da sebi postavlja listu prioriteta dok je u montaži. Najpre, šta želi da postigne, kuda ide? A sama priča, scenario tek je na drugom mestu, pa onda dolaze ritam, proza… Na prvom mestu je emocija. I zaista mislim da je to tačno. Neophodno je da svako od nas pisaca, u sebi samom, a potom i kod čitalaca, traga za tim emocijama. Da li je u pitanju strah, ili smeh, ili romansa – svejedno je. U

stvari, svako od nas nosi u sebi te emocije. Pominjali smo na početku one horor priče koje sam kazivao kao klinac. Tek kasnije drugovi su mi priznali zašto su želeli da baš ja kazujem te horor priče, iako sam bio najmlađi. Rekli su mi: Kad si ih ti pripovedao, mogli smo da čujemo strah u tvom glasu. Mislim da na to ciljamo. Da bismo probudili ili skladištili emocije u sebi, moramo se emotivno povezati s pričom.

Zanimljiva mi je opaska iz jednog Vašeg skorašnjeg intervjua. Pomenuli ste kako je u svetu, u svakom društvu potrebna neka vrsta ludila, gubitka razuma… Zašto?

Zar sam rekao to? Bože, ponekad bi trebalo da intervjuišem samoga sebe i zapitam se zašto sam izgovorio neke rečenice. I šta sam uopšte time hteo da kažem (smeh)!



Odmakli ste se opet od Harija, te u Beogradu predstavljate novi roman „Minesota“. Otvarate „Minesotu“ citirajući bend Ramštajn – „Svi živimo u Americi. Amerika je predivna“. Ironično, jer u Vašem romanu Amerika nikako nije predivna, naprotiv na ivici je bezdana. Ali zašto je Minesota ili Mineapolis, u kom obitava Vaš junak – detektiv Bob Oz – simbol ambisa u koji srlja Amerika?

Zato što je Minesota srce Amerike. Na mnogo načina Minesota, taj Srednji zapad (Midvest) srce je konzervativne Amerike. Moji roditelji, tačnije moj otac odrastao je tamo s mojom bakom i dekom. Uvek sam imao vezu s Amerikom. Iako je moj otac najviše vremena provodio na Istočnoj obali, u Njujorku, Minesota je, ipak, država u kojoj ima najviše emigranata iz Norveške. Davno su se zaputili tamo i danas je u toj državi prisutna velika skandinavska zajednica. Provodio sam dosta vremena tamo, doduše kao autsajder. Ali, nekada, ako ste autsajder u jednom društvu, lakše vam je da pišete o istom tom društvu. Možda imate manje uvida, ali s druge strane mnogo manje toga vas ometa. Na neki način, vidite manje, ali ono što vidite, vidite jasnije! I u prva dva romana sam pisao o Australiji i Tajlandu.

Moguće da će zvučati trivijalno, ali jeste li se možda susreli s „mojom ljubavlju“ Prinsom u Mineapolisu, dok je još bio među nama? Pominjete ga više puta u romanu…

Nažalost, nisam. Prvi put kada sam bio u Mineapolisu, još uvek je Prins bio živ. Ali nismo se upoznali. No išao sam u njegov Pejsli park i fantastično je tamo…

U svetu gde gotovo svi žele da budu viđeni, prepoznati, ili poznati, Vi birate da – ne budete slavna javna ličnost. Kako Vam to, kao poznatom piscu, polazi za rukom i ako je i Ju Nesbe samo još jedan od „Vaših junaka“ – ko ste Vi?

Znate, u javnosti vi, na neki način, igrate ulogu. Kad svirate sa svojim bendom, možete da, bar dva sata na sceni, budete rokenrol zvezda. A kada siđete s bine, ako ostanete uvereni da ste rok zvezda, onda će vam život biti veoma težak. Zato je neophodno da stavite masku i igrate ulogu. Kao pisac upravo to, u određenoj meri, i radim. Doduše, možda manje nego dok sam nastupao s bendom. Sećam se kad mi je davno moja ćerka, koja je došla sa mnom u Beograd i tu se negde švrćka dok pričamo, rekla: „Jao, tata, u novinama je danas bilo ime Ju Nesbe.“ Dakle, imala je utisak da sam ja „usvojio“ to ime koje se našlo u novinama, i da to nije ista osoba koja s njom provodi vreme kod kuće. I to mi se svidelo – da te dve ličnosti, pisca i oca, budu razdvojene. Tako je i danas.

Autor: Jelena Koprivica
Izvor: nova.rs