Kako muzeji podučavaju mlade da zavole klasičnu književnost

Neki mladi ljudi smatraju da knjige koje svi znamo – i koje mnogi od nas vole – predstavljaju izazov. Saznajte kako muzeji pronalaze načine da ih privuku upravo takvim knjigama.

Mnogim ljubiteljima klasične književnosti pružanje mogućnosti da se upuste u dela neotkrivenih autora dovoljno je da im oči zaiskre. Onima koji nisu baš toliko zainteresovani za ovaj žanr, takva mogućnost nije toliko privlačna. Zapravo, upravo ta nezainteresovanost jedan je od razloga zašto muzejski stručnjaci nailaze na probleme kada je u pitanju motivisanje novih generacija da čitaju klasična dela.

Privlačenje mladih ljudi samo je po sebi izazov za muzeje, a tradicionalni pristup koji muzeji književne baštine obično primenjuju, kada se bave klasičnim autorima, postaje problem. To je zato što se takvi muzeji obično fokusiraju na predstavljanje biografije, ličnih stvari ili arhivske zbirke autora. To je možda relevantno i zanimljivo onima koji već poznaju autorov opus, ali teško da će to privući potencijalne čitaoce. Jezik kojim su neki od ovih autora pisali takođe može biti prepreka za nove čitaoce, pored samog upuštanja u čitanje „klasika“ – koji mogu delovati nebitno, ili pak zastarelo, u odnosu na savremeni svet i društvo.

Kao službenik za podučavanje i angažovanje zajednice u Virksvortskom centru za kulturnu baštinu u Derbiširu, moja uloga je da upoznam publiku svih uzrasta sa lokalnom istorijom Virksvorta. Ključni element virksvortske kulturne baštine jeste njegova književna povezanost sa piscima (uključujući Džordž Eliot, D. H. Lorensa i Danijela Defoa) i inspiracija koju su pisci dobili od ljudi i pejzaža Virksvorta.

Zato je pronalaženje novih načina da se naše književno nasleđe podeli sa ljudima unutar i izvan muzejskih zidova postalo je neverovatno važno. Na koje načine muzeji treba da pokažu da su ovi autori i dalje bitni u 21. veku? Muzeji književne baštine to rade na različite načine, ali evo tri primera za koja verujem da su naročito uspešni.

1. Prepričavanje priča

Od „Projekta Ostin“ do verzija klasika u obliku grafičkih novela, a da ne spominjemo i klasične romane koji su pretočeni u SMS poruke, prepričavanje priča na savremeni način je dobro utabana (ali ne i uvek dobro preispitana) staza. To je, takođe, i metoda tumačenja koju muzeji književne baštine počinju da koriste.

Primena novih i kreativnih formata može da ukloni neke prepreke koje sprečavaju mlade ljude da dožive ove priče, i može da ih inspiriše da isprobaju i – original! Dok sam radila kao kustos u muzeju Dorking, napisala sam knjigu pod naslovom „Forster u 50“ koja prati istoimenu izložbu, a koja je posetiocima pružila pregled pet Forsterovih romana u samo 50 reči, sa ilustracijama, i na taj način ih upoznala sa opusom E. M. Forstera.

2. Privlačenje publike pomoću tehnologije

Tehnologija i književnost su možda nekada davno izgledale kao loša kombinacija, ali sve više muzeja koristi različite tehnologije kako bi privukli publiku svojim kolekcijama. Pre nego što je zatvoren 2016. godine, Centar za kulturnu baštinu D. H. Lorensa je predstavio suđenje povodom cenzure Lorensove knjige „Duga“ iz 1915. godine nizom objava na Tviteru povodom izložbe pod nazivom „Bez prava na postojanje? – Duga i ostale šokantne knjige“. Na ovaj način složeni sudski proces bio je sažet u nizu objava ograničenih na 140 karaktera, što je omogućilo mlađoj publici da istraži raspravu u poznatijem formatu i razmotri šta danas smatramo skandaloznim u književnosti.

Radila sam i na koprodukciji „Šetnje sa Lorensom“, digitalnom pešačkom obilasku Notingema, napisanom iz Lorensove perspektive, koji omogućava slušaocu da poveže autora sa gradom kakav je on danas. Korišćenje kreativnog narativa u zvučnom, nasuprot tekstualnom, obliku pruža format koji je lakši za razumevanje, i koji uklanja prepreke koje mogu da se stvore pri većim količinama teksta.

3. Saradnja sa kreativnim partnerima

Rad sa kreativnim partnerima, kao što su umetnici i pisci, može pomoći muzejima da dođu do nove publike, a posebno do mlađih generacija tako što će im pružiti pristupačnije informacije. Grafičke novele i stripovi su neverovatno korisni u tom pogledu. Radim sa spisateljicom Helen Gritam, korisnicom rezidencijalnog programa Virksvortskog centra za kulturnu baštinu, koja se trenutno bavi grafičkom novelom o književnom nasleđu Džordž Eliot u Virksvortu.

Sličan projekat je u toku u mestu Istvud u Notingemširu, pri čemu mladi rade na stvaranju sopstvenih grafičkih priča inspirisanih Lorensom. Cilj projekta „Istvudski stripovi“ jeste angažovanje „još 700 mladih ljudi koji će učiti o autoru i njegovom rodnom mestu učešćem u aktivnostima koje su inspirisane istraživanjima mladih pisaca“. Učešće u kreativnim projektima i čitanje novih priča pomaže novim generacijama da se povežu sa Lorensovim nasleđem, što je mnogo smisleniji način od ponavljanja informacija o autoru.

Pandemija je pružila neviđen izazov u oblasti kulturnog nasleđa, ali zatvaranje naših fizičkih lokacija ne znači da ne možemo da nastavimo da povezujemo ljude sa našom istorijom. Ovi novi i inovativni načini na koje muzeji privlače i inspirišu mlađe generacije mogu se nastaviti bez obzira na to da li su zgrade otvorene za posetu ili ne. Nadam se da će u narednim mesecima sve više ustanova imati sličan pristup.

Autor: Heder Grin
Izvor: independent.co.uk
Prevod: Kristijan Vekonj