Katarina Kacer o sajberpsihologiji i životu na mreži: Kako nas internet menja

Masovni virtuelni napadi i kampanje mržnje, poput tzv. šitstormova ili flejminga, i ciljano iživljavanje nad pojedincima putem sajber maltretiranja ili sajber proganjanja predstavljaju oblike ponašanja u digitalnoj sferi, sa kojima još uvek nismo dovoljno upoznati. Oni često mogu imati znatno ozbiljnije posledice po žrtve od maltretiranja ili proganjanja u stvarnom životu. Detaljnije o tome piše dr Katarina Kacer, autorka knjige „Sajberpsihologija“.
 
Anonimnost i „bestelesnost“

Psihologija se uvek interesovala za situacije koje ljude podstiču na bezobzirno, neobuzdano ili agresivno ponašanje, kada u potpunosti zanemaruju društvene norme i pravila. Traga se, pre svega, za objašnjenjem izvora negativnog, agresivnog ponašanja unutar neke grupe: na primer, unutar mase okupljene u toku demonstracija koje se zavržavaju nasiljem ili tokom divljanja navijača na fudbalskim mečevima.

Danas na internetu imamo posla sa šitstormovima, napadima rulje modernog doba. Jedno od saznanja do kojih je psihologija došla jeste da pripadnost ili čak najobičnije fizičko prisustvo u nekoj grupi može u velikoj meri da promeni postupke pojedinca i da ga oslodi inhibicija. To znači da se pod uticajem grupe možemo ponašati na način koji nam inače nije svojstven.

Francuski psiholog Gistav Le Bon je još u 19. veku pokušavao da objasni fenomen agresivnog, abnormalnog ponašanja mase. Pokazalo se da je lišenost odgovornosti za lične postupke glavno izvorište primitivnog i nekontrolisanog ponašanja.

Lični karakter, izgrađeni stavovi i vrednosti se povlače pred normama grupe. U „svesti grupe“ tada se budi iluzija o postojanju zajedničkih ciljeva, vrednosti ili čak dogmi. Na taj način se prepuštamo lažnom zajedništvu, a svoje „ja“ guramo u pozadinu.

Tu pojavu nazivamo deindividualizacijom. Formiranje i ispoljavanje grupnog mentaliteta, pred kojim uzmiču individualna obeležja ličnosti, može nas dovesti do toga da eliminišemo usađene vrednosti i moralne inhibicije.

Deindividualizacija, dakle, počiva na kombinaciji okolnosti u kojima se nalazimo (ja sam član grupe), unutrašnjih faktora (mi se odričemo posebnosti) i konkretnog ponašanja (nedostatak samokontrole vodi postupcima koji nam nisu svojstveni).

Anonimnost u najvećoj meri pomaže deindividualizaciji. Sve dok delujemo unutar grupe, čini nam se da smo nevidlivi kao pojedinac. To nam u psihološkom smislu daje osećaj da delujemo  anonimno, kao deo mase.

Okolnosti u kojima delujemo utiču na razvoj asocijalnog i kriminalnog ponašanja. Ako govorimo o anonimnosti, u tim slučajevima se radi o doslovnoj nevidljivosti koju nam omogućuje skrivanje iza neke vrste maske. U takvim situacijama ponašanje pojedinca ne može se predvideti na osnovu ličnih vrednosti i moralnih načela za koja se inače zalaže. Njegovo ponašanje tada obično „šeta“ između normalnog i devijantnog, baš kao kada se prelazi iz stvarnog u virtuelni svet i obrnuto. On gubi vezu sa ličnim identitetom i društvenim kontekstom. Jednostavno se odriče važećih vrednosti, reaguje nekontrolisano i potiskuje i svest i savest.

U sajber prostoru, osećaj anonimnosti osnažen je odsustvom ličnog kontakta. Saznanje da nas niko ne može videti i prepoznati olakšava učestvovanje u masovnim izlivima mržnje na internetu. Ono što nas u stvarnom životu čini uzdržanim u odnosu prema nadređenima, na internetu jednostavno nestaje, kaže psiholog Džon Suler.

Kriminolog Samir Hindudža je kao jedan od najvažnijih faktora u polju piraterije softvera naveo upravo deindividualizaciju. Studije takođe pokazuju da je u periodu pre pojave Fejsbuka i Instagrama tzv. flejming – objavljivanje zlonamernih, pakosnih poruka u čet rumovima i preko programa za instant poruke – bio posebno svojstven onima koji su identitet krili iza pseudonima.

U takvim situacijama gubimo samokontrolu. To rezultira potiskivanjem sposobnosti da ispravno procenjujemo i kategorizujemo svoje postupke. Prestajemo da vidimo sebe kao odgovornog građanina, i pretvaramo se u frustriranu osobu, spremnu da iskali svoj bes na bilo kome.

Deindividualizacija, dakle, vodi gubitku kontrole. Inhibicije iz stvarnog života u virtuelnom svetu ne igraju nikakvu ulogu. Lakše se prepuštamo impulsivnom ponašanju i zaboravljamo na moralne i društvene norme. Što je broj učesnika u šitstormu u kome učestvujemo veći, to smo otvoreniji za ovakve oblike ponašanja.

Ta pojava se može uočiti u razvoju svakog šitstorma. Sa porastom broja istomišljenika, rečnik postaje sve prostiji i agresivniji. Može se čak posmatrati i dinamički razvoj verbalne okrutnosti. To utiče na uobličenje specifične dinamike unutar date grupe. Deindividualizovani postupci menjaju osećanja pojedinca i imaju direktan uticaj na njegovo ponašanje.

U aktivnostima grupe nema mesta ličnoj odgovornosti

Postepeno utapanje u grupu olakšava nam da prihvatimo njena pravila. Reč je o koheziji unutar grupe. Međusobna povezanost članova može prerasti u ekstremni konformizam i uniformnost, kao i želju da se drugima jasno da do znanja da pripadamo određenoj grupaciji. To najčešće vodi difuziji odgovornosti, jer se sada više ne osećamo kao jedinka, već kao sastavni deo zajednice. Odgovornost za ponašanje grupe ne pada na nas lično, jer u njemu učestvuju svi.

Kada se oslobodimo tereta lične odgovornosti, ona uglavnom postaje problem onih koji preuzmu lidersku ulogu. Ovo je takođe jedan od elemenata koji doprinose formiranju „digitalne rulje“, tj. šitstorma. Grupa, zajednica učesnika u šitstormu, služi nam kao neka vrsta štita: moje osećanje krivice i griža savesti ne postoje – samo sam radio što i svi ostali. Tako deindividualizacija vodi gubitku sposobnosti samokontrole i uzdržanosti, kojima raspolažemo u svakodnevnim interakcijama.

I rečnik kojim se služimo na internetu je drugačiji. Naš uobičajeni način izražavanja postaje oštriji, vulgarniji i diskriminatorniji. Isto važi i za fenomene sajber maltretiranja i sajber proganjanja. I u toj oblasti odlučujuću ulogu igraju faktori deindividualizacije, anonimnosti i disinhibicije. Pritom moramo naglasiti da deindividualizacija kao takva ne podrazumeva a priori izopačeno, zlonamerno i nekontrolisano ponašanje.

„Kendistorm“ – pozitivna strana deindividualizacije

Najnovija istraživanja potvrđuju da proces deinividualizacije ne mora nužno imati negativne posledice, već da igra bitnu ulogu i u ponašanju onih koji su spremni da pruže drugima pomoć i podršku. Tako dolazimo do fenomena poput „kendistorma“ ili „smajlsotrma“ (candy – slatkiš, smile – osmeh, prim. prev).

Velika grupa ljudi može nas takođe podsetiti na zajedničke društvene vrednosti i standarde moralnog postupanja. Primera radi, časopis Glamur je u proleće 2014. organizovao neverovatno uspešan smajlstorm, koji su podržale mnoge poznate ličnosti.

Da bi učestvovali u diskusiji ne moramo se automatski pretvoriti u „flejmera“, „hejtera“ ili „trola“, koji namerno ometa razgovore unutar onlajn zajednice samo zato što nema pametnija posla.

Pored depersonalizacije, anonimnosti i nestanka saosećanja i razumnog ponašanja, važnu ulogu u oblikovanju naših postupaka igra i vrsta virtuelne okoline u kojoj se krećemo. Ponašanje u blogovima o agresivnim onlajn igrama je sasvim suprotno od onoga u blogovima o igrama koje od igrača zahtevaju strateško planiranje i staloženo promišljanje. U pornografskim čet rumovima koji promovišu hardkor, sadomazohizam i sl, ili na sajtovima ekstremnih desničara, način izlaganja će se sigurno razlikovati od onog u blogovima o kuvanju.

To znači da u analizi ponašanja na internetu uvek moramo imati u vidu i norme grupe za koju je ono karakteristično i okolnosti u kojima nastaje. U okviru neke grupe na npr. Fejsbuku, u toku rasprave mogu početi da niču i formiraju se nove norme, kao što su upotreba vulgarnih izraza, antisemitizam, ksenofobija ili mizoginija, koje onda ostali učesnici prihvataju i ponavljaju. One zatim, posmatrano iz ugla članova, postaju univerzalni standard ponašanja u toj grupi.

Ekstremisti preko interneta regrutuju ranjive mlade osobe

Istraživanja konformizma ukazuju da postoje okolnosti u kojima je svako od nas spreman da uskladi svoje ponašanje sa stavovima i normama grupe. U takvim situacijama, u stanju smo da kršenje zakona, kao što su recimo vandalizam i drugi postupci protivni moralnim i pravnim principima, prihvatimo kao sredstvo za postizanje ciljeva grupe.

Deindividualizacija forsira i prihvatanje normi i oblika ponašanja koji su u širokoj upotrebi na internetu. Dobar primer su platforme radikalne desnice ili salafista i njihovo promovisanje vrednosti potpuno suprotnih vladavini zakona, koje njihove pristalice i članovi bespogovorno usvajaju.

Ekstremističke organizacije su poznate po tome što koriste internet kako bi na ubedljiv, demagoški način predstavile svoje stavove i poglede na svet, i na taj način privukle u svoje redove dezorijentisane, razočarane i ranjive mlade osobe.

U tome naročito važnu ulogu igraju privlačnost grupe i njena unutrašnja kohezija. Što je jača želja da se pripada nekoj zajednici i što je tesnija povezanost njenih članova, to je veći pritisak na pojedinca da se potčini utvrđenim pravilima ponašanja.

Nije lako naći izlaz

Onome ko se pridruži nekoj grupi veoma je teško da izađe iz začaranog kruga. Što se više vezujemo za zajednicu, jači je pritisak okruženja da se pokorimo pravilima i usvojimo njene vrednosti. Pritisku dodatno doprinosi pretnja sankcijama i kažnjavanjem.

Zanimljivo je to da se za većinu ovih fenomena ne može naći jedinstveno objašnjenje. Čak iako specifične karakteristike boravka na internetu, kao što su anonimnost i odsustvo direktnog kontakta, igraju značajnu ulogu u ovim pojavama, to ne znači da deindividualizacija mora nužno voditi negativnim oblicima ponašanja.

Sve zavisi od toga za koje vrednosti se zalaže naša onlajn zajednica i koji tip društvenog identiteta smo spremni da prihvatimo u virtuelnom svetu.

Sa druge strane, kada je reč o kriminalnim aktivnostima, sajber maltretiranju i sajber proganjanju, moramo u obzir uzeti i lične faktore. Postoje, naime, izvesni faktori rizika koji znatno uvećavaju mogućnost da će neko krenuti stranputicom. Počinioci sajber nasilja su, recimo, skloniji delinkventnom ponašanju, krađama, uništavanju tuđe imovine i kršenju pravila. Pored toga, oni imaju pozitivan stav prema agresiji i često posećuju radikalnije i nasilnije lokacije na internetu.

Ne možemo saosećati ako ne vidimo tuđe emocije

Sve u svemu, moglo bi se zaključiti sledeće: većina ljudi se na internetu ponaša kao i u stvarnom životu. Nasilnik ostaje nasilnik, pedofil ostaje pedofil. Dobra osoba neće tek tako mutirati u lošu. Međutim, ako posedujemo mračnu stranu ličnosti, internet nam olakšava da joj damo oduška. Tako internet može postati, na primer, poligon za testiranje nasilničkog ponašanja koje će se, ako je proba bila uspešna, preliti u analogni život.

Bitno je naglasiti još jedan značajan aspekt: nevidljivost žrtve. Činjenica da ne možemo videti tuđu reakciju i emocije rezultira smanjenjem sposobnosti saosećanja sa drugom osobom. Pored toga, do reakcije ne mora doći odmah, što kod počinioca stvara izvesnu distancu u odnosu na događaje na internetu. Posledica toga može biti otupljenje emocija pa čak i njihov potpuni nestanak.

Studija Mičigenskog univerziteta ukazuje na drastičan pad opšteg osećanja empatije u poslednjih trideset godina. Nedostatak sposobnosti saosećanja i želje da se pomogne drugima naročito je uočljiv kod mladih. Istraživači su primetili da je do najvećeg pada u sposobnosti saosećanja došlo posle 2000. godine. Dakle, upravo u vreme kada počinje da se ustaljuje internet u formi kakvu danas poznajemo.

Istraživanja takođe ukazuju na to da nasilje prisutno u onlajn medijima može dovesti do indiferentnosti prema patnji drugih ljudi. U tom kontekstu otkriveno je i da se nasilno ponašanje kod devojčica u znatnoj meri promenilo u poslednjih deset godina. U samom početku (dakle, pre Fejsbuka i sličnih platformi) sajber maltretiranje je bilo fenomen sa kojim smo se suočavali kod dečaka, kao što je slučaj i sa klasičnim vršnjačkim maltretiranjem. U međuvremenu je, međutim, u mnogim zemljama došlo do promene, i sada u ovakvom ponašanju prednjače devojčice. Obično se radi o zadirkivanju, uvredama, ogovaranju i lažima. Samo kada je u pitanju maltretiranje koje uključuje tehnički složenije napade, u vidu pravljenja i objavljivanja slika i video zapisa, dečaci su u blagoj prednosti.

Posledice sve intenzivnijeg „života na mreži“ nam se postepeno otkrivaju. O negativnom uticaju naslinih sadržaja u medijima raspravlja se još od pedesetih godina prošlog veka. Istraživači su saglasni da na izgradnju ličnosti u velikoj meri utiču uzori sa kojima deca dolaze u kontakt putem medija.

Internet je poput igrališta na kojem mladi saznaju koliko ljudi mogu biti zli

Postoji jedan faktor koji s vremenom postaje sve važniji u kontekstu rasprave o svetskoj mreži. Internet, naime, postaje virtuelno igralište na kome se testiraju i lepi i ružni oblici ponašanja.

Tu ćemo sresti internet-heroje koji pomažu drugima i izvode podvige za koje u normalnim okolnostima ne bi imali hrabrosti. Ali neizbežni su takođe i mladi sajber delinkventi čiji drski i zlonamerni postupci nisu odraz ponašanja u svakodnevnom životu. To su nasilnici koji testiraju granice tražeći odgovore na pitanja: Koliko zao i vulgaran mogu zaista da budem? Kako ću se snaći? Koliko vremena je potrebno da postignem svoj cilj? Za njih je to istovremeno i proces izgradnje ličnosti.

U budućnosti bi trebalo da se pozabavimo pitanjem šta je stvarni izvor bezobzirnog i malicioznog ponašanja. Ili preciznije: u kakvom to okruženju postajemo agresivni, podmukli i zli?

Nije uvek jasno šta bi trebalo da bude prvi korak. Ovde nije reč o jednosmernom sistemu, već o mehanizmu recipročnih procesa. U Nemačkoj je već bilo slučajeva u kojima su šitstormovi i sajber maltretiranje kulminirali stvarnim nasiljem na ulici.

Jedno je sigurno: iz dana u dan je sve više sadržaja sa kojima dolazimo u kontakt posredstvom interneta, zahvaljujući upoznavanju drugih korisnika i pripadnosti raznim digitalnim grupama. Danas čak možemo, korak po korak, započeti i kriminalnu karijeru preko interneta. To je nešto na šta bi trebalo obratiti posebnu pažnju!
 
Izvor: huffingtonpost.de
Prevela: Jelena Tanasković