Knjiga strasti Ričarda Flanagana

Ričard Flanagan je svestan da će neki ljudi gledati na njegovu novu knjigu „Gladna srca“ kao na istorijski roman i sa te pozicije ga kritikovati. Ali on je bio istoričar u drugom životu i zna da to nije za njega.
 
„Istorija je, kao i novinarstvo, spoljašnje putovanje i vi izveštavate o onome što ste pronašli i ništa više od toga. Ali roman je put u sopstvenu dušu i vi tragate za stvarima koje ćete podeliti sa drugima. Čitajući, vi osetite božansko, stvari veće i zagonetnije nego što ste vi sami.“
 
Radnja romana „Gladna srca“ se odvija u 19. veku. Tu su: polarni istraživač i guverner Van Dimenove zemlje, Ser Džon Frenklin i njegova supruga ledi Džejn; devojka Matina, Aboridžinka koju su usvojili i kasnije napustili, i veliki književnik tog vremena Čarls Dikens.
 
Ali Flanagan je kategoričan i tvrdi da nije u pitanju istorijski roman. Šta ima loše, pita se on, u tome da pisci koriste istoriju? To su radili oduvek. Šta je sa Šekspirovim korišćenjem Holinshedovih hronika? „Šekspir je sasvim slobodno obradio ljude koji su bili izuzetno slavni u Engleskoj.“
 
A tu je i Tolstoj i njegova upotreba istorije u romanu „Rat i mir“. Ili Dikens i njegov roman „Priča o dva grada“ ‒ na toliko načina užasno netačan u prikazivanju istorijskih događaja koji u vreme izlaska knjige, te 1859. godine, nikako nisu bili stari.
 
Flanagan je sjajan sagovornik, izazovan, načitan i strastan. Nemoguće je da na vas ne ostavi utisak plavetnilo njegovih očiju. Dok traje intervju, precizan je i uviđavan, uvek pun literarnih referenci da potkrepe njegove argumente ili ilustruju poentu. U privatnom razgovoru, njegova priča buja poput njegove velike strasti – reke Frenklin. Ima svoje poglede na gotovo sve, i to uvek vredne slušanja.
 
Zašto, pitao se on tokom našeg jutarnjeg razgovora, inače mnogo treznijeg iskustva nego što je bio onaj od prethodne večeri, kada Filip Rot piše knjigu o fašistima koji preuzimaju Ameriku, gde predstavi određene istorijske ličnosti, na kraju mora da stavi do znanja da fašisti nisu zaista zavladali Amerikom. Što bi rekao Homer Simpson: „Daaa“.
 
Izgleda da su se ovih dana stvari svele na teror prema priči i fantaziji. I zato mnogi od takozvanih istorijskih romana imaju napomene; zato se jedna nalazi i u „Gladnim srcima“ koja precizira šta je poznato o likovima u knjizi.
 
„Zanimljivo je da ste pre 200 godina mogli apsurdne memoare ili svoju sopstvenu priču proturiti kao roman. Danas ljudi pišu romane i moraju da ih predstavljaju kao memoare da bi bili objavljeni“, kaže Flanagan. „Izgleda da smo zaplašeni idejom da bi priča mogla da ima svoju sopstvenu snagu.“
 
U središtu knjige „Gladna srca“ leži ono što Flanagan opisuje kao strast i užasnu cenu koja se plaća kada želimo da tu strast obuzdamo razumom. Epigram novele je citat iz romana Dostojevskog „Zabeleške iz podzemlja“: „...razum je ipak samo razum i zadovoljava samo razumske čovekove sposobnosti, a htenje je izraz celog života.“
 
Veza između neobične skupine likova pažljivo je uspostavljena. (Flanagan se seća Hemingvejevog napada na Oldosa Hakslija: roman je arhitektura a ne unutrašnja dekoracija.) Matinu su usvojili Frenklinovi. Zatim Frenklin nestaje u arktičkom ledu tokom potrage za Severozapadnim prolazom a njegova supruga želi da odbrani njegov ugled ukaljan optužbama za kanibalizam. Dikens se složi da napiše pamflet protiv takvih kleveta.
 
Onda veliki pisac postavi dramu u kojoj se pojavi kao čovek koji žrtvuje svoj život da bi ženi koju voli omogućio da bude sa drugim čovekom. I tokom projekta Dikens se zaljubljuje u osamnaestogodišnju glumicu Neli Ternan.
 
„Koliko često moramo vršiti nasilje nad sopstvenim osećanjima“, pita se Dikens kod Flanagana, „i kriti naša srca nastavljajući ovu borbu života, da bi mogli hrabro ispuniti naše dužnosti i obaveze.“
 
Roman počinje slikom, portretom Matine koji je Flanagan video u muzeju Hobart kada mu je bilo dvadeset godina. Kustos mu je pokazao malu Aboridžinku u crvenoj haljini a zatim je podigao okvir da pokaže bosa stopala koja su ispod njega.
 
To je ostavilo dubok utisak na njega jer: „To je bila čudna kombinacija, ta haljina iz Doba prosvetiteljstva na Aboridžinki u doba nečega što znam da je bio užasni rat istrebljenja. Zaista, to me je pogodilo, ta bosa stopala, odsečena drvenim okvirom.“
 
Osetio je da ispod te slike leži univerzum emocija, rat koji se zauvek odvija između drvenog okvira i bosih stopala; između razuma i strasti, i kako provodimo čitav život pokušavajući da nađemo neki put, neki mir u ruševinama u koje nam se život pretvori.


 
Zatim se Flanagan pozvao na američku spisateljicu Flaneri O'Konor koja je rekla da se u životu pojedinca posle dvadesete godine ne desi ništa značajno. „Ne slažem se sa tim,“ kaže on, „ali jeste neobično to koliko je mnogo važnih stvari bilo s vama tako dugo ali im je potrebno neko vreme da se otkriju kakve jesu u svoj svojoj punoći.“
 
Flanagan kaže da je odrastao sa pričama i da će svaka dobra priča zauvek ostati sa vama. „Ne razumete ih i baš zbog toga što ih ne razumete, ne zaboravljate ih. I jednog dana, tle je spremno, vi ste spremni i tada ih zasadite.“
 
„Gladna srca“ nije knjiga koju je planirao da napiše. Radio je na nečemu drugom kada je, ubrzo posle povratka sa američke turneje, počeo da piše o Matini. Svidelo mu se i nastavio je, misleći da će na kraju ideju napustiti kao i „hiljade drugih napuštenih projekata“ ali ova se pokazala žilavom.
 
Na početku, veze između likova su postojale samo na intuitivnom nivou, ali je snažno osećao dva pola iste planete: strasti i suzbijanje. To je struktura romana, njegova arhitektura, sa kojom se borio kada je shvatio da bi striktno hronološko pripovedanje umanjilo emotivnu snagu knjige. Želeo je kratku knjigu lišenu bilo kakvog autorovog komentara, verujući da će priča i likovi pričati za sebe.
 
„Flober se pričajući o Servantesu, Molijeru i Rableu, pitao kako to da su ti veliki pisci postigli tako mnogo bez ikakvog stila. Jer stil je bio sve za njega, a opet, priznao je da stil nije ništa. Mislim da je to zbog toga što su uprkos svim manama tehnike i uprkos tome što su njihova dela vrlo često spektakularno nedovršena i sirova, ona imala dušu zbog koje su odolela vremenu, lošim prevodima i pogrešnim interpretacijama.“
 
„'Gladna srca' je veoma drugačiji od Flanaganovog prethodnog romana 'The Unknown Terrorist', napisanim delom kao reakcija na pokušaje australijske literarne sredine da ga odrede kao romanopisca. To je ono što je Kafka rekao ‒ kavez je pošao u potragu za pticom. Takva je književna sredina u Australiji. Uvek je tu taj kavez koji te pokušava zarobiti. U romanu 'The Unknown Terrorist' sam pokušao da pišem čistiju, svedeniju prozu. Ali zapravo, to je egzistencijalni roman, podmetnut kao triler, poput trojanskog konja. Cela struktura mu je kao kod trilera i želeo sam da se prodaje po prodavnicama i marketima.“
 
Takođe je napisana da bi pobegao od knjige koja joj je prethodila, „Gould's Book of Fish“. Nije želeo da ide ponovo istim putem. „Ljudi napišu knjigu kao što je ta, i onda više ništa ne stvore. Opteretite se time do kraja života umesto da raskrstite sa tim. Svi su želeli da napišem još jedan takav roman i dopola sam ga i napisao. Događa se u savremenom dobu ali stil je isti i dobro bi prošao, ali bi isto tako to bio i moj kraj kao pisca.“
 
„A što se tiče književne kritike u Australiji? „Pa, nije baš poznata po hrabrosti i velikodušnosti“, kaže on.
 
Flanagan je bio jedan od četvorice scenarista za film Baza Lurmana „Australija“.
 
„To je film ogromne i raznovrsne ambicije. Ispod one očigledne ‒ a to je snimanje svetskog hita epskih razmera koji mora da bude zašećeren i da funkcioniše od Vilnijusa do Sijetla ‒ Baz je želeo da prokrijumčari i jednu drugu ideju o Australiji. Želeo je da kaže nešto o tome da zemlja ima i neke druge vrednosti osim čisto komercijalnih. Želeo je film koji bi imao lokalni puls a takođe i priču o izgubljenoj generaciji. I to je srž filma.“
 
Izvor: smh.com.au