Kad se govori o književnom prevođenju, mora se reći kako je neophodno dobro vladanje jezikom s kog se prevodi i, naravno, još bolje poznavanje jezika na koji se prevodi. Naravno, ne smeju se zaobići ni obrazovanje, svestranost i spremnost da se prizna kako je sve to ipak nedovoljno – znanja nikad dovoljno i ono se stalno mora sticati i povezivati s već naučenim. To će svaki prevodilac staviti na prvo, drugo i treće mesto.
Međutim, dodala bih kako je za dobro književno prevođenje potrebno umeće. Uzmimo dva hirurga. Jedan će solidno obaviti zahvat i pacijent će se potpuno oporaviti, ali veliki vijugavi ožiljak će mesecima upadati u oči. Drugi će pak hirurg ostaviti ravan ožiljak koji će posle nekoliko meseci gotovo sasvim izbledeti. To je ono čemu dobar prevodilac mora da stremi: prevod bi trebalo da deluje kao da je pisan na jeziku na koji se prevodi, bez neravnina, krivudanja, oteklina i upala. Svaka reč mora da zvuči prirodno, nijedna ne sme da zaškripi i rečenice bi trebalo da teku kao planinska reka.
Takvo umeće se, naravno, stiče iskustvom. Međutim, temelj veštine je u tananom osećaju koji dobri prevodioci imaju i pre nego što prevedu prvu stranicu. Taj osećaj za jezik je teško objasniti, te se pribegava misterioznoj frazi „ono nešto“, koju koristimo i kad ne umemo da objasnimo zašto neko pleni pojavom. Znam, ispada da je prevođenje tajanstvena, gotovo alhemičarska veština, ali mislim da to bar malim delom važi za sva zanimanja. Da bismo bili dobri u bilo čemu, potrebno je upravo „ono nešto“, što će nekome sa strane delovati neshvatljivo pa možda i kao mađioničarski trik, ono nešto zbog čega smo izabrali da se bavimo baš time umesto nečim lakšim ili bolje plaćenim.
Još jedan čarobni sastojak dobrog prevođenja jeste ljubav. To je usamljenički posao. Satima ne progovarate, izgubljeni u svetu koji je neko izmaštao. Živite s junacima iz knjiga nekoliko sati dnevno i nekako se saživite s njima. Nemalo puta sam plakala zajedno s njima, a dešavalo se i da se rastužim zbog rastanka kad završim prevod, pitajući se kako li će se snaći u novim avanturama bez mene, zaboravljeni na polici među drugim knjigama. Jedna rečenica postaje veoma varljiv pojam jer može da se neprimetno stopi sa sledećom i onom posle nje... sve dok se ručak ne ugljeniše na šporetu. A druga rečenica se opire prepakivanju na drugi jezik, krajevi štrče a sredina je džombasta, tako da u rvanju s njom može da prođe i čitav sat. Naravno, istrajnost i ljubav pobeđuju prepreke, baš kao u bajkama.
I upravo zbog te ljubavi mislim da roboti, programi i aplikacije nikad neće moći da prevode književnost iako ne sumnjam da se dobro snalaze s tehničkim tekstovima i uputstvima. Ako bi uspeli da programiraju mašine da osećaju, onda bi možda mogle da se uhvate ukoštac s književnim prevođenjem. Ali tad bi pokupile i ružna ljudska osećanja poput želje za porobljavanjem i istrebljenjem, tako da bi nas pretvorile u robote ili ubile, pa nam ne bi ni bilo važno ko i kako prevodi.
Autor: Eli Gilić, prevoditeljka sa srpskog na engleski i s engleskog na srpski jezik
Izvor: Politika
Foto: Unsplash