Kolson Vajthed govori o istini i nepravdi koje se kriju iza priče o momcima iz Nikla

Dobro nam došli u emisiju Fresh Air. Drago nam je da ste sa nama, jer je vaša nova knjiga izvrsna. Ona govori o momcima koji su pohađali akademiju Trevora Nikla – koja se krije u naslovu romana. Priča je zapravo zasnovana na događajima u školi Dozier koja se nalazila u Floridi, a koja je sada zatvorena zato što je otkriveno da su njeni učenici zlostavljani.

Ta škola je zaista promenila živote mnogih ljudi, nije li tako?

U pravu ste. Za neke ljude, to mesto je bilo veoma traumatično. Zlostavljanje nisu doživeli svi koji su pohađali ovu školu. Znate, kroz školu je godišnje prolazilo 600 đaka, a to bi onda stvarno bila tragedija katastrofalnih razmera. Međutim, tokom 110 godina postojanja ove škole, mogle su se čuti priče o seksualnom i fizičkom zlostavljanju, pa čak i ubistvu. Na posedu škole je pronađeno nekoliko neoznačenih grobova, i tada se zapravo pokrenula istraga o tome šta se zaista događalo u Dozier školi.

Prethodni roman „Podzemna železnica“, koji je dobio National Book Award i Pulicerovu nagradu, zapravo je književni osvrt na ropstvo. Šta vas je, nakon toga, podstaklo da pišete o ovoj školi?

Nisam želeo da pišem o tome. Ali sam osetio nužnost. Na priču o ovoj školi nabasao sam 2014. godine. Država Florida je želela da proda posed koji je pripadao školi. Počeli su sa ekshumacijom zvaničnog groblja, kada su naleteli na dosta neoznačenih grobnica. Studenti arheologije su iskopavali neoznačene grobove u nameri da identifikuju studente koji su pohađali školu. I ta priča mi nije dala mira. Znate, ukoliko postoji jedno ovakvo mesto – mora ih postojati i više. To može biti i popravni dom ili sirotište.

U razgovoru sa nekim Kanađanima sam saznao za internate gde su deca urođeničkih plemena odvođena (iz porodice) u škole u kojima su ih učili o kulturi belaca, u kojima se odigravao istovetni vid zlostavljanja. Činilo mi se da ukoliko ta priča nije ispričana, neko mora to da uradi.

Kako ste istraživali tu temu? Da li ste posetili Dozier školu?

Vidite, često provodim vreme na Tviteru (smeh), i tu sam prvi put naleteo na reportažu i odmah se bacio na dalje istraživanje. A Ben Montgomeri, koji radi za Tampa Bej Tajms, godinama je izveštavao o ovoj priči, tako da je bilo dosta lokalnog materijala o događajima na Floridi, mada nedovoljno na nacionalnom nivou.

Kada sam počeo da pišem, saznao sam da postoje i memoari. Postoji stranica na internetu o ljudima koji su preživeli zlostavljanje, pod nazivom White House Boys. Ljudi koji su pohađali školu pedesetih i šezdestih godina prošlog veka, podelili su svoje priče o vremenu provedenom tamo. Kao što možete da predpostavite, tu se nalazi i fotografska arhiva, koja svedoči o Beloj kući (White House) u kojoj su učenici zlostavljani. Na fotografijama se nalaze i studentski dom i administrativne zgrade. Sve to izgleda pristojno. To je jedan zaista lep kampus. A onda, kada shvatite šta se tamo dešavalo, vaš utisak o kampusu počinje potpuno da se menja.

Dakle, tinejdžer – možda pre mladić – koji je u fokusu vaše priče, Elvud, nije dete koje potiče iz nasilničke porodice. Da li biste nam pojasnili njegov lik i zašto ste izabrali da nas upravo on uvede u školu?

Naravno. Njegovo ime je Elvud Kertis. On je odličan đak o kome brine njegove baka. On ima posao u prodavnici duvana, koji obavlja posle škole, i ima želju da ode na koledž. Tokom odrastanja, njegov idol je postao Martin Luter King i njegova borba za građanska prava. Jednom nedeljno čita časopis Lajf, gde saznaje o razvoju bojkota i o protestima, i sebe smatra delom te nove generacije koja će promeniti Ameriku – korak po korak. A zatim...

Radnja knjige počinje pedestih godina prošlog veka. Glavni događaji se dešavaju tokom 1963. godine. On zapravo zaista živi u dobu u kom su stvari počele da se menjaju na bolje – mic po mic. On stopira kola, i kreće u vožnju sa pogrešnom osobom – osobom koja je ukrala automobil – i tako završava u Niklu.

To na neki način oslikava i moja lična iskustva. Policija me je zaustavila bez ikakvog razloga. Uhapsili su me, priveli i odveli na ispitivanje. Verujem da je većinu mladih tamnoputih ljudi policija zaustavljala na ovakav način. Moj lik se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Mislim da mnogi ljudi, mnogi tamnoputi ljudi, mogu da se poistovete sa tim da vam se život može preokrenuti u bilo kom trenutku.

Dakle, Elvud je optimističan mladić, poslat u školu za prevaspitavanje loših momaka, zato što se igrom slučaja zadesio u ukradenom automobilu. Osuđen je za krađu automobila, i završava u školi. Kako se njegove vrednosti usklađuju sa razvojem događaja – sa iskustvom koje će uslediti?

Znate, neće mu biti potrebno mnogo vremena da otkrije da, uprkos lepom eksterijeru, u školi nije sve kako bi trebalo da bude. Zadesiće se u situaciji da prekine tuču između nekoliko starijih momaka i jednog mlađeg. Prava inicijacija će uslediti nakon što ga odvedu u Belu kuću.

U Dozier školi, u školi koja je postojala u stvarnosti, zvali su je Bela kuća. Bila je to ostava na kampusu koju su počeli da koriste za telesno kažnjavanje nakon reformi koje su bile kratkog daha. Telesno kažnjavanje je potom zabranjeno zakonom, a momke su u stvarnom životu odvodili u Belu kuću. Taj detalj ostavlja snažan utisak da bih ga olako izmenio – mislim na naziv. Deca koja su živela na kampusu su tu zgradu zvala „fabrika sladoleda“, zato što kada bi vas pustili iz nje, izašli biste sa modricama najrazličitijih boja.

Dakle, on će prekinuti tuču. Nikome neće posbno biti važno ko ju je započeo, a ko je pokušao da je zaustavi. Krivci i nevini dobijaju istu kaznu. To je jedna od prvih lekcija na akademiji Nikl.

Neke junake, u njihovim docnijim godinama, ponovo srećemo pred kraj romana. Ne želim da dodam još nešto, kako ne bih pokvario kraj onima koji ga još uvek nisu pročitali. Ono što moram da naglasim, jeste da struktura narativa i način na koji nam otkrivate tok njihovih života je zaista briljantan. Pitam se da li možete da nam pojasnite kako ste se odlučili za ovakav pristup, a da nam ipak ne otkrijete ishod?

Svakako. Vidite, radnja se u većem delu knjige odvija tokom 1963. i 1964. godine, ali pratimo i Evludovo odrastanje, njegov odlazak na akademiju Nikl i njegov odlazak u Njujork. Pratimo ga kad ima 19 godina, sedamdesetih, ali i tokom osamdesetih godina, pa i početkom ovog veka. To nam dozvoljava da ga sagledamo kao čoveka.

Zatim vidimo posledice svega što ga je snašlo. Kako prebroditi nešto traumatično kao što je pohađanje Nikla? Kako je moguće sastaviti svoj život decenijama kasnije? Koga neprekidno muči vreme provedeno tamo? Da li postajete ovisnik o drogama ili alkoholu? Da li možete da volite nekog, stvorite porodicu, zadržite posao? Nekoliko meseci Elvudovog života, Elvudove mladosti, uticaće na to da su mu potrebne godine da pronađe svoje mesto u svetu.

Verujem da bilo da ste pohađali mesto poput Dozier škole, ili ste u ranom dobu imali porodičnu tragediju, možete da se oporavite od bilo koje nedaće koja vas je zadesila. Morate da se pomirite sa njom. Ona će vas promeniti, a onda ste vi ti – koji možete da promenite svet. To je trenutak u kom se Elvud nalazi u poslednjem poglavlju, trenutak u kom je on odrastao muškarac, u kom pokušava da pronađe sebe nakon tih nekoliko ključnih meseci njegovog života.

Ovo je vaša deveta knjiga. Prethodni roman, „Podzemna železnica“, višestruko je nagrađivan, što verujem da je podstaklo prodaju i privuklo dosta pažnje. Dok ste radili na poslednjoj knjizi, da li je proces bio potpuno drugačiji od prethodnih, imajući u vidu vašu karijeru?

Na to nije mnogo uticao uspeh koji je roman „Podzemna železnica“ postigao. Znate, činilo se kao da je to jedinstven životni trenutak u kom je splet okolnosti doveo do toga da ljudi razumeju ono što sam izabrao kao svoj životni poziv. I to je zaista predivno. Međutim, nakon devet knjiga, imao sam i trenutke u kojima, recimo, ljudi nisu cenili ili dovoljno cenili moj rad, ali i suprotno – rad koji je na neki način cenjen. Bilo da je vaš prethodni rad prošao dobro ili loše, svaki put morate da krenete od prazne stranice. Poznato je da često menjam žanrove, i da uvek pokušavam da osmislim drugačiji način na koji priča može biti ispričana. Taj se izazov uvek nalazi preda mnom.

Prevod: Aleksandra Branković
Izvor: npr.org