Biberani

U selo su Cigani retko dolazili. Romi nikada, jer niko ih tada nije tako zvao. Doduše, nisu ih zvali ni Ciganima, nego „Firaunima“ ili „Biberanima“. Ovo drugo ime se meni mnogo sviđalo, bilo je lepo, sićahno i mrko kotrljajuće. Reč „Ciganin“ se koristila samo u raznoraznim pridevima, mahom negativnog ili podrugljivog karaktera. Ukratko, oni su se pojavljivali ponekad, noseći šerpe i lonce, pokušavajući da trguju makar za nošenu odeću ili su, u vreme košnji ili berbi, nailazili, s kapija ili ivica njiva i voćnjaka, dovikivali pitanje da li ima posla i za njih. Moj pokojni stric Andra je tvrdio da su Biberani najbolji radnici, da najviše rade, a najmanje očekuju, da su za sve zahvalni i da lažu oni koji tvrde da kradu, jer njemu nikad iz avlije ni kamičak nije nestao kad su kod njega radili, jeli i spavali.

Tako je bilo sve do leta, kada se promenio naš prvi komšiluk. Do tada smo tarabu delili sa Slađom i baba Danom, zavisi od gledanja zainteresovane generacije. Što se mene i sestre ticalo, u kuća pored naše je pripadala Slađi, onoj koja je svakog leta i zime tu dolazila na raspust, baš kao i mi. Za razliku od nas, Baka i Deda su smatrali da je naša najbliža komšinica baba Dana, ona koja je celog leta sedela na čardaku stare, velike kuće, u debelom hladu koji je pravio ogromni piskavac. Taj, u Šumadiji, necenjeni šljivin rođak, je bio stariji od svega oko sebe, nameran da živi još, širio je krošnju gurajući grane i na čardak, na kome je kao stari, mirni Buda, sedela baba Dana, kao da sedi u zelenom oblaku. Retko kada bi silazila u dvorište, oslanjajući se na krivi štap, obilazila guste šimšire i merkala piskavac, o čijoj debeloj grani je visila ljuljaška. Na njoj se ljuljala Slađana, tako visoko da je mogla da nas vidi preko ograde i da vodimo ispresecani ljuljovima razgovor. Ali, tog leta su stvari bile sasvim drugačije. Baba Dane više nije bilo, ni Slađa nije došla, na ljuljašci se ljuljao samo vetar. Baka je rekla da je kuća prodata. Kome? Nekome. Nekome, koga niko nije znao. Očekivali su se novi stanovnici sela. Zato je bilo sasvim normalno što se jednog vrelog jutra pred komšijskom kapijom pojavio kamion pun stvari. Dotutnjao je glasnije od ruskog transportnog aviona, iz njega su izašla dva muškarca i punačka žena srednjih godina. Baka je sa razumevanjem klimnula glavom, gledajući kako iznose stvari. Žena je, doduše, više mahala metlom, metući i koristeći je kao smerokaz za muškarce, koji su roptali pod težinom nameštaja. Baka im je uskratila pozdrav, jer joj je njihova tamnija boja kože govorila da se radi o najmljenim radnicima. Kasno uveče, kada je mrak bio već gust kao testo, kamion sa plućnim smetnjama je otkašljao tamo odakle god je došao, a na komšijskoj kući su svetleli prozori. Baka i Deda su zaključili da su nove komšije stigle pod okriljem mraka, i da ćemo sutra konačno videti ko su.

U to ime se, ujutru, Baka dodatno brižno očešljala, dodatno i natapirala, izgrdila Dedu koji je nameravao da u dvorište izađe u donjoj majici, i popravila mu kragnu na košulji kojom ju je pokorno zamenio. Jer, gospođa učiteljica u penziji, baš kao ni direktor i učitelj, takođe penzionisani, taman i seoske škole ovdašnje, ne mogu neprikladno obučeni da se prezentuju novom komšiluku. Baka je odlučnim korakom izašla na trem, otresla nepostojeći trun sa bluze koja nije bila za svaki dan i bacila pogled u komšijsko dvorište. Ramena su joj se razočarano spustila. Tamo je još uvek bila ona jučerašnja žena, sa već viđenom metlom. Celog dana je mela, tresla ćilime i tepihe, isturala se kroz prozore, perući im pervaze, i ostavljajući na njima bele, nepresvučene jastuke i jorgane da se sunčaju.

Sutradan je Baka ponovila radnju, upristojila sebe i Dedu, natapirala se, izmarširala na trem i – vratila se nazad. Po komšijskom dvorištu je i dalje ordinirala ona ista žena, koja ni ovaj put nije zavredela Bakin pozdrav. Uprkos svim važećim socijalističkim normama i činjenici da je upravo Baka, tokom rata, u susednom selu osnovala prvu AFŽ ćeliju, njen red je ostao predratni, iz vremena kada još nije bila učiteljica, nego guvernanta u zagrebačkim, bogatim jevrejskim porodicama, gde su jedno bila gospoda, a drugo posluga.

Trećeg dana je Baka odustala od kako je red prezentacije komšiluku, obukla staru reklu, preko nje navukla kecelju i dala Dedi dozvolu da se konačno vrati standardnom, radnom stilu oblačenja. Izašla je napolje, uzela vanglu, pripremila se da bere prezrele, kasne višnje, bacila pogled na komšijsko dvorište i sledila se. Iz komšijskog dvorišta je izlazila nova komšinica, ona ista žena za koju je Baka verovala da spada u kategoriju sluškinja. Jedino što je ovaj put bila obučena tako da je penzionisana učiteljica uradila ono što je nama strogo zabranjivala, zinula je od iznenađenja. Na komšinici teško da je falila neka boja, a kamoli dezen. Od ruža, tački, tankih i debelih štrafti, u svim neočekivanim koloritima. Sve to je na njoj šuškalo, ljuškalo se, lelujalo. Baka je zatreptala, trudeći se da sakrije zaprepašćenje i izgovorila svojim neponovljivim, nikad zaboravljenim, purgerskim tonom:

„Dobar dan, gospođo.“

Šarena žena je pogledala skoro uplašeno, uzvratila dobrim danom i vratila se u svoje dvorište.

Za ručkom je vladala tišina, u vazduhu je lebdeo pokušaj da se mladim generacijama ne da loš primer. Dok je Baka tražila prave reči, iz Dede je na sto bupnulo pitanje:

„Otkud baš kod nas, od celog sela, da se dosele Biberani?“

Sestra i ja smo odmah oterane od stola, a iz podrumske, letnje kujne se čulo tiho, siktavo prevaspitavanje Dede u pravcu jednakosti rasa, nacionalnosti, veroispovesti, kojim je, po svoj prilici, Baka više sebe ubedjivala da je novostečeni komšiluk ama baš sasvim isti kao sav ostali u selu i šire.

Već koliko sutradan, Baka je spremno i samouvereno čekala novi susret sa komšinicom. Jedino što je poslednja opet izazvala nevaspitani zev, jer ovaj put nije bila sama šarena. Na podlaktici desne ruke joj je sedelo detence, najživopisnije koje je Baka, koja se za svog veka bar dece nagledala, ikada videla. Još uvek slabašna, crna, bebeća kosa je bila upletena u tanke kao mišji repovi kikice, vezane nebrojenim mašnicama različitih boja, među kojima je provirivao i poneki veštački cvetić. Haljinica je bila ukrašena ružama, ispod nje su provirivale još gaćice na pupoljke nepoznatog botaničkog porekla, a na nogama su se šepurile čarape različitih boja. Oko vrata su visile đinđuve u nekoliko niski, na rukama crveni konci, a u ušima majušne, zlatne mindjuše. S obzirom na ženinu sredovečnost, Baka se nije usudila da pita da li je beba iz kategorije deteta ili unučeta. Sve što je opet uspela da izgovori je bilo:

„Dobar dan, gospođo.“

Živopisna gospođa je s nerazumevanjem klimnula glavom i da u Bakinim očima nije bilo unapred pripremljene srdačnosti podignute na kub, verovatno bi se uvredila. Ovako odšetala dalje, ljuškajući dete koje je razrogačenih očiju razgledalo svet oko sebe.

Od tog dana nadalje, iz komšijskog dvorišta je neprekidno vejao miris tek opranog veša, koji se sušio na dugom gajtanu rastegnutom od starog piskavca sve do kapije. Zahvaljujući njemu je ceo prizor neodoljivo podsećao na Gi de Mopasanovu priču o svečano obučenoj crnkinji, koja je ličila na prekookeanske brodove ukrašene svim raspoloživim zastavama sveta. Bakina estetska osetljivost se polako navikavala na silne boje, za koje je govorila da nije znala ni da postoje. Komšiju smo viđali retko, predveče je dolazio kući, umivao se na dvorišnoj česmi, i dok mu se voda slivala sa lica, žmureći je pružao ruke ka ženi koja mu je podmetala peškir belji od snega. Onda je po dvorištu nosao bebu, dok se gore na čardaku postavljala večera. Upravo ta ustaljenost, skoro ritual koji se odvijao u komšiluku, miris čistoće i odsustvo galame su naveli Baku da komunikaciju sa „dobardangospođo“ digne na viši nivo.

Zato je Baka obukla bluzu iz trećeg pasusa, uredila frizuru, nabacila svoj ljubazni-pedagoški osmeh i upriličila zasedu. Čim je ugledala komšinicu, koja je koloritno isplovljavala iz svog dvorišta, presrela ju je korakom za koji je verovala da je slika sušte slučajnosti, klimnula glavom i usmerila pažnju na dete. Ono je na sebi tog dana imalo više no višeslojnu odevnu kombinaciju, sastavljenu od jedne suknje, dve haljine i preko svega džemperić opšiven čipkama. Naravno da je sve bilo različitih boja, medju kojima su dominirale jarko crvena, drečavo roze, sunčano žuta i tako zelena da je čovek prosto morao da zažmiri pri pogledu na nju. Perlaste ogrlice su se gubile u cveću, tačkama i leptirovima, kojima su sve pomenute boje bile prekrivene. Na nogama su se radovale vesele čarapice, koje se nikad do tad nisu bile sparene, prosto različitosti svoje radi.

Baka je pružila ruku i kažiprstom zagolicala bebin podbradak, kao odgovor je stigao veseli kikot, što je otvorilo put za pitanje:

„Vrlo lepa beba, a kako se devojčica zove? “

Nova komšinica je iznenađeno pogledala Baku i odgovorila pitanjem:

„Koja devojčica?“

„Pa, ova devojčica“, rekla je Baka, pipkajući detinja stopala.

„To nije devojčica“, sledio je odgovor.

Baka je prekinula šašoljenje bebe i zaprepašćeno pogledala komšinicu.

„To je moj sin“, kazala je ponosna majka, popravila sinu cvetnu šnalicu u kosi, okrenula se i vratila u luku svog dvorišta.

Za njom je, sa rukom u vazduhu, ostala penzionisana učiteljica, koja je već po treći put u ovoj priči nepristojno držala otvorena usta.

Danima Baka nije ni gledala u komšijsko dvorište, niti joj je padalo na pamet da nastavi sa uspostavljanjem bližih odnosa, ali je zato, kad se oporavila od šoka, otperjala u selo i odande se vratila sa rešenim rebusom. Za razliku od nas, selo je već znalo da je komšija zidar, baš dobar zidar, nije ni skup, a vredan i tačan, da je kuću isplatio gotovim parama, ni dan kasnije, ni dinar manje. Da on i žena imaju pet odraslih ćerki, koje već i same sitnu decu imaju, lepo su udate u sela s one strane Kragujevca, mada ima jedna koja živi u Francuskoj, ona je krojačica, a da je zidareva žena, koju je selo hvalilo kao čistu, tihu i mirnu, već prozvana Biberanka. E, Biberanka je, pre manje od godinu dana, zidara konačno obradovala neočekivanim sinom. Omaklo im se, kao što mnogima u tom dobu života zna da se desi, jedino što oni od sreće jedva da dišu, a drugi crvene zbog njihovim godinama neprikladnog blagoslova. Zato ga je iz ruku jedva ispuštala, kinđurila ga i bapski varala zlo oblačeći ga kao devojčicu.

Konačno snabdevena do tada uskraćenim saznanjima, Baka je domarširala kući, prošla pored Dede koji je taman hteo da joj pokaže buket nove rafije za privezivanje paradajza za pritke, dobacivši mu:

„Ništa ti ne znaš.“

Deda je slegnuo ramenima, trznuvši se samo na tresak otvaranja vrata od ormana u spavaćoj sobi. Tamo se Baka zadržala poduže, kopajući po starom, kartonskom koferu čija postava je cvetala jedva vidljivim pupoljcima. Odatle je iznela nešto zamotano u maramu, koju je Moj Otac podrugljivo zvao vezoglavkom.

Idućeg jutra je komšinica izašla iz dvorišta, noseći svog dragocenog dečaka na sunce. Sa njega su lepršali karneri i volani, blještale boje i jedva čujno zveckale đinđuve, ovog puta obmotane oko njegovih bucmastih članaka na nogama. Baka je prišla i rekla:

„Dobar dan, komšinice, ovo je moja majka sašila i obe moje ćerke su je nosile kada su bile male, doduše malo veće od vašeg sina, ali dorašće on.“

Svoje izlaganje je ispratila pružanjem obe ruke pred sebe, dlanovima na gore okrenutim, držeći na njima nešto crveno. Ceo čin je bio kao dodeljivanje najviših državnih ordena, od strane nadležnih organa. Komšinica je ispružila slobodnu ruku i dotakla ponuđeno, očiju sjajnih od divljenja. Na to je Baka obema rukama raširila poklon. Bila je to crvenija od svih crvenih haljinica, rubova opšivenih žutim, svilenim koncem, kojim su po njoj bile izvezene i laste u letu. Male, skoro zlatne. Žena je nežno prihvatila ponuđeni poklon:

„Mogu da vam je vratim kad je preraste.“

„Ne, to je sada njegovo, neka vam je živ i zdrav“, odgovorila je Baka i bocnula prstom bebu u predelu trbe, izazvavši time slap smeha.

Tako smo, zapravo, konačno dobili komšije, one sa kojima se razmenjuju kolači preko ograde, za koje se zabrine kada odu u goste, pa ih nema da se vrate do u mrak. Mali dečak je i kad je prohodao nosio haljine i suknje, jedino su mu ispod njih dodate živopisne pantalonice. Baka ga je, savesnošću penzionisane seoske učiteljice, učila da broji, crtala mu slova i poklanjala mu knjige iz našeg rosnog detinjstva. Komšinica je sa odobravanjem klimala glavom, terajući ga da se zahvaljuje i budno prateći svaki njegov korak, ne dozvoljavajući mu da ode iz njenog vidokruga. To je Dedi davalo povoda da ponavlja šalu koju je smislio, a koja je Baku terala da mu upućuje prekorne, prevaspitačke poglede:

„Vidi kako ga čuva, kao zrno bibera na dlanu.“

(Priča za moju drugaricu, Natašu Tasić)