Care, care, govedare koliko je sati?

Ovo više ovako ne može, neki red bi ipak trebalo zavesti. Satovi upravo tome i služe, da makar naizgled uspeju da kazaljkama i brojkama savladaju nesavladivu relativnost vremena. Jasno je meni da je vreme čudo od pojave, da nije uopšte takvo kakvo nama izgleda, da u njemu žive rupe, da ono živi u rupama, da se uvija i previja, da vara i laže, uopšte da je relativna pojava do te mere da je i sama reč »relativnost« za njega jadan pokušaj sputavanja. Sve je to meni jasno, ali ja bih da znam koliko je makar i lažnih sati. I minuta. Dva puta godišnje vreme u našem stanu korist opštu paniku, otima se na slobodu i divlja par dana dok ne uspemo nekako da ga savatamo, makar kobajagi, ali ipak dovoljno funkcionalno.

U dobra stara vremena, vreme je bilo jedno i nije se merilo godišnjim polutkama na zimsko i letnje. Mirno je živelo među kazaljkama i brojevima. Ovo sada je prosto katastrofa jedna kućna. Prvo se bar jedan dan pred menjanjem vremena, unese potpuna panika u naš i inače panični dom. Najava da će se uskoro promeniti vreme, pri čemu svaka porodična jednka ima svoje tumačenje noći kad će se to dogoditi, dovodi do beskrajnih rasprava. Da nije najboljeg druga Gugla, lepo bi se porazvodili i decu natovarili socijalnom na vrat.

Kada se, posle dugih diskusija i lamentiranja, utvrdi kritična noć, počinje potpuno rasulo. Zahvaljujući revnosti svakog pojedinog člana naše brojne porodice, vreme se otima na slobodu i slobodno đipa po stanu, ignorišući sve oblike satova koje posedujemo. Ne bi li nam promaklo menjanje vremena, svako od nas se trudi da ga blagovremeno uhvati i pomeri satove. Pri tome neki merači vremena budu pomereni više puta, a neki promaknu pažnji, tako da nastaje vremenska anarhija koja izaziva novu salvu kućnih debata i optuživanja, kao i pokušaja izigravanja postojećih pravila vezanih za brojke i kazaljke.

Tako je, uzmimo na primer, noćas oko tri...valjda...naš Mali Sin je probao da se ušunja u kuću tehnikom sivog, plišanog miša. Projekat mu je upropašćen od strane oca i gospodara kuće, koji je za tu priliku uzeo formu Kerbera i dočekao ga u zasedi postavljenoj odmah uz kvaku, a korak od predvratnog otirača. Koliko odmah po ukebavanju se razvila diskusija na temu »Jelsesadvraćakući« i »Znašlitikolikojesati«. Mali Sin se naravno branio time da se ušunjavao u dozvoljeno mu za ušunjavanje vreme, Žmu je insistriao na satu koji je pokazivao pola petice, probuđene mačke su urlikale tražeći prerani doručak ili reprizu večere, Ikar Varvarin se prilepio na vrata zbog prerano probuđene bešike, Princeza je sanjivo arbitrirala pokušavajući da ukaže na činjenicu da u kući svi ostali satovi pokazuju druga vremena, u rasponu od ponoći do podneva. Veliki Sin je spavao mrtvim snom umornog pravednog radnika, a meni je lepo došlo da plačem. Ni noću više nema mira, čak ni onakvog minimalnog kakav smo poznavali kad su jeli na tri sata, a između bili budni zbog zuba, ušiju, nosa i ostalih bolu sklonih delova tela.

Nakon pola sata, više zahvaljujući iznemoglosti učesnika no postizanju konsenzusa, hodnička debata se završila razilaženjem svako u svoje leglo. Kuća je odahnula, satovi su nastavili da žvaću vreme, taman sam za promenu zaspala, kada je zazvonio prokletnik od telefona. Tako mi i treba, napolju je vladao mrkli mrak, a ja sam pokušavala da se setim koju kaznu odrobijavam tako sabajlističnim buđenjem. Ah da...ljubav. Obećala sam Prestolonasledniku da ću se probuditi u pet sati, jutarnjih, nenormalnih, i pobrinuti se da se i on zaista probudi i stigne na sastanak koji ima u sedam. Ujutru. Nedelja. Kapitalizam na delu. Dete radi. Ima projekat. Samo mrvičak sam još zatvorila oči. Pri narednom odlepljivanju kapaka je bilo već deset do šest...ostavila sam svoj nizak pritisak da cvili u krevetu, pregazila Žmua, preskočila opet gladnog mačka i bacila se na drmanje Prestolonaslednika. Posle par minuta zemljotresnog pristupa, prvorođena radost je odlepila očne kapke i vrisnula: »Već je sedam!« Kako sedam? Zašto sedam? Dok je Prestolonaslednik istrčavao iz kuće u gaćama i zapenušan besnilom paste za zube, ja sam pokušavala da shvatim ko mi je maznuo onih sat vremena...zašto se kreten od telefona nije prilagodio novom vremenu, iako na njemu piše da to radi automatski...da l da sednem i plačem ili se vratim u krevet i probam da ipak malo čmavnem?..

Jutro, potpuno raspuštenog vremena, je donelo nove kućne radosti i saslušavanja. Bunovna ekipa sa podočnjacima do kolena, mačke koje su podrigivale od sitosti nakon osme večere i petnaestog doručka, pas sa načisto poremećenim pišnom satnicom, pokušavala je da utvrdi ko je sve pipao i pomerao koje satove...ni jedan jedini sat u kući nije pokazivao ni tačno, ni vreme slično onom koje pokazuje ijedan od njegovih vremenskih saradnika.

Zaključak je morao da bude radikalan, ubuduće će slobodnim i javnim glasanjem, u skladu sa demokratskim tekovinama, biti izabrana i delegirana samo jedna osoba u kući koja će smeti da pomera satove. Svi ostali ima da se manu igranja kazaljkama. Do tada će posebno formirana radna, porodična grupa da proba da sanira posledice i da, u našoj stambenoj jedinici, konačno uspostavi letnje vreme. Ako stigne, može o tome da obavesti i spoljni svet...u kome upravo veje sneg. Biće da se neko igrao i godišnjedopskim satovima.