Ćutolozi

Opšte je poznato da su deca vrlo glasna prirodna pojava. Od prvog dana kada u vašu kuću stigne faraonski umotana vekna koja se predstavlja kao sasvim taze ljudsko biće, jasno je da je tišina svoje završila. Šta je odradila, odradila, u konkurenciji sa tako malim, a tako glasnim stvorom, nema šta da radi. Imanje bebe se meri pauzama između dva urlika, pri čemu je oduvek prosto bilo čudo kako tako mali organizam može da proizvodi toliku buku i galamu.

Tišina već tada postaje jako sumnjiva pojava. Čim ćuti, znači da nešto nije u redu. Kako dete raste, uz prateći rast svih njegovih sastavnih delova, kao što su recimo zubi, to je tišina sve relativnija pojava. Čak i onda kada konačno dođe red na njenih pet minuta, a možda i manje, ubogom roditelju se slušno priviđaju turbulentni zvuci koji su već postali njegova audio životna scena. Iako dete sasvim mirno i slučajno spava, roditelj će se šunjati naokolo, uzaludno progvirujući i pokušavajući da spremno dočeka urnebesno decibelni prekid tišine koja tada kratkotrajno vlada. Sa naglaskom na reč »uzaludno«, jer ma koliko mu se činilo da je psihički spreman na novi nalet buke, koji će ga isterati iz ono malo sluha što mu je ostalo.

Jedina prava tišina koja deli prostor sa malečkim detetom je ona koja zavlada kada se dete razboli. Sa njom dođe i silni strah koji do krajnjih granica dotera nastalu gluvoću stana. Odjednom galama postane željena kategorija, jer njen proizvođač tada ćuti i bolno trepće zejtinjavim očima, dok mu po obrazima cveta temperatura.To je vreme kada je i bolni plač nešto što se dočeka radije no teški muk. Tada, više no ikada u kratkom proteklom periodu imanja deteta, roditelj poželi da već jednom, što pre ako se može, to dete progovori. Da može da kaže gde ga boli, šta ga boli...

A, onda dete zaista progovori, jedino što taj dar ne ograničava samo na davanje izjava i saopštenja za javnost o tome šta mu treba ili šta mu fali. Čim uspe da savlada sastavljanje rečenica, iz dopunski govor rukama i nogama, ljudsko mladunče se pretvara u hodajući kviz. Buku koja ga prati na svakom koraku, dopunjava stotinama pitanja koje dnevno postavlja. Sfinga bi kod svakog deteta, čiji se život meri prstima jedne ruke, mogla da dođe na dopunski seminar sa praktičnom, pokaznom radionicom. Kako raste i bogati se detinji rečnik, tako raste i vodostaj njegovih pitanja, koja odraslom čoveku ne bi na pamet pala taman da ga neko u samicu zatvori. Od toga zašto konj nema obrve, i gde je zmiji vrat, do krajnje filozofskih momenata koji ruše sve postulate do sada utemeljenih filozofija.

Zajedno sa brojem pitanja po glavi stanovnika, raste i detinja mobilnost, zbog čega uobičajenu dreku i pisku počinje da prati i buka stvari koje mu se nađu na putu ili u žiži interesovanja. Kako dete raste, tako se svet oko njega ruši, ukoliko nije sposoban da na vreme pobegne, a ubrzanje koje se demonstrira trčanjem i skakanjem postaje takvo da umor nikako ne može da ga stigne. Tu nastupa drugo čudo prirode koje živi u deci. Više od misterije je kako u tolicko stvorenje može da stane toliko energije da bi na njoj mogla da mu pozavidi i najveća nuklearna elektrana. Ukoliko je broj dece po metru kvadratnom umnožen, roditeljski život se svodi na želju da evoluiraju u geparde sa brojem ruku i nogu obdarenijeg insekta. Time bi svakodnevna životna trka sa preponama, u jurcanju za decom, bila makar mrvu lakša, pod uslovom da priroda istovremeno deci isključi ono pričalo koje ih tera da ne ćute čak ni u snu.

Godine koje slede prosto protrče, jureći za roditeljima koji jure decu, i onda jednoga dana se oseti promaja. Promaja puberteta. Dok to odrasli shvate, dete je već uhvaćeno...tišinom. Pravac iz filozofskog ispitivanja, mladunac prelazi u rod mrmljača. S druge strane je roditelj već navikao da dan i noć priča, sve tešeći se da je razgovor ono što decu bogati, odraz pažnje i ljubavi...kad ono – klopka:

- Kako je bilo danas u školi?
- Mrf.
- Jesi gladan?
- Šgn.
- Šta kažeš?
- Njfr.
- Jesi dobro, da te nešto ne boli?
- Čvrf.

Taman roditelj krene da lista novine otpozadi, tražeći kurs za učenje nemušte komunikacije, kad ono ućuti. Monasi koji su se zavetovali ćutanju su mace male logorejične u poređenju sa detetom koje stoji u vratima puberteta. Ćutanju se priključuje i prazni, rendgenski pogled. Dalaj Lama mora još da vežba da bi do tog stepena nirvanske nezainteresovanosti stigao.

- Kako je bilo danas u školi?
- .
- Jesi gladna?
- .
- Šta kažeš?
- .
- Jesi dobro, da te nešto ne boli?
- .

I gleda kroz tebe. U pogledu se razbaškarila odsutnost. Gleda, a ne vidi. Niti ga zanima da vidi. Telo je tu, a suština mu u tamama vaseljene. Nema te svete inkvizicije koja bi iz nje i slog izvukla. Barem ne slog koji sadrži bar jedan samoglasnik, slog kojim se ljudska bića oglašavaju. Čovek bi pomislio da su ga ukrali gosti iz svemira, i samo ljuštiku ostavili, kad ne bi znao da bi i oni u očaj pali brzinom svetlosti. Sile mraka su na kolenima, takvu tamu ćutanja još nisu patentirale.

A ono ćuti. Ćuti. Tišina. Ćuti, ne javlja se. Tu i tamo klimne glavom i retko, retko iz sebe uspe da izdavi zahtev za kupovinu novih patika. Buka zbunjeno stoji i čeka da dođe na red, uvređeno razmišljajući da je krajnje vreme da se sindikalno organizuje i izbori za svoje pravo na rad i galamu. Tišina cveta hiljadama nečujnih cvetova iznad kojih ponekad prolete mrmolji. Mršavi, sa falećim delovima, skupi i retki kao da su od zlata liveni. Nova faza u detinjem razvoju čeka, sve skuplje kreme protiv bora kupuje, stari, već vidi ostaće usedelica...a ćutolozi ćute. Tišina.

p.s. Hvala Bobu Živkoviću koji mi je priču nacrtao još pre no što sam je i napisala :)