Dan kada je gorko zaplakala boginja Higija

 Bilo je to za vakta Prve Liberalizacije, one koja je sledila nakon Prvog Talasa, perioda kada je rolna toaletnog papira bila željenija od plemenitih metala, koji jesu plemeniti, ali ne i dovoljno mekani. Ja sam se, iz seoskog egzila, vratila među tek otključane Beograđane i osetila neopisivu želju da ostvarim potrebe društvenog bića – da se družim. Za početak, naravno, s kim nego sa rodom rođenim, mojom sestrom skoroimenjakinjom, Jelenom.

Najpre smo održale preliminarne, telefonsko pregovore, u kojima smo uzele u obzir metereološke prognoze Kriznog štaba, uskostručna mišljenja anketiranih građana, odjeke iz regiona i sveta, kao i iskustva drevnih civilizacija. Glasanjem smo donele odluku da bismo nas dve mogle da se okupimo, naravno pod uslovima shodnim epidemiološkoj situaciji, mirnijoj ali nikad se ne zna, ne može se njoj na reč verovati. Kao mesto sastanka je izabran poredpijačni kafić, onaj što sve što dohvati sipa u tegle, ali ima baštu koja omogućava kibicovanje živih ljudi koji hodaju naokolo, istovremeno nudeći i mogućnost fizičkog razmaka, zvanog distanca. Što se tiče sredstava za dezinfekciju, računale smo da ih ima, ali smo izglasale da i same ponesemo izvesne zalihe istih, neće da se bace. Vremenski okvir realizacije našeg mitinga je određen sutrašnji dan, jer što pre to bolje, đavo ume vrlo kratko da spava.

Sutradan sam se pripremila i opremila svim što je taj trenutak zahtevao, ponevši sa sobom džak koji je sadržao neophodne antivirusne momente, kao što su: više pari rukavica, maske, prskalice sa alkoholom, gelove za mokro i suvo pranje ruku, papirne maramice za brisanje mokrih maramica, vlažne maramice za brisanje mokrih maramica, rolnu toalet papira, mali peškirić koji nije imao jasnu namenu ali ipak, i još oko tri kile sitnica potrebnih da živ čovek izadje napolje. Da bih stigla do tog napolja, prvo sam obrisala kvaku, otvorila vrata, isprskala ruku, obrisala spoljnu kvaku, isprskala ruku, obrisala dugme, pozvala lift, ušla unutra, obrisala sve dugmiće, pritisla, isprskala ruku, ponovila radnje pri izlasku iz zgrade, sumnjičavo pogledala stepenice, malo poprskala trotoar i krenula na mesto okupljanja.

Do tamo sam još nekoliko puta isprskala ruke, dva kontejnera, jedan semafor i sumnjiva vrata od garaže.

U teglastom kafiću me je već čekala sestra. Skoroimenjakinja je odmah ustala, srdačno raširila ruke i napućila usne za poljubac, ja sam joj odgovorila istim radnjama, ne prilazivši joj bliže od propisane daljine. Pošto smo se izgrlile i izljubile sa vazduhom, ona je sela, poprskala sedište i sto alkoholom, ja sam to odradila već pomenutim asepsolom, onda smo isprskale jedna drugu i po dijagonali, koja je omogućavala distancu, i počele sa druženjem. U medjuvremenu se pojavio kelner, kog sam ga krišom, za svaki slučaj, dezinfikovala prskanjem. Sestra je naručila duplu varikinu, dok sam se ja odlučila za hladni domestos.

Sve bi bilo kako smo planirale, da mene sklonosti da zveram oko sebe nisu naterale da vidim i sto u suprotnom ćošku. Tamo su sedele mlade mame. Preblizu. Oko njih je trčkalo dvoje male dece, a beban je polusedeo u kolicima. U trenutku kada je ručicom dohvatio sto, pa je strpao u usta, ja sam zanemela i mahinalno izvadila alkohol. Sestrino izlaganje mi je nestalo u magli zaprepašćenja, jer sam upravo gledala kako ono dvoje dece prvo čuči, pipa pod, nogare od stola, točkove kolica, a onda na majčin poziv milke bebu po retkoj kosi i licu, hvataju joj ruke... Lepo mi došlo da skočim i dezinfikujem ih sve đuture, naročito ubogu, ispipano bepče. Na svu sreću, Skoroimenjakinja me je sprečila u toj nameri, iako je i ona već iz tašne vadila prskalicu.

Sve bi bilo dobro, jer baš sam bila karakter u negledanju ka kriznom stolu, da me Majka Priroda nije poslala u kafićski toalet. Za tu priliku sam morala da dupliram dezinfekcione obrede, a pritisak mi je od strave skočio grđe od kengura u životnoj opasnosti. Ukratko, moje pripreme za odgovor zovu prirode su mi omogućavale i da, ako zatreba, usput nekom odradim operaciju na otvorenom srcu, bez bojazni da se dobije sepsa. Sve sam uspela da obavim, uključujući veleslalom među gostima i kelnerima, laktaško otvaranje i zatvaranje vrata, puštanje vode i aktivaciju slavine, pranje ruku bez preteranog prskanja iste iz lavaboa, sve, sve, ali onda je ulazna kvaka za toalet počela da mrda. Prvo sam mislila da se nekom pokvario lakat, da nema dovoljno iskustva, ali to nije bilo to, kvaka je i dalje očajnički odskakala. Ostalo mi je samo da je uhvatim obmotanu maramicom koja ubija bakterije, viruse, ptice u letu, i otvorim vrata. Sa druge strane je, bez ikakvih sredstava zaštite, visilo jedno od ono dvoje dece iz ćoška. Ženskog pola. Niže od kvake, za koju se jednom rukom držalo dok je u drugoj imalo gužvu nekih salveta sumnjive čistoće.

- Šta radiš tu?
- Poslala me mama.
- U toalet?
- Da bacim prljave maramice.

Pa, divno nešto, prosto za orden. Prvo sam mokrom maramicom uhvatila detinju ruku, poprskala je alkoholom, onda dohvatila najbližeg kelnera, poprskala ga alkoholom, naterala ga da curetku uzme onu štroku iz ruku, opet ga poprskala, zahvalila mu se, poprskala ga, poprskala detinju drugu ruku, samoisprskala se i krenula napolje sa ljudskim mladunčetom ispred sebe.

Mala je veselo poskakivala, ja sam gledala okolo koga još treba poprskati, a onda je – nestala. Bukvalno tako, više je nije bilo u mom kadru. Što je nestala bih lakše podnela, jer njeno ponovno pojavljivanje me je dovelo u stanje ekstremnog šoka. Lepo sam se skamenila. Dete je u rukama držalo dezobarijeru. Onaj odvratni, sunđerasti otirač. Po kom je pitaj boga ko sve gazio, ostavljao gadosti koje žive po trotoarima, klozetima, ulicama, svuda...obaška virus, ako ga negde ima, mora da je tu i velik je ko kornjača. Dok sam ja očajnički treptala, ne smejući da pipnem ni dete, ni dezobarijeru, ono ju je spustila nazad pred ulaz u kafić i odskakalo kod majke svoje. Ja nekako uspela da dobauljam do Skoroimenjakinje i izridala joj šta me je snašlo. Sestra se zabezeknuto okrenula, pogledala ka matičnom stolu deteta i prebledela. Za razliku od nas dve u stanju krajnje labilnog mentalnog stanja, tamo je majka devojčice sa najprljavijim rukama u gradu, mirno sedela i pila kafu. Detetu je dala čašu u ruke, na pamet joj nije palo da joj ih obriše. Shvatam ja da nije znala da je imalo druženje sa dezobarijerom, ali i posle slanja da baca prljave maramice bi je valjalo makar malo oprati. Dok smo nas dve, otvorenih usta gledale, maloj je slamčica ispala na pod, ona ju je podigla, vratila u čašu, srknula sok. Majka je mirno gledala i nastavila sa pijenjem kafe. Onda je dete otišlo nazad do dezobarijere i opet je uzela u ruke. Majka se osvrnula i mirno, dalajlamovskim tonom joj rekla:

- Nemoj, ostavi to.

Devojčica je spustila gadost iz ruku, vratila se za sto, ručicama uhvatila slamčicu i popila sok do kraja. Ja sam sestri masirala srce, jer se od pogleda na ta dešavanja zanesvestila. Čim se pribrala, isprskala sam je alkoholom, ona mi je uzvratila asepsolom, i brže bolje smo pobegle iz kafića. Prošla nas je volja ne za okupljanjem, nego i za životom. Jedina dilema nam je bila da li da probamo da se samospalimo i tako izvučemo živu glavu iz ovog epidemiološkog skandala.

Kod kuće sam odlučila da postanem religiozna, prosto sam osećala potrebu da se nekom bogu pomolim, naravno nakon što ga poprskam alkoholom. Moj izbor je pao na starogrčku boginju. To je klasika, niz vekova postoji, svega se naslušala, valjda će imati razumevanja i za mene. Napravila sam mali oltar od kutije prve pomoći, ukrasila ga vatom i gazama, naređala kutije lekova okolo, u sredinu stavila flašicu dezinfikatora i pozvala Akslepijevu ćerku, boginju Higiju da me sasluša. Njeno ime, na grčkom, znači donošenje zdravlja, lečenje, ona je zaštitnica zdravlja, ona je personifikacija istog i čistoće, ona je moj idol. Poprskala sam malo alkohola oko sebe, obredno promućkala asepsol i radilo je – odozgo se začuo zvuk. Zvuk ženskog plača, isprekidanog grcanjem. Naravno, na plakanje je bilo na starogrčkom, mogu da se kladim. Dodala sam joj gazu da obriše nos, a iz Olimpskih visina se čulo gorko jecanje moje boginje:

- Ja više ne mogu, ja hiljadama godina pričam, mene niko ne sluša...

Shvatila sam da religija radi, odmah mi je bilo malo bolje od osećaja da je njoj gore no meni. U to ime sam se opet isprskala alkoholom. Ako to ne pomogne meni, možda bar Higiji bude malo lakše.

Preuzeto sa portala zena.rs.