Gde su moje čarape?!

U rano jutro mračnog srednjeg veka, Kristifor Kolumbo je ustao, protrljao oči, počeškao se bitno niže i namrštio na galamu koja se čula iz kuhinje. Gospođa Kolumbo je upravo pripremala doručak, dovikujući se sa komšinicama kroz otvoren prozor. Deca su pištala kao da je već podne. Kapetan Kolumbo je uzeo u ruku peščani sat sa sanduka pored kreveta i pokušavajući da nasluti koje doba pokazuje uspeo da ga ispusti u bokal sa vodom. Kratko je opsovao i gurnuo ruku u bokal koji se, iznenađen tom vrstom intimizacije, odmah preturio. U posudu za obavljanje prirodnih, noćnih potreba. Kristifor je gadljivo pogledao novonastalo more oko noše, sat koji je plutao u njoj i ostrvca razbijenog vrča. Uzdahnuo je paćenički, znajući da će ga ovo koštati dugoročnog ženinog džvanjkanja i konačno ustao sa kreveta. Napolju je još uvek bilo tamno. Protegao se, ispravio spavaćicu i odlučnim korakom ušao u...orman.

Istog trenutka kad se iz ormana začula lomnjava, iz kuhinje se prolomio glas gospođe Kolumbo:

- Kristifore, vrata od sobe su levo od kreveta, izađi iz ormana, opet ću morati dva sata da slažem stvari!

Kapetan je besno iskočio iz garderobnog objekta, bacio kroz prozor vešalicu koja mu se zakačila za čipkanu kragnu spavaćice, šutnuo mačku misleći da je ženina bunda i gunđajući krenuo niz stepenice.

- Tata, tata! Hoćeš li nas voziti u školu novom karavelom!? – dočekala ga je dreka dece koja su se bacila u zagrljaj njegovim golim kolenima.
- Neki drugi put, brodovi su spremni za ekspediciju...
- Baš bi i mogao da ih povezeš, škola vam je usput – progunđala je gospođa Kolumbo, hraneći najmlađe dete.
- Ali draga, ne možemo da se ukotvljavamo svako malo...
- Naravno, naravno, a kad se zavlačite po pitaj boga kakvim rupčagama od luka, samo da bi bančili i jurili sojke, onda možete da se ukotvljavate.
- Rozita, kako to govoriš pred decom...nego, gde je...gde je?..
- Šta gde je?
- Ono...duguljasto?
- Duguljasto?
- Ma, ono duguljasto sa dugmićima – osvrtao se kapetan oko sebe.
- Misliš na daljinski upravljač za televizor?
- Da, to...gde je?
- Nema ga.
- Kako nema? Nisu ga valjda deca opet izgubila?!
- Nisu. Još uvek nije izmišljen.
- Zašto?! Kako ću da gledam špansku ligu?!
- Zato što nije ni televizija još uvek izmišljena...ovo je mračni srednji vek u kome očevi porodica gube autoritet pred decom hodajući naokolo u spavaćicama, dlakavih nogu i bosi. Koliko puta sam ti rekla da se upristojiš...i obuješ papuče...
- Obuo bih...ali gde su?
- Pored kreveta.
- Kog kreveta?
- Našeg, Kristifore, našeg!
- Nisam ih primetio...nema veze...nego gde su mi čarape?
- Tamo gde uvek stoje.
- Gde je to?
- U komodi.
- Gde u komodi?
- Druga fioka odozgo.
- Gde je komoda?
- U sobi, Kristifore, u sobi, još uvek nije naučila da hoda, tamo je već deset godina!
- Ne moraš da vičeš, nisam gluv, valjda znam gde je soba...i komoda.

Gospođa Kolumbo je nahranila decu, sredila sudove, počistila pod, oprala veš...kada se sa odozgo začuo vapaj:

- Ovde nema čarapa! Gde su moje čarape?!
- Kristifore, siđi sa tavana, spavaća soba je druga vrata desno.
- Znam, znam...

Kapetanova žena je duboko uzdahnula, sipala mleko mački, ispratila decu u školu i počela da prostire veš. Prekinuo ju je očajnički urlik:

- Rozita, ovde nema mojih čarapa, zakasniću, gde su mi čarape?!

Rozita je izvadila štipaljke iz usta, spustila mokri čaršav nazad u korpu, popela se u spavaću sobu gde je zatekla svog muža kako fiksira pogledom jednu policu u ormanu čija je sadržina bila polusrušena nakon jutarnje posete njegovoj unutrašnjosti. Strpljivo je otvorila fioku od komode. Drugu odozgo.

- Evo ti čarapa. Ovo je komoda. Ovo je fioka. Ovo su tvoje čarape...
- Znam, znam...pre nisu bile tu...neću te...hoću poslovne hulahopke...
- Tol'ko da znaš da ti je ostao samo jedan par, pazi kad se rkćeš po brodu...
- Rozita, nisam dete, ne razgovaraj tako sa mnom!..Kako se ovo oblači, kako da znam šta je napred, a šta je pozadi?..
- Nasloni se na mene, digni nogu...ne tu...drugu...tako...odelo ti je prebačeno preko stolice, obuci se i siđi dole, tri karavele te čekaju...i nemoj opet da vežeš plašt kao portiklu...
- Rozita...
- Znam, nisi dete...gurnuo si nogu u rukav...
- Ostavi me da se oblačim i gledaj svoja ženska posla!

Gospođa Kolumbo je popreko pogledala svog muža koji je pokušavao da na glavu navuče pantalone i sišla nazad u kuhinju. Za koji tren, nakon što je nalovila ribu za ručak, na žrvnju samlela žito za hleb, odmorila se izvezavši pola goblena za novu stolicu koju je napravila od stare klupe, ugledala je kapetana Kristifora Kolumba kako silazi niz stepenice. Obučen.

- Idem, već kasnim, rekao je kapetan, gde mi je mač?
- U ruci. I skini moj šešir, svi će ti se smejati.
- To je moj šešir!
- Nije, Kiki, sem ako kraljica Izabela nije ubacila drvene trešnje u kraljevski grb...

Kristifor je nervozno bacio ženin šešir sa glave, osvrnuo se oko sebe i u svojoj drugoj ruci ugledao kapetansku kapu. Natukao ju je do očiju i još jednom siknuo:

- Idem!
- Kad se vraćaš?
- Za dve, tri godine.
- Dobro...a kuda ćeš?
- Da nađem Novi Svet! – dreknuo je kapetan i tresnuo vratima za sobom.

Rozita Kolumbo je popravila nabore na kecelji, izbrojala do pet i rekla:

- U špajzu ga sigurno nema, pazi na tegle sa paprikama, hlade se na podu...

Kapetan je besno izašao iz špajza, još jednom lupio vratima, ljutito pogledao ženu i krenuo...

- Kiki, a gde ćeš naći taj Novi Svet?
- Ne mešaj se u muška posla, u Indiji, naravno!
- Misliš na Ameriku?
- Na to...Indiju, Ameriku... svejedno... i prestani da me ispituješ! Valjda znam šta radim! – podviknuo je Kristifor Kolumbo, otvorio vrata i odlučnim korakom otišao u... podrum.