Haradinaj, Čeku i govedje glave

Pustilo Haradinaja. Znala sam. Ne zato što se pravim pametna, nego zato što sam taj film već par puta gledala, čak u njima igrala i epizodne, novinarske uloge. I oba su se završila kao danas francuski. Doduše, tada je ovaj sa Haradinajem je bio tako kratak da bi ga manje pažljivi gledaoci u treptaju propustili, dočim je istotematski u kome je glavnu ulogu igrao Agim Čeku potrajao dovoljno da na mene ostavi neizbrisivi trag. Daklem, ništa ne prejudiciram, insinuiram, samo evociram.

Bilo je to u jesen 2003. godine, dok živeh u Ljubljani i beh dopisnicom. Do tog dana sam se mahom bavila slovenačkim pripremama za ulazak u EU i ludim kravama čija epidemija je upravo harala svetom i okolinom. Ovo drugo samo na mah izgleda nebitno u priči. Dok sam ja bajala po simptomima ludila, usput proučavajući rezultat pregovora Slovenije i EU po pitanju zaštite autohtone kranjske pčele, pred očinji vid mi je iskočila brejking njuz – Uhapšen Agim Čeku na ljubljanskom aerodromu. Tog istog trena mi je zazvonio telefon i vrisnuo:

- Uhapsili su komandanta KZK!

Nisam dobila ni priliku da odgovorim na paniku koju jedan uskličnik teško opisuje, a koju je iskazala predstavnica tada dežurne, informativne radijske ekipe B92. Samo sam usta otvorila, a sa druge strane je usledila salva:

- Saznaj šta je tamo radio, koji pasoš je imao, gde je odveden u pritvor, ko mu je advokat, da li je advokatova baba bila alkoholičar, koji sud je nadležan, ima li zvaničnih reakcija, za šta ga poternica tereti, kako se zove sudija, šta kažu mediji, analitičari... Idemo u program odmah, a ti to posle...

- Odmah?

- Naravno, sad će dnevnik, daj šta imaš i idemo!

Imam sive pčele i lude krave...

Tako je počela višednevna, dopisnička noćna mora koja je mahom danju uzimala maha. Ajd što sam ja jurila svaku informaciju koju sam mogla da nadjem, išta, bilo šta, bračno stanje sudskog prevodioca, nego što su slovenački mediji ganjali mene, što iz kolegijalnih razloga, što računajući da ja znam više od njih. Trampili smo reč za zarez. Odlazila sam u krevet razmišljajući gde za jutarnji dnevnik da iskopam šta drugi nemaju i budila se sa strahom da me opet neko ne ukeba za gostovanje i analiziranje analiziranja. Naravno da mi redakcija matičnog mi radija, televizije, sajta, svega, nije silazila sa grbače ni za tren. Što sam doduše već doživela pola godine ranije kada je isto tako skleptan Fatmir Ljimaj. Jurio ga Hag. On je bio usred pčela.

A, onda je usledio naizgled samo jedan u nizu redakcijskih poziva:

- Zvali su nas iz Prištine. Traže tvoj broj.

- Što Priština traži moj broj? Ko je Priština?

- Novina Zeri, da l da im damo?

Kako da im ne damo, kolege su nam, novinari, nije red...

Koliko odmah mi je opet zazvonio telefon:

- Dobar dan, mi smo Zeri.

- Dobar dan...

Usledilo je dugo predavanje na temu da su oni Zeri, ali ne i Zeri i Populit. Da su Zeri i Populit onakvi, ali Zeri nisu takvi, oni su ovakvi. Njihov tiraž je ovoliki, a Zeri i Populit onoliki. Ciljevi i način informisanja, članovi redakcije...Očekivala sam da mi ponude ugovor i da popričamo o visini plate, al sam morala da ga prekinem:

- Izvinite, sve je to u redu, ali zašto vi mene zovete? Zbog Čekua?

- Ne.

- Ne? Nego?

- Zbog govedjih glava.

- Čega?

- Govedjih glava.

- Vi nećete od mene izveštaj o Čekuu?

- Ne. Hoćemo izveštaj o govedjim glavama.

Došlo mi da plačem od neshvatanja. Ispostavilo se da su Zeri kolege naletele na moj izveštaj o Evropskoj komisiji koja je naredila spaljivanje svih zamrznutih govedjih ekstremiteta, naročito glava, njihovu prodaju i izvoz, a sve povodom epidemije ludih krava, pa sad njih brine činjenica da je inspekcija te komisije zašla po državama članicama EU i kandidatkinja i... Čeku im nije tema. Morala sam da ih odbijem, malo mi je Čekua, samo mi još fale govedje glave.

Valjda zato, sad kad su privatili Haradinaja opet, ja nikako nisam mogla da se otresem straha da će opet da će opet sve da se svede na govedje glave. Al bar nema više nikog da me dvadeset pet sati dnevno postrojava. I to je nešto.