Kad umiru anđeli

Noćas je umrla Anastasija Trajković. Imala je samo devet godina. Umrla je ne samo zbog teške bolesti, umrla je zbog svega i svih koji nisu umeli da cene sreću što je imaju, što postoji.
Strašno je kad deca umiru. Još strašnije je kada ta deca umiru željna smrti, pitajući što ne umru već jednom. Kada umiru u bolu, strahu i stidu. Siti svega, konačno se predavši pred sistemom i svima koji su bezdušno potrošili njihovo dragoceno vreme kojim su se kupovale šanse da život bude sačuvan.



Za razliku od svih i svega koji je nisu štitili, Anastasija se borila sa toliko želje i hrabrosti koliko je prosto neverovatno da može da stane u tako malu i krhku devojčicu.
Ali sve ono što se dešavalo od njenog povratka iz Praga je uspelo da porazi i takvog junaka kakav je bila Anastasija. Tih mesec i po dana otkako je vraćena u Srbiju, Anastasija Trajković je tretirana kao nuklearni otpad, nešto čega bi se svi najradije rešili. Iz bolnice u Pragu je vraćena u bolnicu u Beogradu, iz Beograda je poslana u vranjansku bolnicu, onda su je iz Vranja vratili u Beograd, da bi je za samo par dana iz Beograda poslali u bolnicu u Nišu. Anastasija je plaćala tuđe račune, iako ni jedno dete ne sme da ponese ni mrvu tereta za nešto što nije moglo da bira, ni kome će da se rodi, ni da li će da bude zdravo ili bolesno. A sistem je ćutao i gledao. I čekao da se sve, ako je moguće što pre, završi. Da se reši te devetogodišnje bede čiji mali organizam je odbijao da odustane, deteta koje je živelo iscrpljeno i izmučeno, sa strašnim tumorom, hordomom koji je rastao do tada neviđenom brzinom. Živela je i onda kada više nije htela da živi. Kada je svojim očima čitala kako je živu sahranjuju oni koji bi to poslednji smeli da urade.
Rekli su mi, kada sam počela da pišem o teško bolesnoj deci, da je bolje da se time ne bavim. Da je te dece suviše mnogo, iako te reči nikada ne bi smele ni da stoje pored reči »deca«. Naročito ne onda kada se ta deca bore za svoje živote. Rekli su mi da samo otvaram Pandorinu kutiju, da je uzalud. Ipak sam pisala. I otvorila se kutija. Počeli su da mi se javljaju roditelji, da mole za svoju bolesnu decu sakrivenu od očiju javnosti, za živote ugrožene sistemom koji nije imao ni mrvu razumevanja za njih, ni poštovanja. Ni za decu, ni za roditelje. Ni za život kao takav.
Rekli su mi da, kud već ipak pišem o toj deci, zadržim distancu. Da im se ne približavam, bolje je da za mene to ostanu imena, prezimena i slike. I uspevalo mi je, doduše teško i ne mojoj voljom, više sticajem okolnosti. Ne znam kako da se ne vežem za dete, ako mi ne uspeva ni da se ne vežem za životinje, biljke ili stvari. Uspevalo mi je sve dok se nije pojavila Anastasija Trajković. Zamoljena sam da pišem o njoj, da joj pomognem onim čime mogu, da je gurnem u javnost, da javnosti dam priliku da je vidi i s punim pravom se bori za nju. I bila bi za mene devojčica sa strašnom bolešću koja, uprkos svom stidu, pristaje da se slika sa ogromnim, otečenim, plavo-crvenim okom koje više na oko ni ne liči, i polovinom lica njime iskrivljenim, samo zato da bi se izborila za pravo koje joj je nepravedno uskraćeno – da se leči i bori za život. Ostala bi jedna u nizu napisanih zahvala od strane roditelja ili prijatelja roditelja kakve inače dobijam. Da se nije ona sama zahvalila, porukom napisanom sa aerodroma, sa kog je odlazila sasvim sigurna da ta prilika znači i život. Slikom sa poljupcem koji mi šalje. Onda su usledili komentari da sam borbom za ovo dete, njenim životom naizgled izborenim, dobila četvrto dete. Nije trebalo da se obazirem na to. A jesam. Ponela sam je na duši.
Rekli su mi da kud sam već uradila ono što ne smem, ne idem u bolnicu da je vidim. Zato što je to strašnije od svih slika, strašnije od svega strašnog što se u pozadini njenog slučaja pojavljivalo nemilice. Naravno da nisam poslušala. Otišla sam. Mislila sam da ako drugi mogu to da gledaju, sa tim žive, po ceo dan, svaki dan, godinama, mogu i ja...I to nikada zaboraviti neću. To kako to uživo izgleda, ta borba protiv smrti, ne samo ona, nego i sva ona deca koja su pored nje ležala, iz koje su virile krvave cevke, zamotana, izmučena. A ja sam mislila da je strašno kad dete temperaturu samo ima, virozu kad dobije, kad te pogleda onim zejtinjavim, bolešću prepadnutim očima.
Videla sam je kad su je vratili iz Praga, prosto nisam mogla da izdržim da ne probam da joj pomognem još jednom, makar time da vidi da nije zaboravljena i da je bez obzira na sve, na hordom, na strašne članke u novinama, na sve, ipak samo dete. Dete za koje su svi zaboravili da nije crna dijagnoza i najava smrti. Dete koje se, baš kao sva druga deca, raduje igračkama. Dete koje cele dane provodi u strahu, okruženo aparatima i katetrima. Dete pod neonskim svetlima intenzivne nege.
Tada mi je Anastasija Trajković zadala drugi udarac, zbog kog sam mislila da je ipak trebalo da poslušam savete. Iako to, doduše, nikad sebi ne bih oprostila. Od svega što sam joj odnela pokušavajući da je podsetim na to da je dete, da je život čeka, da joj pripada sve što imaju i deca koja ne leže sa katetrom u plućima iz kog sukrvica teče, Anastasija je izabrala knjige. Bila je sićušna, ruku tankih, tanušnih, golih kao i ostatak malog, mršavog tela koje se naziralo pod čaršavom. Stidela se. Pokušavala je da sakrije onu polovinu lica prekrivenog velikom gazom pod koju je jeo strašni hordom. A onda je onim slobodnim okom ugledala knjige, lepo se zacaklilo, nakrivila je glavu kao vrabac pokušavajući da vidi bolje, i počela da čita. Mogli smo svi slobodno da odemo, ona je čitala. Čak je i majku, koja je pokušavala da je pita šta joj treba, rekla: »Pusti me, vidiš da čitam!« Tako sam je i videla poslednji put, to je slika koju neću zaboraviti – kudrava glava bez pola lica, naherena da pogled uhvati fokus...ostala je da čita, sa svim ostalim knjigama koje je zadržala na stomaku, da joj budu najbliže. Pod bezbojnim svetlom sobe za intenzivnu negu po kojoj su promicali zeleni mantili i šuškale kese navučene na stopala retkih onih koji su brinuli o deci od sveta odsečenoj.
Sve su mi rekli. Lepo su mi rekli. Verovatno je trebalo sve da poslušam. Možda bi sada bilo mrvu lakše, možda bih mogla da zaboravim sve zbog čega sam ćutala i samo želela da poslednje dane provede bar mirno, da ako je za umiranje umre bez straha koji ničim zaslužila nije.
»Sedmo koleno odgara«, kaže moja Fatima, podsećajući me na narodnu mudrost koja uzaludno pokušava da nađe objašnjenje za trpljenje, muke i nepravdu koja stiže one koji to nikada i ničim zaslužili nisu, za one za koje se čini da plaćaju tuđe račune.
Anastasije Trajković više nema. Nema devojčice koja je imala samo devet godina. Devojčice koja je preživljavala sve čime ju je život nepravedno zatrpao, i bez obzira na to, bez obzira na sve, se borila hrabrošću kojom ni mnogi odrasli ljudi ne mogu da se pohvale. Borila se i onda kada je priznala poraz. Borila se onoliko koliko je život vredan. Beskrajno.
I dok se budu sušile suze za Anastasijom Trajković iz Vranja, boriće se neko drugo od mnogo teško bolesne dece za pravo da živi, da bude lečeno, cenjeno i voljeno. Zajedno sa roditeljima će se boriti protiv sistema koji ne želi ni da ga vidi. Koji je neće da pomogne borcima hrabrijim od svih, junacima koji često biju već izgubljene bitke. Do poslednjeg daha. Sistemu koji ne vidi i neće da vidi decu. Koliko još Tijana, Zoji, Anastasija treba da umre da bi ih konačno primetio?
Mirno spavaj, zlato.
Odmori se se od sveta koji nije umeo da ceni sreću što te je imao.