Kolovrat

Iako nisu uspevali da ga nateraju da ih čuje, ovaj čudni kameni patuljak, smešten između tri drevna hrasta, mora biti kamen koji traže! Pomisli Marena kako možda i te reči koje treba da izgovore ne mogu biti proizvoljne, već moraju biti očigledne kada ih se dosete, baš kao što sada behu sasvim sigurni da su kod pravog kamena.



„Još nešto nam izmiče“, konačno priznade ona, pa ponovo razvi obnovljenu mapu. Dugo je, dugo zagleda, ali ništa novo ne može da sagleda. Onda reši da pokuša nešto drugačije, možebiti ponesena mišlju da će, ako ostalima objasni šta zna, i sama doći do novih spoznaja. A možda samo želi da privremeno skrene misli i pusti ih da slobodno lete, jer ko bi znao veštičje namere… Kakve god bile, ona prstom iznenada pokazuje najveći simbol na mapi, obraćajući se pritom Žarku.

„Šta ti vidiš ovde, Žarko?“

„Kolo bogova“, spremno odgovara delija. Zna i on ponešto.

„I, šta u njemu?“

„Pa kako šta, Maro? Znak bogova to je, poštuju ga svi narodi koji slove i slave ko mi. To vidim.“

„E moj Žarko… Vidiš, a ne vidiš! Šta ako bih ti rekla da taj simbol sadrži mnogo više od pustog obeležja? Da on zaista jeste kolo svih bogova?“

„Ne razumem te, veštice. Upravo ti rekoh da to jeste znak bogova!“

„Jeste znak svih bogova jer ih sve sadrži… Pogledaj dobro taj simbol, Žarko. Vidiš li ovu spiralu beskraja u centru svega? Šta ti misliš, megdandžijo i kralju Prilipa, šta je to?“

„Eh, veštice, pa kako bih znao? Mistika je tvoja igračkica…“ Na ove reči Marin pogled kao da se izoštrio i kucnuo Žarka u čelo, na šta on pomirljivo nastavi. „No, dobro već, šta bi to u znaku moglo biti… Ukras nije? Oznaka da bogovi su večni?“

Mara se na ove reči opet odobrovoljila i nastavila svoju priču, mnogo otvorenije nego što ju je Žarko navikao slušati.

„Na dobrom si putu, moj veliki ratniče… Drevni bogovi možda i nisu sasvim večni, jer su kao i mi deo sna Svaroga, stvoritelja, ali on jeste večan i beskonačan, i to je ovo u sredini, početak i ishodište svega, bestelesni tvorac koji još sanja naš svet. Možeš li mi, na osnovu toga, rastumačiti ostatak simbola?“

Žarka već poče da zamara ova igra, nakon svih zagonetki koje su danas prošli, pa njegov glas izgubi svaku nijansu raspoloženosti.

„Stvarno ne znam, ženo. Uvek mi je taj simbol ličio na sunce.“

Mara shvati da dijalog neće otići daleko, pa konačno prestade sa pitanjima, jednostavno objasnivši ono što je nekada, možda, bilo deo kolektivnog znanja.

„Kolovrat liči na sunce, da, jer Svarogov prvostvoreni sin beše bog sunca i vatre, onaj isti Dajbog koga slave kao svoga u ovoj zemlji za koju se, svako na svoj način, oduvek borimo. Ali to nije sunce, taj simbol, već krug bogova. Pogledaj koliko krakova, ili, ako želiš da ostaneš pri predstavi sunca, koliko zraka ima taj znak – osam ih je. Isto koliko i, mimo Stvoritelja, muških bogova poznatih svim narodima koji slave nekoga od njih: Dajbog, Perun, Stribog, Veles, Triglav i Svetovid, katkada Jarovid, a na kraju života – Crnobog. Neki su negde znani i pod drugim imenima, ali su to ti bogovi, isti bogovi: bogovi vatre i sunca, pravde, vetra, bilja i življa, visina i dubina, svevideći, bogovi rata i onoga sveta. A ovi trostrani znaci u sredini, što te neću ni pitati, predstavljaju tri ženske boginje: Vesnu, Mokoš i Moranu. Opet negde i s drugim imenom, kao što od Morane i moje ime biva, Marena, a za koje baba reče da je i starije… Tri su to ista božanstva s obiljem imena, iste božice: boginje proleća i bujanja, ženskih tajni, zime i opadanja. To vi, mislim, manje-više znate. Ono što te hoću upitati, moj vajni ratniče, jeste ovo: zašto je baš toliko trostranih proreza?“

„Ah, bre, ženo! Pa valjda je moralo ih biti?!“ Žarko ovo odgovori uz podizanje jedne ruke, kao da se trudi da otera dosadnu zunzaru od svoje glave.

„U dobroj meri je tako, moj veliki krznati zaštitniče… Moralo ih je biti toliko da se naglasi da su te boginje, upravo kao i mi smrtne žene – ili bar one od nas koje misle svojom glavom (ovo je Mara izgovorila spuštenim glasom, više sebi u bradu, ali je odmah zatim odlučno nastavila) – da su žene, dakle, u svemu ravne svojim muškim saputnicima. Da su boginje, iako ih je samo tri, u svemu jednake sa muškim bogovima i jednako vredne stvoritelju. Ovde, naravno, ne mislim na konkretne stvari koje očito nisu iste – ja tebi takvome svakako ne bih mogla oboriti ruku… osim možda uz malo magije!“ I tu se veštica slatko nasmeja, i još se smejuljila kada je nastavila rečenicu: „Ali, razumeš već na šta mislim, na celinu, ona je jednaka. Žene i muškarci čine potpunost, iako se ta potpunost ispoljava kao jedinstvo različitih stvari, zbir punoće i praznine. Što ti imaš u tim mišicama, delijo moj dragi, u znanju sam ja nadomestila…“

Nije Žarko znao treba li da se buni zbog ovih reči, ili pak da bude zadovoljan toplinom sa kojom ih je Mara izgovorila, te odluči da je najbolje da oćuti i pusti nju da nastavi, sve dok ima šta da priča.

„Zašto, dakle, isto kolo bogova, oko vrata ili na štitu, ogrtaču, ucrtano negde, nose i oni koji slave različitog boga? Zato što ih taj krug obuhvata sve! Svi narodi koji slove, koji se međusobno razumeju, i koji slave, koji odaju poštu bogovima svojim koje smatraju pra-precima, svi oni tu, u kolu bogova, mogu naći i svog boga. Ali i usnulog stvoritelja što ga svi štuju, zatim boga pravde što upravlja svetom, i bogove ‘našem bogu iza leđa’, što se štuju daleko od krajeva naših, i boga rata kog svi zovu kad ustreba… Svi oni su u tom krugu, jedinstveni u kolu bogova… Ali, nije to samo božansko kolo, to je i kolo svih nas, kolo svih ljudi i života samog. Točak koji se neprekidno obrće, vrti u krug poput godišnjih doba… Vrti se donoseći u naša srca neželjene zime, ali ih i odnoseći kada je pravo vreme za to, uz zvuke vetra, onda kad su srca spremna da ih zagreju prvi zraci sunca što bude uspavanu prirodu, kada sve lagano oživljava radujući se letu koje neumitno sledi. Točak koji se vrti donoseći u naša srca radosti, otkrivajući ih onda kada smo spremni za njih, a skrivajući sve ono što nas je mučilo, a što treba da bude skriveno od naših očiju i odneto iz naših srca do idućeg obrtaja kruga…“

Ozarena i skoro raspevana veštica je možda imala da kaže još nešto, ali Žarko iskoristi predah u njenom nadahnutom govoru da je zaustavi, ne sasvim grubo, ali zato sasvim odlučno: „I dobro, Maro, lepa priča, ali kakve sve to veze ima s našom mapom i tajnim ulazom?“

Dođe red na Maru da na trenutak ostane zbunjena pitanjem koje, izgleda, nije očekivala sada, mislima još u krugu života.

„Kakve veze? Ne znam još kakve, ali nekakve mora imati – sve na ovoj mapi tu je sa razlogom. A taj simbol, pogledajte, pa on je najveći! Desna strana mape nas je dovela čak dovde, a leva, ona bi trebalo da nam ukaže gde su vrata i kako ih otključati. Ako smo ih našli, ako smo pred njima, pred vratnicama Mračne zemlje i donjeg sveta, zašto nam se ne otvaraju? Zašto? Zato što ne kucamo na njih kako treba!“

Zastade konačno nadahnuta veštica kako bi došla do daha, što Žarko iskoristi da se ubaci u priču. „Pre no što sve odgovore pronađemo i krenemo u mračne dubine u koje si namerila da povedeš, jesi li ti, veštice, sigurna da znamo sve zagonetke? Jer ih je već tako mnogo za to malo parčence tkanine… Jedva smo i razjasnili da je naopako okrenuta mapa, i sad još da, zasebno čitane, uz ivicu reči daju drukčiju poruku… možda ima zagonetka neka što ti je promakla? Možda ima još nešto na mapi?“

Ovo prosto ali oštroumno razmišljanje ozarilo je Maru kao da je rešenje već našla. Delila je to mišljenje, pa opet nastavi sa puno samopouzdanja, misleći da je sasvim blizu da razjasni sve.
„Dragi Žarko, tako si u pravu! Mnogo je tu zagonetki, ne znam da li sve vidimo… Tri su zaštite, kako mapa kaže, a mi možda još nismo uočili treću? Obrnuta mapa je prva zaštita, tajne reči uz ivicu svakako su druga, a treća… šta bi, onda, mogla biti treća? Mora da je to skriveno u ovom simbolu!“ Veštica tu zadrža pogled na Žarku, kao da očekuje od njega da kaže još nešto, da učestvuje u ovom obrednom plesu koji su upravo igrali, iako nepomični. I odazva se junak tom neizrečenom pozivu.

„Ne znam, Maro… Slušam tvoje reči ali vazda isto vidim – samo sunce ili točak što se okreće ulevo, mada viđah isti simbol i udesno, takvoga ga obično u ratove nose… Sve to kada gleda se odgore, a odole jeste baš suprotno, jer krug se okreće…“

„Žarko!“ prekide ga Mara koja kao da je upravo imala otkrovenje. „Moj Žarko, pa ti si, ti si…“ Ne reče više ništa, već se baci na njega, zagrlivši ga snažno i spustivši svoje usne na usne zbunjenog ratnika. Nije on još ni shvatio šta se događa, a ona se već žustro odbaci od njega, pa mu svojim zvonkim glasom skoro otpeva ove reči, i njemu i Relji:

„Simbol se okreće! Okreće se, to je naša treća zagonetka i ključ svega!“