Medvedi na putu – Nova priča

Načet je i šesti mesec otkako je knjiga „Medvedi na putu“ zauzela mesto u vrhu Lagunine top-liste publicistike.



Knjiga je osvojila čitaoce pitkim i iskrenim pričama o usponima, padovima, stečenim životnim i poslovnim uvidima o neposredno proživljenim situacijama u kojima može da se pronađe svaki radni čovek – pre svega, pričama o medvedima (problemima) sa kojima se svakodnevno susrećemo još tokom školovanja, zatim na prvom poslu, tokom potrage za boljim zaposlenjem, pa sve do izgradnje uspešne korporativne i preduzetničke karijere.

Na mnogobrojna pitanja hoće li biti nastavka, Bojan Leković je odgovorio u intervjuu sa Zoranom Stanojevićem:

„Ako bih i razmišljao o nastavku, to bi verovatno bilo vezano za karijeru u Holandiji, i kako to izgleda raditi u jednoj stranoj kompaniji, pogotovo u situaciji kada moraš da radiš na tuđem jeziku, koji nije engleski“.

Za sada, dobili smo nastavak u vidu nove priče koja je objavljena u Nedeljniku. Više od deset godina uspešnog poslovanja odjednom je bilo ugroženo krajnje neočekivanom preprekom: sankcije ukinute pre dvadeset godina – koje i dalje važe! Kako je borba za očuvanje sopstvenog posla dovela i do reakcije Evropske unije i kakve je to posledice proizvelo za sve firme u našoj zemlji koje teže širenju ka Evropi – otkrićete u ovoj priči koju vam u celosti prenosimo.

Sankcije posle sankcija

Pre otprilike dve godine obratio mi se prijatelj, konsultant u Srbiji, da mu pomognem da za njegovog klijenta, jednu srpsku firmu, sa godišnjim prometom od nekih 40 miliona evra, nađem konsultante u Holandiji koji bi toj firmi pomogli da se korporativno ustroji kao grupa sa sedištem u Holandiji – sve sa ciljem daljeg širenja na ostale članice Evropske unije. Naravno, moj finansijski savetnik i prijatelj Henk-Jan i njegova firma Smit en de Wolf bili su rođeni za takav zadatak pa sam ih i preporučio. Posle nekoliko nedelja dogovaranja, konačno su notarskim aktima ustrojili kompaniju i u sledećem koraku trebalo je otvoriti bankovni račun. A onda me je Henk-Jan jednog dana pozvao. „Znaš onog klijenta iz Srbije, imam grdan problem. Nijedna banka u Holandiji ne želi da otvori račun za njegovu novoregistrovanu firmu. Svi u odbijenici navode da zbog prevelikog rizika nisu u mogućnosti da otvore račun, ali kog rizika – ne navode.“ I tako taj klijent iz Srbije nažalost nije mogao da ostvari svoje namere da posluje u Holandiji jer firma bez računa u banci je mrtvo slovo na papiru.

Ne znam šta se dalje sa srpskom firmom dešavalo i skoro sam zaboravio na taj slučaj, dok me pre nekoliko meseci nije pozvao menadžer moje banke u Holandiji zadužen za moj nalog. „Znate, gospodine, vidimo da poslujete sa visokorizičnim zemljama, a nedavno je regulativa pooštrena pa moramo da uradimo proveru saglasnosti sa propisima.“ Usledila su pitanja: Ko su ti i ti kojima uplaćujete i zašto im uplaćujete, kako izgleda korporativna struktura, da li to možete da nacrtate i da nam dostavite itd., itd. Odjednom se nađoh iziritiran i u neverici jer nisam navikao da me holandska banka nakon više od 10 godina poslovanja ovako tretira, ali službenik sa druge strane delovao je ozbiljno. Setih se slučaja firme iz Srbije, pa sam bio maksimalno predusretljiv. To se završilo tako što sam im na imejl poslao gomilu dokumenata kako bih im jasno predočio čime se bavi naša kompanija i koja je priroda transakcija. Ostavili su me na miru. Par meseci.

Jedne subote stiže mi pismo banke u kojem me obaveštavaju kako poslujemo sa visokorizičnim zemljama koje su pod sankcijama – Srbijom i Bosnom i Hercegovinom – te me upućuju na regulativu i prete otkazivanjem računa u banci u slučaju nepoštovanja režima sankcija. Samo – kojih sankcija!?! Pogledam sanctionsmap.eu na koju me je banka uputila i tamo zaista na listi zemalja nalazim Srbiju i Crnu Goru (još iz vremena kada su bile jedna država) i Bosnu i Hercegovinu, sa još uvek važećim sankcijama protiv njih. Protiv Srbije i Crne Gore i dalje je na snazi zabrana naknada štete firmama koje su trpele gubitke zbog međunarodnih sankcija iz devedesetih godina. Protiv Bosne i Hercegovine ostala je mogućnost uvođenja sankcija osobama koje rade protiv Dejtonskog sporazuma. Ali nijedna osoba nije obuhvaćena tim sankcijama.

Dalje vidim da su sankcije protiv BiH vremenski ograničene, ali ove protiv Srbije i Crne Gore – nisu. Mogu da traju dok postoji makar i jedna firma koja bi možda tražila odštetu zbog pretrpljenih sankcija iz devedesetih. Drugim rečima – neograničeno. I pošto banka ne ulazi u prirodu sankcija, shvatim da je firma sa početka ove priče pretrpela nepravdu i da ko zna još koliko firmi u EU koje posluju sa Srbijom trpi „pooštreni“ nadzor i da verovatno nijedna firma u Srbiji ne može tek tako da otvori svoju ćerku firmu u EU jer joj banke, zbog regulative pooštrene pre nekog vremena, tj. zbog povećanog rizika, neće otvoriti poslovni račun.

Kseniju Milenković, našu ambasadorku u Holandiji, upoznao sam krajem prošle godine na večeri kod holandskog ambasadora u Beogradu. Bila je upravo završila četiri godine rada kao zamenik šefa misije Srbije pri EU u Briselu i sa primetnim entuzijazmom je čekala novo nameštenje u Hagu. Od tada smo se više puta susreli u raznim prilikama, pa sam stekao utisak da je ona veoma sposobna i energična osoba. Odmah sam joj poslao poruku da treba da se sastanemo kako bih joj predstavio neprijatno otkriće. „Ovo liči na situaciju u vezi sa sankcijama koju smo u Ministarstvu spoljnih poslova rešavali pre više godina, kada smo dobili obećanje EU da će sve sankcije biti uklonjene. Očigledno je da ovi iz EU nisu obavili posao. Odmah ću da pozovem naše u ministarstvu i našu misiju u Briselu i javiću ishod.“

Posle dva dana stiže mi poruka od ambasadorke da pogledam sanctionsmap.eu. I – ne mogu da verujem. Reč sankcija zamenjena je eksplicitnom izjavom da nisu u pitanju nikakve restriktivne mere, odnosno sankcije protiv Srbije. O istom trošku je izmenjena i formulacija sankcija protiv Crne Gore. Odmah sam seo i napisao pismo banci: pošto od moje kompanije očekuju da vodi računa o sankcijama, onda i moja kompanija od banke očekuje da bude pravilno obaveštena i da vodi računa o prirodi tih sankcija – ako one uopšte i postoje. Od gospođe Milenković sam dobio obaveštenje da joj je Ministarstvo spoljnih poslova naložilo da od holandske strane zahteva da svoje instance (banke) upozna sa promenjenom situacijom.

I tako je pomeren kamičak za EU birokratiju, a čitava planina za srpske firme koje bi da se šire u EU. Njih zasada nema mnogo, ali bar im je jedan neugodni medved uklonjen s puta. Ostao mi je žal što se moja preporuka za pomoć srpskoj firmi da izađe u Evropu pre nekoliko godina tako završila. Ali sada konačno znamo zbog čega i nadam se da novih prepreka iz starih vremena više neće biti.

Autorski tekst za Nedeljnik, 10. 09. 2020.
Bojan Leković, autor knjige „Medvedi na Putu“, Osnivač i direktor KupujemProdajem i Predsednik Holandsko-srpske poslovne asocijacije