Meki Č i tvrdi K

Ja se zovem Jelica. Kako se prezivam, to nisam baš najsigurnija. Zapravo, do udaje sam znala, a od udaje se prezivam kako kad. Od zemlje do zemlje.

 

Sve je počelo srećnim krajem u kom su glavni junaci bili moji budući svekar i svekrva, koji su do sada avanzovali u zvanja Baba i Deda. Baba je bila plavokosa Slovenka, a Deda Hrvat na belom konju. Različita nacionalna pripadnost je tada, u vreme bratstva i detinjstva, bila poželjna kategorija, a za ovu priču je bitna prezimena mog radi. Nego da se vratim princu na belom konju. Konji su tada bili kao besni kabriolet danas, beli tek. Zato nije ni čudo što su se pregovori pomenutog dueta vrlo brzo okončali i dogovoreno je potpisivanje bračnog stanja pred matičarem. E, tada je sve počelo malim prstom, nekontrolisanim, dežurne činovnice. On je, umesto slova ć na kraju Dedinog hrvatskog prezimena, otkucao č kojim se slovenačka prezimena završavaju. Deda nije uložio primedbu, bilo mu je svejedno. Od tada se prezivao Greganovič.

Pod tim prezimenom je rođen i zaveden u državne knjige i moj budući Žmu. Ono ć je odavno bilo zaboravljeno i na svetlo dana je provirilo tek kada je trebalo da se venčamo nas dvoje. U Novom Sadu. Tada mi je Žmu ponudio da izaberem da li želim da na kraju novog prezimena imam č ili ć. Matičarka i ja smo se zaprepastile, nismo mogle da verujemo da je ta vrsta izbora legalna pojava. Žmu je tvrdio da može, jer se njegov otac zapravo preziva Greganović i da je ono č koje on nosi u prezimenu samo greška u kucanju. Matičarka je nakrivila glavu kao svračak na jugovinu, stisla oči i kontrolisano strpljivim glasom objasnila Žmuu da od ta posla ništa nema. Njemu u krštenici piše č i tako ima i meni da sleduje. I sledovalo mi je. Sve do pre neku godinu...

Tada su, odjednom, samo počeli da se mešaju č-ovi i ć-ovi po našim porodičnim dokumentima, više se nije znalo ko se po kome i zašto preziva. Prvo polurazumno objašnjenje je potraženo u činjenici da Slovenci zapravo nemaju u abecedei slovo ć, imisle da su č i ć isti glas koji mi samo različito pišemo. Pri tome, iako je u slovenačkom jeziku reč »slovo« ženskog roda, sva slova se stavljaju u muški rod. Zato za njih postoje samo dve verzije istog glasa – »meki č« i »tvrdi č«, prvo je slovo ć, a drugo slovo č. Što objašnjava naslov ove priče, ali ne i to da je po mojim ličnim dokumentima počelo pojavljivanje tih slova na neobjašnjivu smenu.

Elem, krene meni da ističe lična karta, valja novu vaditi. Znači, prava prilika da konačno sredim te različitosti u slovu na koje mi se prezime završava. Prosto da se usaglasim sa sobom. Otklipšem ja u, za mene, nadležnu matičnu jedinicu, dospem na red jedva i nekako, a za šalterskim staklom umiljata činovnica. Prede, smeška se, namešta kosu, popravlja dugmiće na bluzici, ali ipak nekako strogo gleda, biće da bi se udala ali ne baš za mene.

Razmenimo nas dve potrebne i korisne ljubaznosti, ja joj predam potrebnu papirologiju i kad smo se približile srećnom kraju, objasnim joj da bih htela da na novoj ličnoj karti bude moje prezime pravilno napisano, sa slovom č na kraju. Pogleda me ona nahero i konstatuje da je sada napisano ć. Jeste, složim se ja, ali to nije u redu, jer u mom venčanom listu piše slovo č, a to je obavezni izvor za pisanje mog prezimena. Ona trepne, obrati se kompjuteru, tamo sevne na ekranu moja venčanica. Mladica se samouvereno okrenula prema meni i konstatovala:

- Venčali ste se u Novom Sadu.
- Jeste.
- Vaše prezime je bilo na tvrdi č.
- Kako to mislite »bilo«?
- Mi smo to popravili?
- Popravili ste mi prezime? Bilo je pokvareno?
- Hi, hi, gospođo, baš ste duhoviti. Popravili smo to slovo, sada je vaše prezime sa mekim č.
- Greganović ?
- Da.
- Promenili ste mi prezime?
- Samo tvrdo u meko.
- Koga ste pitali da to uradite, kako ste smeli?
- Pa, eto...
- I šta sad?
- Sada će svi vaši dokumenti biti na meki č. Greganović.
- Ne želim drugačije prezime, hoću ono koje piše u mom venčanom listu.
- Onda ćete morati da uložite zahtev za promenu imena.
- Ne razumete, ja upravo hoću nazad moje ime koje ste vi promenili bez uloženog zahteva.

Dalji nemušti razgovor ni ne vredi da vam pišem, ja sam tražila svoje prezime nazad, a udavača je ponavljala »meki«, »tvrdi«, »meki«, »tvrdi«...Sreća njena što sam jako pristojna, a i u zvaničnoj instituciji sam bila, inače bih joj lanula ono na šta i vi sada mislite. Nametnuti zaključak je bio da sam ja sada »meki č« i to mi je. Greganović. Žmu mi je »tvrdi č«, za utehu. Greganovič.

U međuvremenu se, po pitanju imena, probudio Deda sa belim konjem. Isti je dao zvanični zahtev da mu se promeni ime, tj. prezime, tražio je svoje ć nazad. I dobio ga. Lepo mi došlo da plačem. Državne službe su njegovo dotadašnje č prosto bacile, a mogle su meni da ga vrate.

Naravno da ovo nije kraj priče, jer mi se rastegnuti živci nisu ni čestito vratili u pređašnje stanje, kada je moja matična država odlučila da uvede nove lične karte, pasoše, elektronsko, redovi, čekaj...Dogamiljam ja konačno na još jedan šalter, iza njega još jedna pripadnica mog pola. Nešto drugačija od prve, za početak nezainteresovana za moguću sreću uspostavljanja trajne, bračne veza sa strankama, a za kraj stroga ali pravedna.

Uzme ona sve papire, odradi šta treba i tu ja probam sreću, pripitam je da li bi mogli i srpski dokumenti da mi budu na ć, kud su već i slovenački, »Evo vidite...« Pogledala me je preko cvikera, prošištala: »Sačekajte...« i okrenula se kompjuteru. Naravno da je tamo našla onaj moj jedan, jedini venčani list. Novosadski. I u njemu prezime na »tvrdi č«.

- Ne može, na venčanju ste uzeli prezime Greganovič, ne mogu da vam ga menjam u Greganović. Niko to ne sme, sem ako ne uložite zahtev za promenu imena...

Napolje su me izveli u suzama, dok sam pokušavala da pojedem slovenačku ličnu kartu.

Od tada je moje prezime neizvesnost. U Sloveniji se prezivam na »meki č«, u Srbiji na »tvrdi č«. I ne mogu da prestanem da mislim na oca moje drugarice. Crnogorca koji je živeo i radio u Sloveniji. Gospodin Ćetković. I njega su stalno pitali da li je on sa »mekim ili tvrdim č«. Suvereno im je odgovarao:

- Sa mekim č i tvrdim k.