Nedeljne zanimljivosti 2 – O Novaku, Ginisu i ostalim rekorderima

OK, dopale su vam se prethodne zanimljivosti, verovatno zbog stvari „s druge strane“ o kojima se obično ne piše. Mnogo ste reagovali na tekst, pa evo i nastavka.

Vraćamo se u period neposredno pre objavljivanja „Slovenske mitologije“. Nakon tri godine priprema, na poslednjem sastanku pre objave, direktor i vlasnik Lagune izneo mi je svoju poslednju dilemu: „Ne mogu tačno da procenim, šta ti misliš, da li da tiraž bude dve ili tri hiljade?“ Srce mi je zaigralo, očekivao sam znatno manji rizik od strane izdavača iako veći tiraž smanjuje cenu knjige, ali sam predložio: „Tri hiljade. Tema je zanimljiva, prodaće se… iako će trebati malo vremena.“ I trebalo je malo vremena – nekoliko dana ili nedelja. Ne znam tačno ni kada je drugo izdanje otišlo u štampu, verovatno dok sam još bio na putu, nesvestan da je knjiga uopšte izašla, ali znam da smo o trećem pričali već nakon mesec dana.

(Da stavim ove brojke u perspektivu: istraživanja kažu da je prosečan tiraž u Srbiji ispod 500 i da se prodaje oko dve godine. Sa 20 izdanja i oko 30.000 prodatih primeraka do izlaska moje nove knjige, od čega nemali deo ide na „Slovensku mitologiju“, nalazim se među tiražnijim autorima u Srbiji. Na nedavnom sastanku povodom mojih novih knjiga, kada sam konstatovao da Laguna ima dosta pisaca sa još većim tiražima, onaj ko to najbolje zna uverio me je da su moje brojke „svakako u vrhu“. Naravno, ima nekoliko autora koji, da budem blag prema sebi, zasad prodaju bar duplo više knjiga nego ja, poput mog žanrovski bliskog kolege Dejana Stojiljkovića ili svima znanog Marka Vidojkovića, da i ne pominjem dobro afirmisane „jugoslovenske“ pisce starije generacije ili spisateljice koje su i znatno komercijalnije. Ali, većina knjiga ostane u malim tiražima i neprimećena.

Moje knjige su nekako poznatije od mene. Prodaju se postojano, što mi omogućava da već deceniju živim od pisanja, skromno, s obzirom na to da pisci od svojih knjiga zarađuju znatno manje nego što misle ljudi sa strane – obično oko 10% od prodajne cene. Ali, ne žalim se: da sam prvenstveno želeo novac, radio bih nešto drugo, a nema mnogo poslova koji omogućavaju slobodu da sami određujete trajanje radnog vremena i radne nedelje.)

Vidljiva glad čitalaca za tek objavljenom Slovenskom mitologijom navela nas je na razmišljanje o nestandardnim načinima njene promocije. U tome je prednjačila Vesna Mihailović, dugogodišnji direktor Delfi knjižara i žena-zmaj (a ja se razumem u tematiku), koju sam, uz još neke divne ljude, upoznao na jednoj od prvih promocija knjige – od mnogih stvari o kojima se razgovaralo, mislim da je njena bila ideja o majicama sa slike, sa moćnim ilustracijama Dušana Markovića i Zorana Milenkovića i ispisom Lidije Šijačić. Čini mi se da je to bila izuzetna vizija, koja ipak nije zaživela; ako se dobro sećam, nije se mogao dobiti dostojan kvalitet. Šteta. Ali jedna druga stvar bila je mnogo, mnogo veća…



Jedne večeri zazvonio mi je telefon. Bio je to Dejan Papić, vlasnik Lagune. Pretpostavio sam da je nešto značajno; nisam primao mnogo takvih poziva. „Evo pričamo o nečemu, zamolio bih te da zasad ostane među nama, ali mislim da bi te obradovalo da čuješ… imamo ideju da od 'Slovenske mitologije' napravimo najveću knjigu na svetu!“ Teško je predstaviti kako neko, tek svikao na ideju da je pisac, reaguje na ovakav predlog. Ginisova knjiga rekorda! O tome se radilo. Najveća knjiga, i tada i sada, bio je „Mali princ“, izdanje objavljeno u Brazilu 2007. Otvorena, ta knjiga je imala preko 3x2 metra. Laguna je želela da „Slovenska mitologija“ bude veća od toga! Objašnjenje je bilo logično – mitologija slovenskih naroda veća je od svakog pojedinca, pa time i od samog pisca. Kasnije je Aleksandar Ilić, glavni saradnik na koga sam bio upućen u ovome, i vrlo sposoban prijatelj, romantizovao ovu epizodu u svojoj knjizi PR, doduše sa izmišljenim likovima, ali pretpostavljam da to i mene oslobađa obaveze ćutanja.

Svi smo znali da je ideja sjajna, da bi takva knjiga postala najupečatljivi deo bilo kog Sajma knjiga, da bi se za slikanje formirali redovi… Problem je bila ostvarivost. Recimo, zakonska obaveza da se Narodnoj biblioteci dostave primerci svake publikacije kako bi se dobio ISBN broj, dokaz objave neophodan za obaranje rekorda. Kako dostaviti obavezne primerke za knjigu čiji je tiraž jedan komad? Mnoge takve probleme uspešno smo rešili, ali nedovoljno brzo za Sajam te godine. Ideja je ostala za idući, ali su i ozbiljni troškovi predstavljali prepreku – već sama tarifa za dolazak Ginisovog sudije i „uknjižavanje“ merila se hiljadama evra, a možete zamisliti troškove izrade knjige prevelike za sve štamparske mašine.

Do trećeg Sajma i mislim četvrtog ili petog izdanja „Mitologije“, izgleda da sam ostao najveći entuzijasta za ovu ideju. Ali sam joj smislio savršen dodatak: da najveći srpski sportista predstavi javnosti najveću knjigu na svetu! U mojoj glavi, bilo je to logično i jasno kao (nekadašnji) dan. Laguna je najavila objavljivanje knjige Novaka Đokovića „Serviraj za pobedu“, pa sam pretpostavio da će Novak doći na Sajam da je predstavi, te da je to savršena situacija za „dve muve jednim udarcem“. Predložio sam da se najveća knjiga tada i proda na javnoj aukciji čiji prihod bi išao u humanitarne svrhe, fondaciji „Novak Đoković“, za obrazovanje i podršku deci da sanjaju velike snove. Toliko sam bio siguran u ideju da sam u trenutku inspiracije napisao Novaku, koga nisam ni poznavao, obimno privatno pismo putem društvene mreže, a tek potom javio Dejanu šta sam uradio. I, mogu vam reći da redosled koraka nije bio baš najbolji.

Dobio sam tada, jedini put u našoj dugogodišnjoj saradnji, molbu da se uzdržim od nastupa u ime Lagune bez prethodnog dogovora. Prosledio sam odmah poslato pismo iz koga se vidi da je nastup ipak bio u moje ime, uz to fin i kulturan. Ali, da… uvek se pomalo ustručavam i da se prisećam ovakvih „entuzijastično budalastih“ poteza koji se nisu razvili kako sam mislio. I nije da mi je ovaj bio jedini; ali nadam se da neću pisati o svima. Novak se nije javio, moji odnosi sa Lagunom ostali su odlični, ali je to, ipak, bilo poslednje pominjanje našeg Ginisovog rekorda u narednih sedam godina, tačnije do ovog teksta. Da slikovito predstavim dužinu tog perioda: u njemu su objavljena sva tri dela serijala „Bajka nad bajkama“.