O Anastasiji i „najvišim standardima humanosti“

Anastasiji se je pogoršalo stanje. Većina medija piše da se radi o metastazama tumora, hordoma, koje su zahvatile njena pluća. S druge strane, još uvek nema potvrda da je to tačno, za sada nisu pronađene metastaze na njenim plućima. Jedino što se pouzdano zna je da je tumor počeo da se razbija nakon jedanaest protonskih zračenja. A onda je Anastasija pregledana zbog malaksalosti i tada je otkrivena voda u njenim plućima, koju sada ispumpavaju i pokušavaju da utvrde kako je došlo do toga, jer do sada problema sa plućima nije imala. Devetogodišnja devojčica je prekjuče prebačena na intenzivnu negu onkološkog dečijeg odeljenja državne bolnice u Pragu, gde se sada rade pregledi kojima treba da se utvrdi o čemu se zapravo radi.

Naravno da su i Anastasija, koja je tokom par godina izdržala pet nepotrebnih operacija, zračenja, život po bolnicama i hrpu iscrpljujućih pregleda, i jedanaest protonskih zračenja, na rubu svojih malih snaga. Snagu jedva skupljaju i njeni roditelji koji se sve to vreme bore za svaku slamku koja bi Anastasiji značila život. Zbog toga je razumljiv i očaj i ozlojeđenost i ljutnja. Anastasijin tata je, kako mediji prenose, optužio lekare u Beogradu i Nišu koji su potrošili vreme Anastasiji, vreme koje je moglo život da joj znači po njegovom mišljenju. I niko, u ovoj situaciji, ne bi smeo očajnom ocu da protivreči. Ovo je vreme kada svi mogu samo pognutih glava da ga slušaju, pa makar i ne imao pravo.

Međutim, umesto lekara, javili su se oni koji očito imaju najlošiju savest – RFZO, koji je brže bolje izdao saopštenje za javnost. Njime je RFZO istrčao u ofsajd u kome teško može da se odbrani. Zato što se, u njihovom slučaju, ne radi samo o toj jednoj devojčici, nego o nizu anastasija čiji roditelji sve ovo vreme prose pare za živote svoje teško bolesne dece.

Pre svega, RFZO kaže da je, u slučaju Anastasije Trajković, »postupao po najvišim standardima humanosti«. Na žalost RFZO, ljudi nisu zlatne ribice pa da imaju rekordno kratko sećanje. Uz to, slučaj Anastasije Trajković se nije dešavao pre deset godina, nego pre mesec dana. Naime, Prvostepena komisija RFZO, je »postupajući po najvišim standardima humanosti«, odbila Anastasiju Trajković, i to ne zato što su stručnjaci RFZO, kako to sada RFZO u svom saopštenju tvrdi, ocenili da nema šansi da joj se spasi život, nego zbog onoga što su u svom rešenju napisali – zato što njena bolest nije predviđena Pravilnikom RFZO. Iako je, u tom slučaju, čuveni Pravilnik ipak predviđao njenu bolest. Upravo zbog toga su ustali Anastasijini roditelji i u pomoć pozvali javnost Srbije. I to ne jednom, dva puta su je zvali u pomoć. Prvi put zbog RFZO komisije, koja je opet mogla da odbije lečenje, i drugi put kada je lečenje odobreno i čekao se put u Prag. Roditelji su obigravali oko RFZO, i tek kada je Anastasijin otac opet zavapio u medijima da će mu dete ubiti odugovlačenjem, RFZO se pomerio i koliko sutradan nakon novog pritiska medija poslao dete u Prag na lečenje.

Brzina slanja Anastasije na lečenje, kojom se sada RFZO tako otužno hvali u svom saopštenju, nije njima na čast. To je brzina koja je pokazala da RFZO može da je postigne, ali ne sam od sebe...na žalost. To je brzina koja je posledica hvale vredne brze reakcije javnosti, koja je RFZO prisilila da se konačno mrdne. RFZO to nije uradio zbog Anastasije, oni su to zbog sebe uradili. U tome je tuga cele ove priče.

Za razliku od RFZO, javnost Srbije ima mnogo duže sećanje. Za početak, nije zaboravljena smrt Tijane Ognjanović. Nije zaboravljeno kako je RFZO odbio Tijanu onda kada su postojale velike šanse da joj se spasi život. Jer ni njeno lečenje nije bilo predviđeno Pravilnikom. Tako je potrošeno njeno vreme, umesto da je odvedu na operaciju u Beč, Tijanini roditelji su, kao i mnogi drugi odbijeni, morali da počnu da skupljaju pare. A, onda kada su Tijanine šanse da preživi bile minimalne, ustala je javnost Srbije i skupila novac za taj trun prilike da se Tijana spasi. Njen život je izgubljen, a RFZO je promenio Pravilnik, ali samo po pitanju transplantacije srca i pluća. Upravo zbog toga sam onomad pitala, mora li svaka buduća promena Pravilnika sa kojim očito nešto ozbiljno nije u redu, da bude plaćena dečijim životima? Umesto toga, RFZO se upravo bavi menjanjem pravilnika za lekare o propisivanju lekova. Što dovoljno govori o prioritetima RFZO.

Dakle, RFZO je prvo odbio Anastasiju, i na lečenje je poslao tek nakon što se njegova Drugostepena komisija našla pod ozbiljnim pritiskom javnosti. Sada RFZO kaže i da je dete poslato na lečenje iako nije bilo šansi da se spasi. Tumor hordom, od kog boluje Anastasija, je redak i malo poznat i u svetu, a kamoli u Srbiji. Kako može Lekarska komisija RFZO, koja ne zna kako se on leči da oceni kolike su šanse nekoga ko od njega boluje? Pa, čak i kad bi tako bilo, svi koji su potpisali Hipokratovu zakletvu ne bi smeli da odustaju sve dok postoji i mrva nade da se spasi nečiji život. Naročito život deteta. Naročito ako misle da se zakite humanošću. Takvi ne smeju ni da pomisle da ovako nešto ni napišu, ni izgovore – » "uprkos proceni nadležne Lekarske komisije" da za Anastasiju Trajković iz Vranja nema efikasnog lečenja i da ne postoji opravdanje da se uputi na lečenje u inostranstvo«. Da ponovim, sve dok postoji trun nade, postoji i opravdanje. Novac je najmanje čime se ta nada plaća.

Ono što mene zanima, da li je ta Lekarska komisija RFZO, koja je ocenila da nema nade za Anastasiju, ista ona komisija koja je, takođe zbog nepredviđenosti pravilnikom, odbila i lečenje Srne Sedmak, bebe koja je rođena bez jednjaka i kojoj samo operacija u inostranstvu može da spasi život. Da li je to ona ista komisija koja roditeljima bebe Srne neće da pokrije ni troškove jedine hrane koju to dete može da jede?

Da li je to ona ista komisija koja je odbila i Unu Savić, čiji roditelji su uspeli da isprose pare za njeno lečenje i sada očajnički prose za novu operaciju?

Da li je to ona ista komisija koja je odbila i malog Aleksandra Jovanovića iz Kragujevca, rođenog sa deformisanom kičmom i prsnim košem?

Da li je to ona ista komisija koja je odbila i malu Teodoru iz Vranja, jer Pravilnikom nije predviđena operacija oka, od koje je zavisilo hoće li to dete doživotno oslepeti?

Da li je to ona ista komisija koja je odbila i da da hranu Goranu Vuksanu, detetu koje ima sondu u želucu, i koje tako očito može da umre ako ne dobija enteralnu hranu? Detetu koje je 12 godina pogrešno lečeno i koje više od godinu dana nema dijagnozu. Ne svojom krivicom. Dete koje je do skoro imalo 13 godina i 13 kilograma. Dete za koje su dobri ljudi skupili novac, dete koje se nakon što je počelo da »jede« prvi put osmehnulo posle godinu i po dana. Je l to ta komisija?

Da li je to ona komisija koja je odbila petogodišnjeg Janka Stefanovića iz Kragujevca, koji boluje od Vestovog sindroma jer, o čuda, ni njegove bolesti nema u Pravilniku RFZO?

Jer ako je to ta komisija, onda bolje da se ni ne pominje, zato što samo njeno pominjanje samo otvara pitanja: Koliko li je tek dece za koju se ne zna tako odbijeno? Koliko li je tek teško bolesne dece patnjom i životima platilo ta odbijanja? Da li je to komisija zbog koje se teško bolesna deca leče SMS-ovima?

Jer, ako je to ta Lekarska komisija, koju RFZO pominje, onda bolje da ćuti i da se ne javlja. I da se nada da će Anastasija Trajković preživeti.

I još nešto, da bi ste dobili invalidsku penziju morate da izađete pred komisiju koja o tome odlučuje. Komisija koja odlučuje o slanju teško bolesne dece na lečenje u inostranstvo, o tome donosi odluku na osnovu gomile papira, tu decu ne mora da vidi. Možda zato da bi ipak mogla da spava dok roditelji naokolo prose i mole za živote svoje dece.

Humanost sa tim veze nema.

To je za humanost teška uvreda.

O humanosti ćemo moći da pričamo tek kad RFZO počne da menja svoj nehumani Pravilnik.

Edit: Hvala Bobu Živkoviću za ilustraciju koja govori više od onoga što ja mogu ovih dana da kažem.