O Srni, šišmišima i Svetom Filipu Neriju

Ovo su tri priče o životu koji neki znaju da cene, dok drugi nikako da shvate o kako tanak konac slučajnosti je okačeno naše postojanje. A naročito postojanje dece koja zavise od nas, odraslih.

Priča prva:

Na slici su šišmiši. Šišmiši koje je država Australija zamotala u ćebencad jer su u toplotnom šoku. Verovatno zbog onih strašnih požara. Pošto su šišmiši sisari, australijska država je ovim malečkim bolesnicima nabavila i majušne flaše sa cuclama i verovatno šišmišovsko mleko ili bar njemu najbliži surogat. Zato što državi Australiji nije svejedno šta se dešava sa njenom decom, u ovom slučaju – šišmišićima.

Priča druga:

Pre nekoliko godina smo porodično posetili Barselonu. Naravno da takav grad čovek celog života pamti, naročito genijalnog Gaudija i njegovo zaljuljano, Majci Prirodi sklono stvaralaštvo. Ukratko, čudo od grada. Jedino što sam ja iz Barselone ponela najjače sećanje na nešto što bi Barselona volela da može da zaboravi.

Tumaranjem po centru Barselone, sasvim slučajno smo se obreli i na sasvim malom, uvučenom trgu. Uokvirivale su ga barokna crkva i niz niskih crkvenih, manastirskih zgrada. Na trgu je raslo par drveta sa gustom hladovinom. U sredini je stajala zbog suše bezvodna fontana. Okolo su bile postavljene klupe na kojima su sedele časne sestre. Bila bi to samo jedna u nizu barselonskih scena da crkva nije imala jako rošavu fasadu. Ni to nije bilo toliko neobično koliko nešto drugo što nikada ni na jednom crkvenom dvorištu-trgu nisam videla.

Po trgu je vrvelo od dece, one iz obdaništa i nižih osnovnoškolskih razreda. Vrvelo znači da su ta deca tako divljala naokolo da sam se umorila već pri prvom pogledu na njih. Usput su cikala i vrištala tako da su okolni prozori verovatno zvonili od vibracija, samo što to od dece nije moglo da se čuje. I to nije sve, u toj bogobojažljivoj sredini su dve vrlo maloletne ekipe pretendenata na profesionalno bavljenje fudbalom, igrala očito odlučujuću utakmicu. To sam pretpostavila jer su urlali sa toliko žara i bili tako znojavi od trčanja, da je bilo jasno da ih za takav trud čeka bar kraljevski pehar praćen bogatim premijama. Go su im bila vrata crkve do kojih su vodile stepenice na kojima je, između nabacanih školskih torbi i jakni umesto stativa, stajao golman. Svako malo je lopta bubnula u crkvena vrata, što je pratio nadljudski krik kako takmičara, tako i brojne publike koja je prosto odskakala od zemlje vrišteći od sreće ili razočarenja.

Jesam se nagledala crkava obe sorte onoliko u životu, ali nikada do tada nisam videla nijednu crkvu koja bi tolerisala to da joj vrata budu fudbalski go. Časne sestre su dešavanja oko sebe posmatrale dalajlamovskim mirom. Ni trznule nisu na gruvanje loptom o crkvu. Mirno su ćućorile u hladovini.

Diskretnim raspitivanjem sam saznala u čemu je stvar. Crkva koja je služila deci kao go je crkva Sant Felipe Neri. Po njemu se zove i taj, jedan od najromantičnijih trgova. Pomenuti svetac je propovedao traženje radosti života, on je zaštitnik veselja, smeha i radosti. I upravo na tom trgu, pred njegovom crkvom, je tokom španskog građanskog rata pobijeno granatom dvadesetoro dece. Dece koju su pokušavali da zaštite i sklone tokom fašističkog bombardovanja Barselone. Od tog 30. Januara 1938. godine pa zauvek, na tom trgu i pred tom crkvom deca mogu da rade šta hoće. Uključujući i udaranje loptom o crkvu. Zato što Barselona ne može da zaboravi decu koja su tu pobijena, decu koju nije uspela da spasi.

Priča treća:

Ovih dana roditelji dvogodišnje Une Savić očajnički prose novac od kog zavisi njen život. Zdravstveni osiguranici dobrog srca uplaćuju koliko mogu. Iako su već jednom uplatili državi novac za to i za svu ostalu teško bolesnu decu.

Zajedno sa Savićima, poslednjih 9.000 eura pokušavaju da skupe i roditelji Srne Sedmak. Srna je zapravo još uvek bambi, ima samo godinu dana.

Srna je rođena bez jednjaka, zato ne može da jede. Jer ne može da guta. Srna, kao ni Una Savić nisu predviđene legendarnim RFZO pravilnikom. Shodno tome mogu slobodno da umru. O vrata RFZO deca ne smeju ni da zakucaju, a kamoli o njih da bubaju loptom. Potpuno je jasno da će dete koje ne može da jede umreti. Kao što je jasno da ono nije izabralo da se rodi sa greškom zbog koje je osuđeno na smrt. Pravilnik je pravilnik i onda kada RFZO ne samo da ne da novac za operaciju bebe Srne, nego i onda kada ne da novac da joj roditelji kupe jedino mleko koje ovo dete može da jede.


Zato njeni roditelji moraju da prose. Od dobrih ljudi zavisi hoće li njihova beba preživeti. Zato što Srbija nije Australija, a Srna nije šišmiš. I zato što država neće zapamtiti ako Srna umre. Zato što sve to nije pitanje para, to je pitanje odnosa prema životu, prema dečijem životu, prema dragocenosti kojoj nema premca. To je pitanje odnosa države prema njenim najslabijim članovima – odnosa prema teško bolesnoj deci. I deci uopšte.