Radosti mladosti

Duda je rekao da idemo na kafu i druženje. Dodao je i da ga tako zovem samo kad treba nekoga da bije, što je izmišljeni recidiv prošlosti, vremena kada smo bili malo mlađi no što smo sada izuzetno mladi. Kao mesto okupljanja mi je, po treći put, naveo sokače pored Kalenca, gde brat Steve pilota, zvanog Gibon, ima kafić. Ima i ogromno drvo sa dobrom hladovinom, i još nešto, što nisam čula jer je Duda počeo da mi kašlje u uvo kao srpski pesnik romantičar. Za kraj je prokrkljao da mu je hripanje od alergije na ambroziju, koja muči svu omladinu, a njega naročito. Mene je već na polovini tog izlaganja zabolelo rame kojim sam držala telefon, jer me gnjave peti i šesti pršljen, dok mi je uvo zbog nanete buke otkazalo poslušnost.

Za priliku ovog okupljanja sam obukla RamonesUraUraRokenrol majicu i pola sata pokušavala da vežem pertlu na starkama, jer ili su mi noge nenadano u dužinu porasle ili ruke skratile. Obaška što u onom tutumraku hodničkom vidim taman ko šišmiš. Sledio je otvoreni sukob sa farmerkama, koje se po najnovijoj modi šniraju do grla i spopadaju me pod pazuhom. Taman sam se sredila za vrbicu i dočepala se ulice, kad me je pozvala Najbolja Drugarica i saopštila mi da je kupila divan gel, prirodniji od same prirode, kojim upravo maže noge, jerbo su joj opet otekle. Ako hoću, može i meni da da kilo dva, nema veze što mi je jedna noga u redu, mada moram sama da dođem po tu lekovitost, jer njoj treba oko godinu i po dana da siđe niz onu strminu od stepenica u njenoj zgradi. Usput mi je objasnila i da je od mladosti jako boli glava od ovog nenormalnog vremena i klime koja je načisto pobenavila, sa čim sam se ja jednoglasno složila, požalivši joj se na desni, gornji ćošak čela mi mog, koji je ona stručno nazvala meteo-rogom i podržala me u kukulevčenju.

Tu negde sam stigla i do odrednice, kafića Steve Gibona brata. Skoro do odrednice, jer su između mene i dotičnog ugostiteljskog objekta u deminutivu bile tri stepenice. Strme da te bog sačuva. Gore od onih koje maltretiraju Najbolju Drugaricu. Moj meniskus je ciknuo od strave, ja sam se privatila za ogradu i elegantno počela da ćopam ka Dudi, koji mi je veselo mahao trzajući ruku kao da ima mačju paralizu. Posle mi je rekao da ga je presekla promaja, što je uostalom uobičajeno u našem stadijumu mladosti. Duda je bio dekorisan majicom koja je tvrdila da je pank besmrtan. Lepo smo se smestili, on nakrivo naslonjen na onu ruku koja je izmakla promaji, ja nahero na suprotnu stranu da mogu da ispravim ćopavu nogu, kada nam se slučajno pridružio naš veseli ispisnik Malina i njegov odevni predmet pomoću kog je veličao halucinogene supstance, pravac u muzici i fizičku aktivnost procesa razmnožavanja.

- Moja Đurica je imala probleme sa urinarnim sistemom – trijumfalno nas je pozdravio Malina.

Duda i ja smo pozeleneli od ljubomore i u glas konkurentno dreknuli:

- Ja sam operisao žučnu kesu!
- Meni su operisali meniskus!

Malina je insistirao:

- Bešika joj je načisto otišla, pa su lekari rekli...
- Nisam ni znao za žučnu kesu al kad mi je lekar rekao da mora operacija – nije se predavao Duda.
- Meni su rekli da mi je meniskus pukao od stalnog preopterećivanja – pištala sam ja.

Na svu sreću do nas je, brzinom ošamućenog puža, stigao kelner, tu negde naših godina, naslonio se na moju stolicu duvkajući kao porodilja i projecao:

- Ko je napravio ovolike stepenice?! Ligamenti su mi načisto otišli, izašle mi i kurje oči. Šta oćete?
- Meni neki sok, samo nemoj da je hladan, lekar mi je rekao da mi bronhije reaguju na vreme – prekinuo je sam sebe Malina, koji je upravo otvarao banku o svom digestivnom traktu.
- Ja ću čaj, al neki biljni, nemoj one obojene, od njih dobijam gastritis – ubila sam dve muve istim mahom, pa nije majkumu Malinin želudac bolji od mog.
- Je l ima nešto ceđeno, al da nije grejp i ako može bez đumbira, lekari su mi rekli da moram zbog žučne kese samo prirodno i sveže – zakucao nas je Duda.

Ugostiteljski radnik je paćenički uzdahnuo, stavio poslužavnik pod mišku i mileći jurnuo nazad u objekat. Kišnu glistu koja je brzala pred njim je pretekao tek kad je krajičkom oka video da na scenu stiže vlasnik na kafanu. Brat Steve Gibona je crnom majicom sa zaokruženim prvim slovom azbuke jasno stavljao do znanja da je mladunče rahmetli Bakunjina, potvrdivši to pozdravom:

- Dođe mi sve da spalim i srušim, ne da me žigaju bubrezi, ubiše me, sve mi svetlaci pred oči iskaču.

Duda je nervozno šmrknuo:

- Zdravstveni sistem uopšte nije tako loš, samo pljuju džabe, da vidiš u kakvoj sam predoperativnoj sobi ležao...

Malina ga je mrko pogledao i prošištao:

- Šta dobar? Ja sam onomad čekao, srce mi lupalo, pritisak porastao, oni ništa, bolje da me je neki biolog pregledao, mahovina po meni nikla od dreždanja u onom hodniku...

Kelner se doljuljao do nas, pazeći pod gazdinim pogledom na svaki korak.

- Da nema ovde ipak đumbira, uznemirava mi žuč? – sumnjičavo je čkiljio Duda u čašu nečeg žutog sa plutajućim opiljcima.
- Što si bre ko neka baba – jedva je dočekao brat Steve Gibona, i dobacio kelneru:
- Meni donesi komovicu, al duplu, izašla mi neka koprivnjača, moram da namažem.
- Nema to veze sa godinama, nego mi je lekar rekao da ljuto ne valja posle operacije – kmečao je Duda i trudeći se da popravi situaciju nastavio sa traktatom:
- Operacijska sala im je fenomenalna, da vidiš kakva svetla imaju!
- Da te nije Tesla operisao? – siknuo je Malina, pokušavajući da vrati temu na Đuricu i bešiku. Moj operisani meniskus je venuo od nepažnje.
- Pa, dobro, nema veze svetla, nego medicinske sestre, sve mlade i u ciklama haljinice obučene, a na glavama imaju kape sa pčelicama...

Malina i brat Steve Gibona su se bolno ispravili na stolicama, moram da priznam da su pčelice i meni koncentraciju probudile.

- Kakve pčelice i ciklama haljinice, jesi ti normalan? Kakvu su tebi anesteziju davali, je l ima negde da se kupi? – cerekao se srećno Malina, dok je brat Steve Gibona od smeha komovicom promašio ruku.
- Možda nisu bile pčelice, bumbari neki, nešto leteće – izvlačio se Duda i da zataška insekte, presekao priču sugestivnim pitanjem:
- Oćemo na koncert prekosutra?
- Ko svira? – ponadala sam se da ću moći da vratim priču na moju ćopavu nogu.
- Zaboravio sam, al je super ekipa, kažu da će biti opaka cepačina, mogu da nam sredim ulaz.
- Ajde – složio se Malina, na tren razmislio i pitao:
- Biće gužva?
- Biće puno – trijumfovao je Duda.
- Ja ne mogu, ako me neko gurne, ode moj meniskus – konačno sam došla na red.
- Mala, što si takva kilava...
- Tamo je promaja – spasio me brat Steve Gibona – A i vuče promaja.
- Promaja?
- Ubiće me kurje oči od stajanja.
- Meni će opet srce da prolupa ako bude zagušljivo...
- Moj peti i šesti pršljen ...
- Ma, i tako je neko dno od benda, sve neke babe i matorci – presekao je prepadnuti Duda.

Mi smo potvrdno klimali glavama, doduše pažljivo da ne bi izazivali mladalačke kičme, brišući suzne oči koje nam je štipala komovica. Zaključeno je da to nije za nas mlade, mi smo prevazišli te bezvezne grupe. Mislim, ja bih išla, nego smo Najbolja Drugarica i ja baš tada imale termin kod fizioterapeuta, Miće Kostolomca, a kod njega dok dođeš na red, mladost ti prođe.