Razmena u boji

Mene nikad ni sa kim nisu razmenjivali, što im do dan danas oprostila nisam. Znam da smo se toliko selili da ni sami sebe nismo mogli da stignemo, takoreći smo bili u autorazmeni, ali ipak. A, baš bi bilo lepo da sam ja otišla negde, pa da je posle neko došao kod mene odnegde drugde. U cilju razmenjivanja različitosti, kako kulturnih, tako i svih ostalih.

Kad se samo setim odlične prilike zvane „Radost dece Evrope“. Jeste da je to bila samo polovina projekta razmenjivanja, ali je bilo baš divno da možeš da dobiješ gosta iz neke od zemalja učesnica. To ti je dizalo društveni rejting do nebesa. Pod uslovom da si imao krečnjačke laktove i krčmarsku glasinu. Jer su se samo takvi dočepavali gostiju iz inostranstva, što je tada imalo značaj gošćenja stanovnika neotkrivenih galaksija. Mene tu nije bilo. Valjda sam zbog toga kroz život vukla kompleks neostvarenog dobrog domaćina, zbog čega je prva ponuda razmene, u školi Prestolonaslednika nam, bila moja. Iz prvog reda sam vikala: „Daj dva!“ U tom slučaju Holandjanina.

Za manje od mesec dana, Prestolonaslednik je sa sobom doveo iz škole tek prispelog predstavnika mladje holandske generacije. Ridjeg i pirgavog. Stidljivo trepćućeg. Sudeći prema prtljagu, imao je nameru da kod nas ostane bar pola godine. Njegov zaprepašćeni pogled je otkrivao nesnalaženje u geografskoj diciplini, prosto za stanovnike Centralne Afrike smo bili suviše svetli. Usledila je razmena osmeha i uručivanje poklona. Najveći deo ih je, prema očekivanju, bio u obliku klompi i vetrenjača od svih raspoloživih materijala. Samo sam ja dobila, za sada, neobjašnjivi poklon – kolekciju kutijica napunjenih šarenim šećerima za torte i kolače. Jedino razumno objašnjenje je bilo da neko od njegovih roditelja drži poslastičarnicu ili radi u fabrici šećernih ukrasa. Za svaki slučaj sam izrazila neopisivu radost primajući poklon, i to tako kao da nikad u svom veku ništa slično videla nisam. Da ne bude neke kulturološke zabune. Do koje je došlo samo sat vremena kasnije, kada mladjahni gost nije hteo ni da lizne ništa od skuvanog ručka pod kojim se ulegao sto. Žmirkao je na svu hranu kao svračak na jugovinu. Dobro, nije došao da ga utovimo, možda se u autobusu prejeo sendviča. Ali, scena se ponovila i prilikom pokušaja održavanja rituala večere. Tu sam shvatila da nešto ne radi, neki nesporazum je u pitanju kad gost tužno gleda sva jela sa mesom, bez mesa, povrće, voće... Jedino je preostalo direktno pitanje čime njega hrane. Nećemo skapati ako se nedelju dana prilagodimo holandskom prehranjivanju. I nismo, samo su naša deca tu i tamo zasuzila, jer je zbog gosta služena samo hrana koja je prethodno živela u konzervi i podgrejana u mikrotalasnoj rerni. Meso - ono u prodavnici ispečeno. Dobro. Vitamini su mogli da se malo odmore od nas. Uostalom, tih sedam dana koliko sam uživala u razmeni, prvi put doživljenoj, je prošlo brzo, prebrzo. Nisam se ni dva puta oko sebe okrenula, a već je bilo vreme da u daleke holandske krajeve pošaljemo Prestolonaslednika. Naravno sa količinom torbi i kofera kao da im ga šaljemo na usvajanje, poklonima za domaćine i brigom da nam se tamo ne prehladi, jer holandske kiše, magle... Sestra i brat su mu skapavali od zavisti. Mene da ni ne pominjem.

Nedelju dana se vuklo kao metiljava šetnja sedam gladnih krava, kada je konačno došlo veče očekivanog povratka našeg prvenca. Jedina majčinska uteha pri pomisli da moja beba od dva metra putuje devetnaest sati autobusom iz te Holandije, kao da je beduin koji je karavanom krenuo s kraja na kraj pustinje, je bila to da mu je tamo neka majka spremila hranu koja će ga živom do stizanja kući održati. Jer kod nas na Balkanu kad čovek do susednog kvarta podje, on sa sobom nešto za jelo ponese, a kamoli na toliki put vredan pileta u novine zamotanog. Dok sam se ja majčinski borila sa slutnjama da mi dete negde pored autoputa gladno cvili, kroz vrata stana nam našeg je uletelo nešto što bi se moglo uporediti samo sa stampedom izbezumljenih bivola. Familija se hrabro razbežala po ćoškovima, iz predela kujne se začulo otvaranje frižidera i krik: „Hrana!“ Ukratko, narednih sat vremena je naš Prestolonaslednik jeo sve što mu je pod ruke palo, jedino je ambalažu poštedeo. Sem ako nije pružala baš veliki otpor pri otvaranju, prosto nije mogao da gubi vreme na to.

Dok je izgladneli sin termitima nabijao komplekse, otvorila sam njegovu kesu očito namenjenu putnoj prehrani, koju je spakovala daleka holandska mama. Unutra je bilo bar desetak nedodirnutih, brižno spakovanih sendviča. Lepo mi došlo da onog mog za uši dovatim ili još bolje, da mu otmem sve što je iz frižidera izvukao i satirao, sve dok nisam odmotala prvi sendvič i ostala u čudu. Koje je raslo sa otvaranjem ostalih paketića. Ajde što su te zemičke bile kao najfiniji sundjer, bliske hlebu taman koliko i gumarabika, ali njihova sadržina je bila dosad nevidjena. A, napravila sam u životu sendviča ta povisoku planinu. Unutra je bio – akvarel. Bez literarne interpretacije i preterivanja, pravi pravcati akvarel u svim duginim bojama, uključujući i zaista neočekivanu ljubičastu. Neko je mom detetu narendao voštane bojice na masnu podlogu. To je bilo jedino objašnjenje koje se srelo sa uznemirenim mozgom mi. Sem boja u sundjerićima ničega više nije bilo. Holandska majka je umetnica na slobodi? Avangardna?

- Šta je ovo? – kapitulirala je moja mašta.

- Sendviči – promumlao je kroz žvakanje Prestolonaslednik.

- Sa kojom vrstom likovne tehnike?

- Sa šećerom.

Šećerom? Ko još slika šećerom po zemičkama? Odgovor me je ošamutio – sa šećerom za torte i kolače. Razumem ja kulturološke razlike, al toliko baš ne. Da vam skratim muke, moje dete je nedelju dana za doručak dobijalo takozvane zemičke, namazane margarinom i posute ukrasnim šećerom. Upravo takve kakve je i za put dobilo. Zašto? Zato što se kod njih to tako jede. Nazdravlje im boranija. Tada sam konačno razumela i poklon koji mi je mali Holandjanin doneo, zbirka uzoraka ukrasnih šećera nije bila za puko dekorisanje konditorskih momenata, nego za mnogo suštinskiju upotrebu. Kao što je recimo kredibilna pretnja koju od tada upražnjavam. Ko bude zvocao i imao muzičke želje po pitanju hrane, biće za kaznu hranjen akvarelom. Ili razmenjen sa Holandijom. Da nauči da ceni. Od srca. I želuca.