Šaka života

Dole u selu, u Badnjevcu, s druge strane Lepenice, moji brat i snajka imaju prodavnicu. U njoj ima svega, od eksera preko kuhinjskih potrepština, alata, baštenskih kanti i semena, burića i meni nepoznatih predmeta, do armatura za beton. Tu, na ulasku u magacin, stoji i mušemom pokriven sto, tri stolice, i rezervna među gajbama i kutijama, za rođake, prijatelje i komšije, koji imaju vremena za kafu, žuti sok, hladovinu i razgovor. Baš odatle mi je nedavno upućen telefonski poziv. Snajka Milica se prvo raspitala za moje zdravlje, a onda uz silno izvinjavanje mi saopštila da njena prijateljica jako želi da me upozna, da ne bi da se nameće, da eto ako bih ja htela, ona je isto poreklom iz Badnjevca, baš bi volela... Naravno da sam rekla da naravno, za svaki slučaj samo upitavši kako se ona zove, jer u selu se nikad ne zna, može da se desi i da mi je rod osoba koja za mene pita. Odgovor je glasio:

- Rada, Blagojeva ćerka, od Božića, Radmila, unuka popa Andre Božića.

Božići su inače brojna i cenjena seoska porodica, ali kraj objašnjenja me je naterao da odmah odem u pomenutu prodavnicu, sednem za mušemski sto, dobijem kafu i upoznam unuku čuvenog protojereja Andreje Božića, koga je ceo Badnjevac jednostavno zvao „pop Andra“ i koga je ljudsko zlo, u obliku ljotićevca Marisava Petrovića, upisalo u istoriju crnog oktobarskog dana 1941. godine.

Pop Andra Božić je, u rodnom Badnjevcu, u kom je i službovao, zapamćen po dobrom. Pomogao je podizanje seoskog Doma, obnavljanje Zadruge koja je bila stočarska, krečarska, potrošačka, kreditna i žitarska, bio je član odbora Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga. Zajedno sa bratom, Kamenkom Božićem, kragujevačkim senatorom, podigao je spomen-česmu Badnjevčanima poginulim u Prvom svetskom ratu. Cenjeni i vredni pop je imao četvoro dece, Radovana, Blagoja, Radmilu i Desanku, i imanje niže crkve, iza badnjevačke železničke stanice.

Za razliku od njega, Marisav Petrović, iz susednog sela Graca, ostao je i među najrođenijima zapamćen po zlu. Seoski đilkoš i zgubidan, besposlen i lenj, uvek u potrazi za kafanama, lakim hlebom, tuđim ženama i tučama, Marisav je pre rata osnovao prvu komunističku ćeliju u selu. Kada je počeo rat, Marisav je digao ruke od komunizma, jer od njega nikakvog haska nije imao, upisavši se u Ljotićevce. Koliko odmah je postao komandant drugog puka Petog srpskog dobrovoljačkog korpusa, formiranog po nalogu Dimitrija Ljotića, koji je narod jednostavno zvao – ljotićevci. Tako je Marisav konačno mogao da uzima šta mu je na pamet palo, da deli kredite gradačke Zadruge kome je on hteo, da bije, preti i ubija, da se sveti svima koji su ga nekad makar i ružno pogledali, da uteruje strah kragujevačkom srezu, ne poštedevši ni rođeno selo, ni rođake.

Jedni kažu da se to desilo zato što je pop Andra bio jedan od osnivača šumadijskog Ravnogorskog pokreta, dok drugi tvrde da to nije imalo veze sa politikom, jer Marisava politika nije zanimala, nego ćar i osveta za sve prezrive i osuđujuće reči koje su do njega od popa stizale, za osudu što se prodao Nemcima, što je lenčuga koja dobre domaćine i poštene ljude tera da, od njegovih najavljenih noćnih batina i klanja, beže u šume, sakrivaju decu i žene, da za sobom ostavlja krvave tragove kukavice i bednika. Kako god tek, na ličnu naredbu Marisava Petrovića, u Badnjevac su stigli Ljotićevi dobrovoljci, uhvatili popa Andru i blindiranim vozom, koji je tada svakog dana vozio od Lapova do Kragujevca, odveli ga na noge Marisavu, zatvorivši ga u kragujevačkoj školi „Kralj Petar“. Bilo je to 19. oktobra 1941. godine. U Kragujevcu se spremalo streljanje.

Kažu da je ovakav bio poslednji razgovor popa Andre i Marisava Petrovića:

- Vidiš bre, pope Andro, da ti od mene život zavisi, ako me je volja bićeš streljan, a ako je meni volja, bićeš pušten.
- Vala, Marisave, kad moj život zavisi od tebe i ne treba mi. Više volim da budem streljan nego da živim pod tvojom milošću.

Protojerej Andreja Božić streljan je u prvoj grupi žrtava. Za njim je ostala poslednja poruka, napisana porodici, koja se čuva u kragujevačkom muzeju: „Zbogom, dragi moji. Nevino strada, vaš zauvek Andra“.

Još hiljade streljanih je na duši poneo gradački lezilebović i zlotvor, ljotićevac Marisav Petrović.

To predveče sam upoznala unuku popa Andre Božića, sedela i pričala sa njom sve do gustog, seoskog mraka. Mnogo manje mračnog od onog koji je zavio u crno kragujevački srez 21. oktobra 1941. godine, onog u kome se zlo bolje videlo, ali i oni koji nisu hteli da prodaju dušu za šaku života.