Škoti i mi

Kratko i jasno – Škoti su očarali Srbiju. Društvenim mrežama se šire vaspitne fotografije divljenja škotskim navijačima koji su vredno izlopatali sneg na stadionu, igrali se sa novosadskom decom, poklonili novac Dečijem Selu, navijali solidarno i sve to po vejavici u suknjama i ispod ništa. Shodno svemu tome, na pomenutim društvenim mrežama se pojavio i duhovito-zahvalni komentar, da se Srbima dozvoli da glasaju na referendumu pred kojim je Škotska. Da pomognu Škotima da već jednom dobiju slobodu za koju se vekovima bore.

Nije to prvi put da su se simpatični Škoti ušetali u naš život. Pre nekoliko godina je Mali Sin koji je te tada pohađao niži osnovnoškolski razred, prljaviji no inače utrčao u kuću, pobednički urlajući:

- Pobedili smo Škote!

- Koga?

- Škote?

- Gde?

- U školskom dvorištu!

S obzirom da je dotično dvorište u našoj ljubljanskoj ulici, a ne na visoravnima daleke Škotske, ta pobeda je ako joj se ukine mašta bila pod znakom pitanja.

- Ti Škoti, kako su izgledali?

- Imali su suknje. Igrali su bosi?

- Po ovoj hladnoći?

- Da nas ne pregaze...

- Odakle su došli Škoti?

- Iz Škotske.

Logično...Dalji razgovor je doneo konačno objašnjenje. Grupa škotskih navijača je prolazila pored škole i videla gomilu klinaca kako ganjaju loptu. Uredno su pitali da odigraju utakmicu sa njima, izuli tradicionalne bakandže koje nose, da ne bi povredili klinčadiju i pustili ih da pobede. Uveče su zdušno navijali na utakmici Slovenija – Škotska, koja mi je konačno objasnila prisustvo dobrih Škota u našem podalpskom kvartu. Doduše, Mali Sin je od prenosa utakmice uglavnom lovio kadrove publike. Svaki put kada su se u kadru našli Škoti, oduševljeno nas je precepljivao cikom: »Evo ih moji prijatelji!« Mada...to nisu bili prvi Škoti koji su ostavili više no dobar i prijateljski pečat u našem životu. Jedino što je Mali Sin bio premali da bi zapamtio...

Početkom devedesetih godina prošlog veka, u Ljubljani se obrela porodica MekJuina, Tom, Meri, Kerolajn i jedva na nogama stojeći malečki Finli. Tom je bio savetnik. Meri je brinula za decu i ponosila se bojama njenog tartana koje su pripadale klanu velikog Vilijama Valasa. Bilo je to vreme međusobnog upoznavanja kultura...ono što ni dan danas nisam uspela da shvatim je – kako im nije hladno? Istovremeno su se naši Škoti čudili zašto se kod nas toliko zagrevaju stanovi i kuće, i naravno...troši toliko novca na grejanje. Dupli prozori su im bili ravni dodatno otkrivenom svetskom čudu. Sredinom novembra, kada je Ljubljanom hodao rani, ali opaki mraz, MekJuini su nam, uz kikotanje, pričali doživljeno čudo, u obližnjoj samoposluzi su videli čoveka u pernatoj jakni. Šta nam je preostalo drugo nego da se solidarno nasmejemo, jednim okom gledajući kuda da sakrijemo gomilu jakni upravo izvučenih iz podruma. Za sve to vreme, kao i tokom ostatka zime, majušna Kerolajn je hodala u dokolenicama. I suknjici. Doduše, kao i njen brat, imala je problema sa nosom koji joj je stalno curio poput pokvarene česme, ali nikada nisam čula da se požalila na hladnoću. Njen mlađi brat je imao čak i potrebe dodatnog hlađenja, svakom prilikom koju je ulučio, Finli se skidao i jedino gologuz bio zadovoljan. Valjda zbog toga se odlično razumeo sa našom Princezom koja je imala neobjašnjiv otpor prema čarapama i obući. Bez obzira na doba godine. Zbog toga je jednom ovaj duet zaradio salvu smeha, na žurci kod MekJuina, u sredini njihove dnevne sobe, u malom praznom krugu opkoljenom nogama odraslih, sedeli su goli Finli i bosa Princeza srećno slažući kocke. Napolju je bio decembar. MekJuini su u to ime držali sve prozore otvorene. Kućom je vukla promajčina koju bi svaki Srbin shvatio kao neobjavljeni rat do istrebljenja.

Posle sat vremena pomenute žurke bila sam sigurna da je napolju toplije no unutra. MekJuini su veselo, domaćinski trčkali kroz svoj kućni frižider, obučeni u kratke rukave, golišavih nogu i bosi...Žmu i ja smo gledali kako da navučemo jakne ostavljene u hodniku, a ne ispadnemo smešni...ostatak slovenačkih gostiju je, ništa manje od nas, već plavio od mraza.

Dan danas nisam uspela da shvatim u čemu je trik, kako ih ne zebe? Kad sam videla dobre Škote kako samo u suknjama čiste sneg i šetaju po vejavici u Novom Sadu, bila sam sigurna samo jedno – među njima nije sada već odrasli Finli, taj bi iskoristio mraz da se skine do modela Kao od majke rođen. I ne bi mu bilo ništa, ni kinuo ne bi...Hrabro srce.

Kako god, tek hvala Škotima koji su pokazali da fudbalski navijači mogu da budu mnogo više od horde varvara, koja utakmice i posete drugim zemljama ne koriste zato da obrukaju i sebe i državu iz koje su došli. I neka na referendumu koji ih čeka konačno dobiju onu slobodu koju od pamtiveka žele.