Slavska strategija

Što se tiče slavske situacije, ona je trenutno takva da slavi može da prisustvuje najuža porodica, pod uslovom da nije široka, žito, kolač i dežurni svetac ako postigne. S obzirom da slava služi zbližavanju prisutnih, očekuje se da se oni distanciraju jedni od drugih. I po mogućstvu da svako malo peru ruke. Naravno da za mnoge ovo nije prihvatljiv način čašćenja kućnog zaštitnika, ali takva su vremena. Ako je za utehu, bilo je i gorih, ali kao što sve ima svoju senku, tako i senka ima svetlu stranu. Samo se možda odmah ne vidi.

Uzmimo na primer dotične slave. Jeste da će one ove i iduće godine biti ograničenog dejstva, ali može se to gledati i kao prilika za strateške pripreme za bolja vremena. Naravno da će to uraditi žene, jer na njima stoje slave. Kao prvo da pregledaju onu gomiletinu tokom godine iscepavanih recepata, kupovanih kuvarskih priloga novinama, minijaturne recepte sa praškova za pecivo i vanilinih šećera, i sav taj papirni kupus potreban da se dobiju ideje za slavske dane. Toj akciji se može pristupiti makazama, iseckati šta je realno, a one halucinacije sastavljene od namirnica koje kod nas koštaju kao oba bubrega ili mogu da se kupe samo van naše geografije, to slobodno da pobacaju. To važi i za one recepte koji su zapisivani na kojekakvim hartijama i salvetama. Šta može da se pročita i dešifruje, da se čuva, ostalo na reciklažu. Mada, ako mene pitate, za slavske potrebe je najbolje upražnjavati ono što ste već kuvale, pekle i mutile, jer sve ovo drugo je mnogo lepo na slikama, al pitanje je kakvo mu je lice u stvarnosti i ko će to da jede.

E, u ovom „ko će to da jede“ i grmi zec. Jer, vremena su se promenila, od onog praistorijskog pristupa da se jede sve što može da se ukeba, bez obzira da li leti, trči, pliva ili iz zemlje izbija, laganim se korakom stiglo do toga da se malo toga jede, a najviše kritikuje. Lepo su došla vremena da smo na korak od vršenja fotosinteze kao najpreporučljivijeg oblika jedenja, naravno pod uslovom da rastemo u nezagađenoj sredini. Svako malo se otkrije kako je nešto strašno štetno, da bi se kroz koju godinu tvrdilo da ničeg od toga zdravijeg nema. Ljudi se razmazili dozlaboga. Nekada je bilo najteže pripremiti obrok za goste, sada je problem pripremiti goste do stanja da hoće to da pojedu. Svi se razdelili u prehrambene sekte. Ranije se znalo, prvo ide supa, može i čorbica, za njom kuvano iz nje, posle ide neko pečeno meso, uz njega krompir i salata, a salata bar ima onoliko, može i neka sarmica sezonska da se poturi, dok se kraj dičio slatkim, da l je torta, kolač sitan ili na komad, kako god samo da je slatko. Kraj krajeva je bila kafa. Lepo se postavi sto, na njega oruđe i oružje, salvete na trougao, a ko ume može i na floru i faunu, nasred stola vaza sa cvećem koja se posle makne negde gde je deca neće srušiti. Gosti dođu, vaza se odnese i kreće mumanje. Svi hvale, žvaću, raspituju se za recepte, domaćica žmirka od komplimenata, domaćin prede od sreće, ukratko lepota jedna društvena.

Takva idilična slika se još uvek može pronaći u ruralnim predelima, jer u selima ljudi mahom sami proizvode hranu, pa znaju i da je cene.

S druge strane, svetom hara mondenstvo po pitanju hrane. Naravno da su talasi te pojave zapljusnuli i naše balkanske krajeve. Zahvaljujući tome je pozivanje gostiju na bilo kakav svečani obrok ili druženje koje podrazumeva zajedničko jedenje, postalo izuzetno težak izazov. Nikada svet nije bio podeljeniji no sada, i to na temu hrane.

Zbog toga na pomenutim zajedničkim hranjenjima dolazi do prizora koji mnogo više liče na operaciju na otvorenom srcu. Za početak se jedan deo prisutnih raspituje ima li u hrani mesa i kog. Ako pripadaju pokretu vegeterijanaca, počinju hirurški precizno da odvajaju meso na dalji kraj tanjira. Za njima stižu vegani, koji upućuju niz kviz-pitanja, posle kojih sledi seciranje i odgurivanje njima neprihvatljive hrane. Pri tome i jedni i drugi imaju izraze lica kao da su upravo popili decilitar alkoholnog sirćeta. Nakon njih javljaju se alergični na paprike, med, luk, paradajz... Svojih posebnih pet minuta jedva čekaju protivnici glutena. Njima dragi bog ne može da objasni da je jedno biti alergičan na gluten, a drugo biti njegov idejni protivnik. Još je teže im nacrtati da se većina alergija na gluten ne javlja zbog glutena samog, nego zbog pesticida u uzgoju žitarica. Tu su i oni koji od detinjstva ne jedu povrće, vegeterijanska suprotnost. Da ne budu zanemareni, javiće se i mesožderi da se raspitaju koje meso je na stolu, ne bi li odbili ono koje im nije po volji.

Ipak, postoji trenutak kada će se svi podeljeni ujediniti, a to je – kraj zvani slatko. Konzilijum gostiju će se okupiti oko iznesenih kolača i slatkiša, mahom jedinstveno konstatujući: „Ja ne jedem slatko“. Jer, slatko je postalo najnepoželjnija hrana, naravno kilograma povodom, ali i štetnosti šećera po čoveka kao takvog. Što je naravno tačno ako se uzme u obzir koliko je to slatko danas dostupno i jede se u količinama u kojima ni najzdravije povrće više ne bi bilo zdravo. Svi su zaboravili vremena kada se slatko jelo na nekoliko zalogaja, na kašičicu, u posebnim prilikama, kada se kockica čokolade dodeljivala srećnim dobitnicima, kada se šećer štedeo, kada su torte bile siromašnije, a kolači više ličili na hlepčiće sa pekmezom. Tada se od slatkog nije tek tako lako gojilo.

Kada se sve ovo sabere i oduzme, ispada da bi najbolje bilo da je domaćica na svečanom stolu ipak ostavila onu vazu sa cvećem, jer em ne goji, em je sve popularnije u modernom kuvanju, garant bi svaki od gostiju našao cvet koji bi mogao da popase.

Zato su ova godina, i nadajmo se što kraći deo iduće, odlična prilika da spremačice slava sednu, presaberu se i izvrše strateške pripreme za slave na kojima će se okupiti više gostiju od broja prstiju na ruci. Da se prisete šta im je sve preteklo na prošlim slavama, isprate svetske trendove na temu „No, no, nemojte to da jedete“, i smisle čime bi mogle da ujedine hranom razdvojene goste. I da se odmore. Zaslužile su, jer jedini pravi pozdrav, shodno u slavu uloženom trudu je: „Srećna ti slava, domaćice!“.