Spomenici

Prvi spomenik voždu Karađorđu u Beogradu podignut je pre više od jednog veka na Kalemegdanu, na mestu današnje Meštrovićeve „ode zahvalnosti“ Francuskoj. Na konkursu za izradu spomenika pobedio je rad slikara i člana „Lade“ Paška Vučetića. Kralj Petar I Karađorđević 13. avgusta 1913. godine svečano je smaknuo plahtu sa bronzanog spomenika svom dedi i među okupljenim svetom zavladao je muk. Ispod figure Vožda na visokoj steni ukazalo se u podnožju još šest figura: vila koja nosi barjak, vojnik, majka s detetom, jedan ustanik i jedan slepi guslar. Spomenik, zapisaće Jovan Dučić, „predstavlja povorku koja se penje prema Karađorđu i koju prati guslar i na kojoj ima ne manje nego sedam figura, sve lepša od lepše, i misaonija od misaonije. Niko ne bi lepše predstavio ono izvijanje iz tame naroda koji je tako prekriven stradanjima i kome su se, kao što peva Višnjić, pokazivali toliki znaci po nebu da se digne, ’al se Srbi dići ne smedoše’. Ta je povorka i strašna i veličanstvena.“ Strašnu i veličanstvenu povorku s Karađorđem javnost nije prihvatila, pa je spomenik uklonjen početkom 1918, uz obrazloženje da je oštećen u ratovima. Od celog spomenika sačuvana je samo figura slepog guslara.

Drugi spomenik Karađorđu u Beogradu podignut je kod Narodne biblioteke Srbije 1979. godine. Kroz prozor stana profesorke Ivane Bogdanović u Katanićevoj ulici, gde su svake srede uveče studenti četvrte godine Opšte književnosti dolazili „kod Nane na časove tumačenja poezije“, mogla se videti silueta bronzanog Vožda: glomazan, rigidan i mrk, sa krivom sabljom koja mu pada spreda nalevo i deluje kao kakav mlaz. Dok svi stoje kraj prozora, Nana kaže: „Među nama, zovemo ga Tajanstveni Pišač.“

 

U okupiranom Beogradu Austrijanci su nameravali da na isto mesto odakle je uklonjen spomenik Karađorđu postave spomenik Franji Josifu, prvom evropskom vladaru koji je priznao Kraljevinu Srbiju. Bronzana figura habzburškog avgusta, izlivena u Beču, lađom je prenesena do savskog pristaništa i dopremljena na Kalemegdan krajem 1918, kad je prestonica već bila oslobođena. Na molbu kaluđera Crkve Ružice, koji su se požalili da im je zvonik oštećen u bombardovanju, imperator je pretočen u zvona. Svakog dana po podne i o crkvenim praznicima, i dan-danas, s kalemegdanske bogomolje oglašava se bronzani car.

 

O stogodišnjici završetka Prvog svetskog rata i proglašenja Kraljevine SHS, drugog decembra 2018, u novinama je osvanula vest: „Princ Aleksandar Karađorđević pozdravio je odluku da se podigne spomenik njegovom dedi. ’Ponosan sam na to što će moj deda kralj Aleksandar konačno dobiti spomenik u Beogradu, a veoma mi se dopada i predlog predsednika Srbije, u svojstvu građanina, da bude podignut upravo na prostoru između dva dvora u centru grada.’“ Gradska komisija usvojila je, dakle, da se replika spomenika kraljevima Petru I od Srbije i Aleksandru I od Jugoslavije sa pariskog trga Place de Colombie, iz 1936. godine, postavi u Beogradu na mestu zločina. Jer upravo na tom „prostoru između dva dvora“ nalazio se od 1844. do početka XX veka prvi novovekovni srpski dvor, poznat u narodu kao Konak. U njemu su stolovali knez Aleksandar Karađorđević i kneginja Persida, knez Mihailo i kneginja Julija, kralj Milan i kraljica Natalija i najzad kralj Aleksandar i kraljica Draga. Kada su u Majskom prevratu 1903. srpski oficiri ubili poslednjeg Obrenovića i njegovu suprugu i izbacili ih kroz prozor Konaka na ulicu, na presto je doveden knez Petar Karađorđević, koji je uoči zločinačkog čina blagoslovio zaveru. Iz Beležaka pukovnika Antonija Antića, jednog od organizatora i učesnika u krvavom majskom piru, saznajemo da „knjaz Petar nije verovao u početku, žaleći se kako su ga pojedinci pljačkali na račun takvih zavera, pa od svega toga nije bilo ništa. Celo imanje koje je nasledio od oca u Rumuniji tako je, veli, upropastio. Zato on ni sada ne veruje da je to ozbiljna stvar. Ali kad mu je Hadži Toma rekao da oficiri i to mlađi rade na tome, on se odobrovoljio i rekao: A, to je što drugo, ako su oficiri preduzeli takvo štogod, onda takva zavera može uspeti.“ Čim se popeo na tron, kralj Petar I Karađorđević naredio je da se Konak sruši, „da ga ne podseća“. Povodom jedne moje kratke marginalije o popularnom čika Peri u romanu Podvizi i stradanja Grofa od Takova, piše mi Vava Petković: „U Parizu je, drugom polovinom XIX veka živela i radila izvesna Laure Hayman, jedna od onih što ih Francuzi duhovito zovu les grandes horizontales; jedan od njenih brojnih ljubavnika je bio i Proustov ’Grand oncle’ Weil, bogati jevrejski bankar. Prustolozi je smatraju mogućim modelom za Odettu, što je mislila i ona jer se smrtno naljutila na Prousta pročitavši Un amour de Swann. Za nju se po Parizu pričalo kako je jedini muškarac kog je zaista volela bio Petar Mrkonjić, budući srpski kralj. Srbi vole priče, stvarne ili izmišljene, o svojim muškarčinama, ali ovaj detalj se nimalo ne uklapa u ikonični lik čika Pere, inače prononsiranog alkosa. Ali: sa ljubavlju ili bez, sa čarapama ili bez, ovakva affaire de cœur je morala koštati makar deo rumunskih imanja a svedoči nam kako se budući čika Pera i nije svakog jutra budio sa mišlju o Kosovu. Ne zameram mu; smeta mi napor da se sve simplifikuje i jeftino mitologizira.“

Nije to bilo prvi put da se predlaže podizanje spomenika Karađorđevićima „na prostoru između dva dvora“. Prvi put je ideja o podizanju spomenika na mestu zločina pokrenuta takođe jubilarno, četiri godine ranije, o stogodišnjici početka Prvog svetskog rata.

 

Nikola Pašić, od milja Baja („Baja sve zna“, govorili su pristalice ondašnjih radikala), prvi populista moderne Srbije i potonji prvi premijer Jugoslavije, bio je jedan od najznačajnijih učesnika u ozloglašenoj „Bontuovoj aferi“ iz 1881. godine. Francuski berzanski mešetar i bankar Pol-Ežen Bontu potkupio je bio sve srpske narodne poslanike, političare i dvorske aktere onoga doba kako bi narodna skupština njegovoj banci dodelila koncesiju za izgradnju prve srpske pruge. Popularni Baja je za obezbeđivanje kvoruma dobio hiljadu zlatnih napoleona. Nije prošlo godinu dana, a Bontuov novčani zavod je bakrotirao i izazvao pad francuske berze, dok se srpska državna kasa našla pred stečajem. To nimalo nije smetalo čika Baji da 1892, kad je afera već tonula u zaborav, kupi u Beogradu hotel „Nacional“. Ali pošto svaki šparkadžija ima svog troškadžiju, i Baja je imao svog sina Radu, koji je za vreme Velikog rata, dok su srpski vojnici ginuli ili se smrzavali na Prokletijama, bančio i lumpovao po Parizu, trošio očevu tečevinu i prodavao Nemcima platinu za oružje. Kad mu ponestane para, slao bi iz Pariza ocu telegram: Otac sinu novac, a Baja mu je odgovarao: Otac sinu kurac. Nije se razdvajao od cilindra u koji je stavljao ceduljice sa molbama građana kad bi mu prišli da se zauzmu za nekog svog rođaka; pred ulazak u parlament, kafanu ili fijaker skidao bi cilindar i mahao njime okupljenima u znak pozdrava, a bele cedulje sa imenima kao pahulje snega poletele bi kroz vazduh iznad Pašićeve glave. Svome Baji Srbi su podigli spomenik na Trgu Marksa i Engelsa 1998. godine, ispred monumentalne socrealističke zgrade Doma sindikata. Gromadni bronzani čika Baja, koji je uvek išao poguren, dobio je spomenik visok četiri i po metra i dao ime trgu gde mu nije mesto: stoji na postamentu gologlav, bez cilindra i ceduljica, ispršen i ponosit na zemlju koju je kao svoju dedovinu precrtao, zagledan u majčicu Rusiju.

Poslednjeg vladara iz dinastije Obrenovića kralja Aleksandra i njegovu ženu izvukli su vojnici noću iz kreveta, iskasapili sabljama, izrešetali kuršumima i bacili na ulicu da ih vojska i svet vide mrtve u krvavim spavaćicama i da nikom ne padne na pamet da njihovu smrt dovede u pitanje. Spremne da ispravljaju istorijske krive Drine, kasnije vlasti su, zauzvrat, Sašino ime vratili bulevaru koji se u socijalizmu zvao Bulevarom revolucije, i u istom tom bulevaru ispred zgrade Opštine Zvezdara podigli mu bistu – ali sa greškom. Vladari iz dinastije Obrenovića stavljali su rimski broj vladara posle prezimena, po dinastičkom redosledu smenjivanja na tronu (knez Miloš Obrenović I, knez Milan Obrenović II, knez Mihailo Obrenović III, knez i kralj Milan Obrenović IV, kralj Aleksandar Obrenović V), dok su Karađorđevići tu oznaku stavljali posle imena. Ime jednog od, doduše mnogih, ubijenih srpskih vladara, Aleksandra Obrenovića V, opštinski oci pomešali su sa imenima drugih vladara sa rimskim brojevima i tragičnim sudbinama, i ugravirali Aleksandar I Obrenović.
Zbrka je opšta i sveprisutna.

 

U bašti kafića Sveti Marko, ispred istoimene crkve na Tašmajdanu, ustaje jedan mladić iz grupe mladih za spojenim stolovima, uzima svoju stolicu i prinosi je skromnom spomeniku patrijarhu Pavlu u travnjaku preko puta. Smeštena između kafića, crkve i tramvajske stanice, Njegova bronzana svetost u prirodnoj veličini izdvaja se od svih ostalih vertikalnih spomenika time što figuru patrijarha predstavlja u sedećem, a ne u uobičajenom, stojećem položaju. Sede i Džojs u Puli i Sremac i Kalča u Nišu i Čehov u Podmoskovlju i Pekić na Cvetnom trgu, ali svi sede na nečemu: na stolici, za kafanskim stolom, na klupi ili stepeniku. Ova skulptura bi mogla da se zove Patrijarh Pavle sedi u vazduhu. Kad mladić podmetne stolicu ispod iskrivljenog kipa, skulptura dobija smisao i menja ime: Patrijarh Pavle sedi u kafiću.

 

Ako već nije kraljevima Aleksandru i Petru Karađorđeviću, onda je o stogodišnjici početka Prvog svetskog rata preko puta „prostora između dva dvora“, u stepenastom parku iznad Ruskog doma, na mestu negdašnje zgrade misije carske Rusije u Srbiji podignut spomenik NIKOLAJU II ROMANOVU. Za utehu i za inat. Naljutio se kmet na celo selo pa odsekao sebi k.

Vladarima naših gradova palo je na pamet da podignu spomenik i jednom minornom pesniku koji je veličao Staljina i boljševike, ubice poslednjeg ruskog cara. U leto 2016. podignuta je ispred zgrade „Energoprojekta“ na Novom Beogradu spomen-bista Kazahstancu DŽAMBULU DŽABAJEVU, čije su stihove po narudžbini KGB-a pisali ruski pesnici potpisani u Džambulovim zbirkama kao prevodioci, a ta stihotvorenija nikad nisu ni prevedena na srpski.

Među novokomponovane ruske spomenike spada i nesrećni spomenik prvom svetskom i sovjetskom kosmonautu JURIJU GAGARINU, podignut negde u svemirskom Novom Beogradu, na jednoj sablasnoj ledini između natuštenih solitera kakvih je po novosibirskim gradovima neprebroj: sićušna glava u skafanderu, smeštena na ogroman i visok postament, ne zapaža se ni sa tri metra. Stanari solitera su negodovali, mučeni kosmonaut je uklonjen, čeka se novi spomenik.

Šta najzad reći o spomenicima koji se u pomami palanačkog urbicida tek nadvijaju nad gradove poput pretnje. Takav je planirani monumentalni spomenik STEFANU NEMANJI – tačnije, spomenik grandioznom kiču – ispred zgrade (ukinute) prve Železničke stanice u Beogradu, budućeg Muzeja Nemanjića, vitezova Reda gvozdenih puteva!

Sve je bogatija i istorija spomenika DIMITRIJU TUCOVIĆU u Beogradu i mnogih sličnih koji menjaju adrese, niču nepozvani ili nestaju zauvek u ropotarnicama istorijskih pobeda.

Svaki spomenik govori o nama samima.

Autor: Dejan Mihailović
Izvor: „Povelja“, Kraljevo, jul 2019.