U zagrljaju domovine

- Znate, Minesota je nekako na ravnom, nema planina, i onda preko tog ravnog, znate kada dune sa severa to je prosto strašno... Jeste, gospođo, mi smo posle gospođe sa dečicom...Da nisu žedni? Znate, mi u Minesoti uvek nosimo nešto za piće... Nisu? Ja samo da pitam, odužillo se ovo čekanje...

To je zato što sam se vratila u zagrljaj domovine, a dotična mi je onomad kad se menjahu stari i izdavahu novi lični dokumenti izdala ličnu kartu u trajanju od petnaest do sedamnaest minuta. Tako se ispostavilo da se nisam čestito ni adaptirala na promenu zvanu povraćaj, kad sam primetila da mi je nova lična karta istekla u staru. Naravno, spodbijem pete i odem u najbližu policijsku stanicu da izvršim građansku obavezu. Kad tamo, hodnik veličine manjine, tri stolice na kojima spavaju oni što su prvi stigli, ostali dube uz zidove, da bi pročitao već otrcana obaveštenja moraš sve mučenike da ispomeraš kao sedeći niz u bioskopu. Nema vazduha, nema kretanja, nema ničega, sem pauze. A dotična se očito upražnjava na Jamajci, jer živa duša činovnička nikako da promine, bar da je vidimo. Kvaka na vratima se otvara samo iznutra, tamo odakle se ni zuj muve ne čuje. Odustanem ja posle po sahata kočenja uza zid.

Naravno, čuvši za moju avanturu, Najbolja Drugarica me nagrdi kao japanskog turistu, i uputi me u drugu policijsku stanicu, u kojoj ima em više stolica, em manje naroda. Usput ja otkrijem čari elektronske uprave. Samo petnaestak sati mi je trebalo da se registrujem na dotičnoj strani, posle čega je zakazivanje bilo maca mala. I krenem...

- Znate, u Minesoti temperature zimi budu ispod minus četrdeset, znate to sve sa severa dođe. Ispod kuća su sve prolazi iskopani, a gore budu i mostovi kao neki tuneli. Ne možeš napolje, užasno nešto. Nismo mi na takve zime navikli, niti možemo da se na njih sviknemo, ali šta ćete, znate mora čovek nekuda da ode da živi.

Drugi pokušaj je bio bolji, u tačno zakazano vreme sam pred mrzovoljnu činovnicu izručila sve potrebno ne bih li dobila novu ličnu kartu, a i adresu promenila, odjavila, prijavila, dojavila...Obaška sam pre toga otišla i uplatila obe neophodime takse, naravno separatnim uplatnicama, za dobro policije i pošte, a na štetu amazonskih šuma. Odradila sam pola, lična karta može, dođite za nedelju dana, al promena adrese sa priloženim ugovorima ne može, ili da dovedem vlasnika lično i personalno ili da mu otmem ličnu kartu i priložim je...

- Znate, mi smo ovde kupili stan, mi bi da se ovamo vratimo iako nikad ovde nismo živeli. Znate, ne možemo mi više te zime da trpimo, iako je u Minesoti baš lepo, ima i lisica i vukova, i bogami medveda ima, ali medvedi zimi spavaju, a znate, u Minesoti zime tako dugo, dugo traju...

U roku od nedelju dana sam uspela da dočekam svoj red, jeste da je trajalo oko po sahata, ali sam konačno uspela da munem nos kroz rupu u staklu, a kroz donji pećinski obod gurnem potvrdu...Tek tada sam shvatila zašto su svi ispred mene kao popareni besno odlazili. Ništa od moje nove lične karte, pokvarila se mašina za pravljenje istih, kad će je popraviti ne zna se, al evo vam broj telefona, pa pitajte...Kako da ne, naredna tri dana sam uzaludno zvala broj koji verovatno uopšte ni ne postoji. Zato sam opet otklipsala u red, al ovaj put sam vlasnici stana otela ličnu kartu, kilo i po ugovora, dvesta grama uplatnica tanko sečeno, džakče formulara i zauzela busiju s namerom da ne odem dok se ne dočepam sve zakonom propisane dokumentacije u formi ličnih iskaznica.

- Gospođo, da li bi nam možda čuvali red, znate mi smo ovde od jutros, ni kafu nismo popili. Znate, mi u Minesoti ovo sve radimo preko kompjutera, samo kad izgubiš vozačku ti odeš i prijaviš, pa ti i nju pošalju poštom. Jeste da zimi malo pošta kasni, jer zime su u Minesoti baš jake, ali čekaš kod kuće, a grejanje je tamo dobro, pa ne osetiš. Evo, i mi ćemo vama čuvati red kad se vratimo. Mada, te zime ne bi bile tako strašne da ne duva neka vetrina, onako baš skroz sa severa, a i snega ima da ne veruješ. Ali sada je u Minesoti lepo, lepše nego ovde, samo zime kad ne bi bilo...

Nije prošlo ni pola dana kad sam konačno stigla na red. Pred službenicu, kiselu kao ustajalo sirće sam istovarila sve, ama baš sve. I ličnu kartu za koju sam odstajala još pola sata, i sve što birokratiji ni u najslađim snovima ne pada na pamet. Sve je lepo složila, razvrstala, još malo se dokiselila, jer je bilo očito da sam ovaj put stigla sa odličnom šalterskom kondicijom, procedila »Doooobrooo...« i počela da udara veštačkim noktima po ubogoj tastaturi. A onda su joj oči zacaklile, prosto bljesnule, sva srećna me je pogledala i trijumfalno rekla »Deset dinara!« Kakvih deset dinara? Zašto? Pa, zato što je prošle nedelje poskupela taksa za promenu adrese. One nedelje kad je bila pokvarena mašina za lične karte. A ja sam uplatnice već platila. I šta sad? »Da odete u poštu i uplatite deset dinara na posebnu uplatnicu, to će vas doduše koštati zajedno četrdeset pet dinara, poštarina, pa da se vratite ali najkasnije za pola sata, jer ja odlazim, a predmet sam počela, a ako se ne vratite, onda tek sutr...«

»A« sam joj uskratila, protrčala sam kroz zatvorena vrata sa zembiljem dokumentacije, pregazila par živih bića koja su pred njima človila, počela da galopiram brže od afričkih poštara ka pošti, kad se pojavio...

- Gospođo, kuda ćete, a naš red?! Mi smo kafu popili...malo je jača nego kod nas u Minesoti, mada kada zimi stave rum, zato što su zime u Minesoti baš hlad...

Pošta! U pošti se vukao red kao najduže baštensko crevo. Da sam u kinesku poštu utrčala, manje bi ljudi bilo...Stojećki sam ispunjavla uplatnicu, jednim laktom lovila ravnotežu, a drugim ometala babu koja je uporno pokušavala da me ne primeti i kroz mene preko reda prođe. Ostavila sam im sav sitniš, prekinula neljubazno priču šalterske radnice o teškom porođaju njene komšinice i sprintom vrednim prijave za narednu olimpijadu ujurila u policijsku stanicu. Gomila čekača se samo razmakla i otvorila mi put, potpuno im je bilo jasno da sam u neuračunljivom stanju...Minut pre pola sata, taman kad se činovnica dohvatila ručne torbice i izvadila karmin, bacila sam na njen sto hrpu dopunjenu sa prokletih deset dinara...

Uz ovacije prisutnih sam izašla napolje mašući novom ličnom kartom sa promenjenom adresom, falila su samo dečica koja bi mi predala bukete cveća...

- Znate, ja sam ovde došao i kaže meni onaj tamo policajac na ulazu: «Šta hoćeš«, a ja mu kažem: »Ja sam iz Amerike i hoću državljanstvo«, a on mi kaže: »Došao si iz Amerike ovamo?«, a ja mu kažem: »Jeste, ja sam iz Sarajeva, ali sam Srbin, i živim u Minesoti i sad hoću ovde da živim«, a on mi kaže: »Ti nisi normalan, odlazi odavde«. I ja odem, ali sam se sutradan opet vratio i evo još čekamo žena i ja da predamo sve papire. Mi bi ipak da dođemo, mi smo stan kupili, lep baš. Jer, znate, dobro se živi u Minesoti, ima tamo svega, ali zime su tako jake, znate dokle sneg padne, a vetar, znate li kako vetar duva u toj Minesoti i to onaj sa valjda Aljaske, odnegde, led ledeni, nije to za ljude...