Zabavniče, srećan ti rođendan!

Ja nisam rasla sa Zabavnikom. Politikinim Zabavnikom. Ja sam rasla pod Zabavnikom. Naime, njime su me pokrivali na noši. Znam da to možda baš nije zgodna priča, ali život je pojava koja je mnogo drugačija u radnji no u izlogu.

Ukratko, opšte je poznato da su deca pojava od leptirova osetljivija, naročito u geografskom parčetu zvanom Balkan. Uz to se od vazda zna da je Balkan deo Antarktika, zbog čega su pomenuta deca obaška ugrožena. Naročito na nošama gde im je početak leđa toplotno zbrinut, pridružena mu je i gornja polovina tela, ali ogroman problem su noge u čijem podnožju je srozan ostatak odevnih momenata. Tačno taj razgolićeni deo detinje pojave, čiji najviši planinski vrh su kolena, bi mogao, prema svim bapskim iskustvima, da bude uzrok ugrožavanja dečijeg opstanka. Zato to mora da se nečim pokrije. U slučaju moje malenkosti se radilo o pokrivanju Zabavnikom. Zato što je time izazivan dvostruko korisni efekat. Em sam njime bila zaštićena od opakih mrazeva koji vladaju u stanovima balkanskih stambenih jedinica, naročito onih koje se greju iz sve snage, em sam bila mirna kao buba mara u komi, jer sam čitala pokrivač – Zabavnik. Dobro, ne baš čitala, više slike gledala i divila se čoporima slova. Mada, porodična legenda kaže da sam pomoću Zabavnika sama naučila i da čitam. Tako je moje vreme na »prestolu«, kako je moj otac od milja zvao nošu, bilo duplo isplativo.

Od tog vremena nadalje, kroz celo moje detinjstvo i ono sve što mu je sledilo, Zabavnik me je pratio u stopu. Politikin Zabavnik i ja smo bili par, noša nas je napustila odavno, uostalom ja i tako nikada nisam iskazivala trajne rojalističke pretenzije na presto. Zbog toga je moje sećanje ispresecano Zabavnikom...

...Leti su sestru i mene odlagali kod babe i dede, u selo. Ono se sastojalo od niza stvari koje ništa zajedničkog sa gradskim životom nisu imale. Time je trebalo da bude obogaćeno naše životno iskustvo, ali i istovremeno olakšana mentalna stabilnost naših roditelja i onemogućeno pentranje po glavama im od strane naših detinjih malenkosti. Jedino što nas je povezivalo sa gradom je bio – Politikin Zabavnik. Ali, do njega se tako lako u selu nije dolazilo. U selu nema trafika do kojih petkom ujutru može da se otrči. Ne, nabavka Zabavnika u selu je bila sasvim poseban...pa, recimo novodobno – projekat. Nekada su projekti bili građevinske prirode, a sada je projekat i oblačenje gaća. Ups! Izvinjavam se na nefinoći...Daklem, četvrtkom uveče je deda morao da nam izbroji i preda pare za Zabavnik. Što je sigurno, sigurno. Onda nam je baka uručivala šlajpik. Ko ne zna, to je žargonski naziv za novčanik, koji datira iz polovine prošlog veka. Šlajpik je stavljan na sredinu gostinskog stola, koji je bio veličine današnjih nosača aviona.

Petkovo jutro se čekalo napetim snovima noći koja ga je delila od četvrtka. Petlovi su tog jutra jedva kljunove otvorili, vampiri nisu čestito ni zube stigli da operu pred odlazak na dnevno spavanje, mrak se još uvek razvlačio i vezivao pertle pred ustupanje radnog mesta zori, kada smo sestra i ja otvarale oči šire od lustera i počinjale sa burnim pripremama na odlazak u poštu. Iz njih bi neupućena osoba zaključila da je dotična pošta bar tri dana jahanja od naše kuće i da je od nas ne deli desetak minuta lakog hoda. Ali, za svaki slučaj, nikad se ne zna, mogu pošte i da se odmaknu. Namerno. Bilo je to jedino jutro u nedelji koje smo smele da preskočimo bez pijenja bele kafe, koju je naš deda smatrao važnijom od disanja.

Posle kraće svađe koja će od nas da nosi novčanik sa dragocenim sitnišem, baka je pokušavala da nas stigne sa komadima hleba namazanim pekmezom dok smo sestra i ja istrčavale iz dvorišta, krećući na kratak ali izvestan put ka nabavci novog Zabavnika. Koji je u očima naše bake bio ravan odlasku u lov na gladna čudovišta koja žive u trećem sazvežđu desno od naše planete. Mada, čak i da smo tamo krenule bilo bi manje drame i pozdravnog mahanja od strane babadedovskog para koji nas je ispraćao sa kapije. Da smo samo imale vremena da se osvrnemo, verovatno bi videle i suze koje su im nagonski i samoinicijativno klizile u nedra, preteći izazivanjem pneumonije povodom kvašenja staračkot grudnog koša na otvorenom, hladnjikavom spoljnom prostoru sabajlističkog doba tek započetog dana. Jer, u njihovim glavama se odvijala scena u kojoj njih dvoje neodgovornih jadnika pokušavaju našim roditeljima da objasne kuda su im nestala deca s poverenjem na čuvanje ostavljena. »Otišle su da kupe Zabavnik, i tu im se gubi svaki trag, neki sumnjaju sedmoglavu aždaju koja od tada sito podriguje u obližnjoj bari, ali nije sigurno...«, jecali su baba i deda u svojoj mašti.

Sestra i ja smo, uprkos svoj tragediji koju smo za sobom ostavljale, veselo klipsale ka seoskoj pošti, kroz jutro iz gornjeg pasusa. Jutro koje je kao i svako seosko jutro mirisalo na sve što se u ovakvim pričama ne pominje: nakiselo na kokošinjce, strašno na svinjce, toplo na štale u kojima trune slama...Tu i tamo je pokušavao da se probije miris baštenskog cveća, ali uzalud, tog mirisa sem u romantiziranim pripovetkama o lepotama života u selu, u seoskoj stvarnosti nema. Prosto, jer mu ne uspeva da dođe do izražaja. U slučaju našeg sela je situacijom dominirao inspirativni miris mašinskog ulja. Jer je kroz selo prolazila pruga, što je kako vizuelno, tako i miomirisno doprinosilo izazivanju nosnih čula. Duž nje nam se dešavalo sve što je možda i opravdavalo suze kojima smo ispraćane. Napadali su nas komšijski petlovi, ljubile slučajno naišle rođake, železničari nam poklanjali pse kojih posle nismo mogli da se rešimo, rasne mešavine bivola i veverica...Sve do pošte koja nas je, u svoj svojoj malenkosti jedva konkurentnoj većem kokošinjcu, strpljivo čekala.

A, u pošti je bio pult, visok tako da smo o njega taman nos mogle da okačimo i pružajući se na prste izbrojimo sitniš iz novčanika. Odande se pojavjivala misteriozna ruka i izručivala nam jedan od tri primerka Zabavnika koji su u selo stizali.

Putem nazad smo se sestra i ja istrajno svađale koja će prva da čita Zabavnik, jer iako se znalo da drugi čitač ima pravo na duže i razvučenije čitanje, prvi je ipak bio prvi. Obaška je sledila svađa ko će seckati Maju, ko je oblačiti, a ko je lepiti na žuti karton fascikli koje je nam je moj otac donosio iz svoje kancelarije i tako štetovao državu. Onaj ko prvi čita nije smeo da kaže kraj dežurnog stripa, ni da se smeje izazivački, ni da čita poluglasno i tako drugom otkrije sadržaj pre vremena...Ukratko, ne samo nabavka, već i čitanje Zabavnika su bili dramatične pojave u našim životima. Sa sve »Verovali ili ne«, a ja sam u sve verovala, sa Hogarom i Fantomom, i Mandrakom i Miki Mausom i Pajom, i člancima o zemljama i stvarima koje pre toga ni sanjala nisam, sa svim što je natprirodnim čudom uspevalo da stane u Zabavnik.

Zato da se sačuva sav taj nestvarni svet, zahvaljujući kom su džigljala naša detinjstva i mašta, moj otac je još malo od države uzimao. Onih fascikli od tankog kartona, žutih i narandžastih. Zimi smo strpljivo bušili Zabavnike mašinom sa dva krezava, metalna zuba, kroz njih provlačili konopčić, na na početku i kraju svežnja Zabavnika su bili kartoni od pomenutih fascikli, pažljivo isečeni. Onda smo konopče vezivali u mašnu i tako su Zabavnici postajali velike knjige koje su služile za dane između dva petka, za dane između novog i prošlog Zabavnika. Iseckane Maje i Cice, sa sve šeširima, havajskim ogrlicama i večernjim haljinama, su bile spakovane u kutije od cipela. Čuvali smo ih. Svi. Sem mlađeg brata koji se našao na rubu davanja u usvajanje. U delovima. Zbog neshvatljivog ispada prema dragocenom blagu zabavničkom. Čekala sam toliko godina i evo sad dočekala osvetu, javno pričanje o njegovom nikada i ničim opravdanom postupku – krišom je probao da preda moje Zabavnike u stari papir. U školi. Na svu sreću je dežurna učiteljica imala više pameti i srca od njega. Oduzela mu je Zabavnike i prosledila ih školskoj biblioteci. Jeste da bratu to nikada nisam oprostila, ali mi je mrvu lakše kada znam da su moji Zabavnici još uvek živi u jednoj od beogradskih osnovnih škola. Da je probao mene da preda za reciklažu, pre bih ga razumela, ali dobrovoljno se odreći decenijama skupljanih Zabavnika...to ne.

Kraj ove priče bolje da ne tražim. Zato što kraja ni nema. Ja sam još uvek spremna da okačim nos o bilo koji šalter, da idem i u poštu ako treba, samo da se dočepam Zabavnika. Jedino ne valja što sada, iz roditeljskih razloga razumevanja i požrtvovanosti, moram mesto Prvog Čitača Novog Broja da prepustim rođenoj deci. Takva su, eto, vremena došla. Nema nikakvog više poštovanja prema starijima i roditeljima kao takvim. A u moje vreme, u drugoj polovini prošlog stoleća...U moje vreme...Eh, u moje vreme...Da sam tada sebi rekla da ću jednom, nekad, pisati Zabavniku za rođendan, da ću ja biti u Zabavniku...Ne bih sebi ni reč poverovala. Čak ni da se to nađe u Riplijevoj rubrici u kojoj kučići jedu žilete. Zato što je Zabavnik mađija čista. Zato što ga prave u izmišljenom svetu i onda šalju na našu planetu. Zato što će uvek biti dece koja ne mogu bez Zabavnika i bez koje Zabavnik ne može. I tako već sedamdeset pet godina.

Srećan ti rođendan, Zabavniče!