Zaboravljeni sinovi Srbije

Vladimir Putin je, u subotu, došao u Sloveniju da u crkvici Sv. Vladimira oda poštu sinovima Rusije. Pre sto godina, tokom Prvog svetskog rata, je samo pod jednom snežnom snežnom lavinom poginulo 110 ruskih ratnih zarobljenika. Bila je to već treća lavina, pre nje su dve pod sobom pokopale bar 360 njih. Ni danas se ne zna koliko je tačno ruskih zarobljenika poginulo ne samo pod tom lavinom, nego i od drugih lavina, teškog mraza, iscrpljenosti i rada na prisilnoj gradnji planinskog puta preko planinskog prelaza Vršič, pod graničnim prelazom Ljubelj, u Julijskim Alpima, na 1611 metara nadmorske visine, koji je za Austriju bio od strateške važnosti. Zbog toga je deo korpusa od deset hiljada zarobljenika, koliko ih se tada nalazilo u logorima u Sloveniji i mahom su dovedeni sa Galicijskih ratišta, poslala da gradi taj put i usput umire. Pretpostavlja se da je, prilikom te gradnje, život izgubilo oko hiljadu ruskih zarobljenika. Austrija ih nije štedela.



U spomen na svoje, pod lavinom, poginule prijatelje su drugi ruski zarobljenici, pored rada na planinskom putu, napravili i pomenutu, malu crkvicu. Napravili su je drveta, pokrivajući je korama stabala i posvetili je Svetom Vladimiru, a u narodu je ubrzo prozvana – Ruska kapelica. Pred Drugi svetski rat, 1937. godine, proširivan je taj put preko Vršiča, i tada je građevinar, Josip Slavec iz Kranja, naišao na brojne kosture koje je, zajedno sa drugim posmrtnim ostacima ruskih vojnika izginulih u Kranjskogorskom području, sahranio na jedno mesto, u grobnicu u obliku piramide koju je izgradio na istočnoj strani Ruske kapelice. Na njoj piše – Sinovima Rusije.

Put koji su gradili je dobio ime Ruski put. Ruska kapelica je proglašena slovenačkim kulturnim spomenikom.

Sinovima Rusije se, svake godine, održava pomen. Ruska ambasada, predstavnici ruske zajednice, ruski sveštenici, odaju poštu svim Rusima koji su u Sloveniji poginuli u oba svetska rata. Jer, pored onih koji su poginuli ratujući, u Drugom svetskom ratu je, u blizini pomenute kapelice, bio i ogranak zloglasnog logora Mathauzen. Hitler je bio svestan važnosti tog puta preko Karavanki, kao i tunela koji bi mogao da spoji Ljubljanu i Klagenfurt u Austriji. Ka kome i vodi put koji su zarobljenici pravili, i koji se nalazi sa druge strane planine, upravo pod planinskim prelazom Ljubelj. Iz Mathauzena su u Podljubelj stizali logoraši koji su prisiljeni da kopaju tunel. 1944. godine su prva vozila prošla kroz taj tunel dug 1500 metara. 7. maja 1945. godine su SS jedinice koristile preživele logoraše kao živi štit, pri povlačenju kroz tunel. Pre toga su logor sravnili sa zemljom, želeći da izbrišu tragove. Danas se tamo nalaze spomen park i spomenik u obliku kostura, pod kojim piše – Optužujem – J’accuse! Na francuskom, jer je među logorašima bilo najviše Francuza.

Prošle godine je pomenu Rusima, kod Ruske kapelice, prisustvovao ruski premijer Medvedev. Ove godine, na stogodišjicu, Putin lično. Sa celom svitom. Nakon čega je otišao na ljubljansko groblje, Žale, koje je projektovao veliki arhitekta Plečnik lično, i tamo svečano otkrio spomenik podignut svim Rusima poginulim u oba rata na teritoriji Slovenije. Mada, među njima je bilo i onih koji su poginuli posle već završeno Prvog svetskog rata. Jer, za njih kao ni za srpske ratne zarobljenike kraj rata nije bio kraj ratovanja. Tada ih je iz logora oslobodio još uvek austrijski oficir, Slovenac, Rudolf Majster i koristio ih za plašenje gubitničkih vojski koje su tumarale Slovenijom ili imale teritorijalne pretenzije koje bi bilo vrlo zgodno izvesti upravo u smutnji nakon kraja rata.

Jer, priča o Prvom svetskom ratu, strateški važnom putu preko Karavanki, od Ljubljane do Klagenfurta, važna je i za Srbiju, ne samo za Ruse. Zato je i Hitler bio tako osetljiv na značaj tog puta i tunela, zato je 26. aprila 1941. godine došao u Maribor i rekao čuvenu rečenicu: „Machen Sie mir dieses Land wieder deutsch!“ („Učinite mi ovu zemlju opet nemačkom!“)

Tu negde je i priča o Srbima, o onima za koje se ni ne zna gde su sve zakopani. Jedan deo njih su jedva našli na ljubljanskom groblju. O onima koji su uspeli da probiju Solunski front, koji su uspeli da prežive sve strahote Prvog svetskog rata i u već proglašenom miru izginu za tuđu zemlju i tuđe granice. To je priča koju sam već napisala. I koju ću objaviti još jednom, umesto pomena onima za koje nema ni crkvice, ni kapelice, ni spomenika, ni svečanih govora, ni postrojenih gardista, ni jednog jedinog cveta.

Priča o zaboravljenim sinovima Srbije:


Vuk koji je voleo Srbe

I niko nije ni pitao odakle ti mladići idu,
Ko sada za njima u strahu plače
I niko nije ni pitao hoće li se oni ikada
Vratiti pod voljene krovove domaće.


Ove stihove napisao je, pod pseudonimom Vuk Slavič, pesnik i general Rudolf Majster, najveći general i jedan od dva najveća državnika koje je Slovenija ikada imala. Prvi koji je nakon grofa Hermana I Celjskog imao hrabrosti i snage da planira i da se bori za slovenačku zemlju. Pohorski Pančo Vilja, koji je uspeo da sačuva plac za gradnju buduće države. Veliki slavenofil i srbofil, koji je zbog toga kažnjavan ne samo u austro-ugarskoj vojsci, čiji je najpre oficir bio, već i kasnije, kada su ga zbog njegovih ljubavi, prijateljstva i sklonosti otporu gurali pod tepihe istorije, iz koje je, na mala vrata, ponovo pušten tek nakon što je Slovenija postala samostalna država. Sa doduše poprilično pogubljenih delova biografije, jer nikada ni jednoj dnevnoj politici, general Rudolf Majster, vojničkog pseudonima Vojanov, nije odgovarao. Uprkos tome, pesnik Vuk Slavič je, svojim nespornim vojničkim i državničkim zaslugama, uspeo da preživi sve prašnjave tavane istorije na kojima je sakrivan.

Kraj Prvog svetskog rata je u Beču školovani vojnik Rudolf Majster, nakon službovanja po Austro-Ugarskoj imperiji, dočekao sa činom majora austro-ugarske vojske, u Mariboru. Slovenija je tada bila preplavljena poraženim vojskama, kroz Maribor su tutnjali vozovi puni vojnika koje su povlačili, Austro-Ugarska monarhija se raspala, a major Rudolf Majster je shvatao da bi, zahvaljujući opštem haosu i igrama velikih sila, ali i zbog neodlučnosti vlade u Ljubljani, Slovenija mogla da bude raskomadana.

30. oktobra 1918. godine nemačko Gradsko veće Maribora, tada većinski naseljenog upravo nemačkim stanovništvom, proglašava Maribor, njegovu okolinu i Donju Štajersku, delom Nemačke Austrije.

Dva dana kasnije, 1. novembra, major Rudolf Majster, u mariborskoj kasarni 26. streljačkog puka odbija da prihvati pomenutu odluku i prisutnim oficirima kaže: » Maribor proglašavam jugoslovenskom teritorijom i preuzimam, u ime svoje vlade, vojnu komandu nad gradom i celom Donjom Štajerskom.« Iznenađeni Nemci su ipak uspeli da isile formiranje nemačko-austrijskih gradskih straža, odnosno Zelene garde, koja je od 3. novembra patrolirala gradom.

7. novembra je u Mariboru osnovana prva srpska dobrovoljačka četa i to od 150 srpskih vojnika koje je vodio poručnik Mirković, a koji su tih dana stigli sa severa, iz zarobljeništva, u Šentilj kuda sada vodi slovenačko-austrijska granica. Evald Vrečko, tamošnji katolički sveštenik, ih je dočekao, a kako nije imao srpsku zastavu, na crkveni zvonik je stavio slovenačku zastavu okrenutu naopačke, dobivši tako srpsku trikoloru. Pristigli vojnici, kojima je objašnjeno da su stigli u buduću državu Srba, Hrvata i Slovenaca su odvezeni u Maribor, gde im je ponuđeno da ostanu i formiraju jedinicu koja bi pomagala budućim snagama generala Majstra, na šta su oni i pristali. Tako je, na brzinu, opremljena četa srpskih dobrovoljaca koji su, na zaprepašćenje nemačkog dela stanovništva, sa šajkačama na glavama paradirali Mariborom, u pratnji češke pleh-muzike.

Uprkos protivljenju Nemaca i slovenačke narodne vlade u Ljubljani, major Majster 9. novembra proglašava mobilizaciju, kojoj se odazvalo oko 4.000 Slovenaca.

20. novembra major Majster osniva Mariborski pešački puk, prvu u istoriji slovenačku jedinicu redovne vojske, kojom su komandovali slovenački oficiri. Tom puku je priključena i pomenuta prva srpska dobrovoljačka četa. Na sličan način je, u Celju, formiran i Celjski pešadijski puk. Istovremeno, Majster iz logora oslobađa ratne zarobljenike pobedničke vojske, među kojima je najviše Srba, koji se priključuju prvim, novoformiranim jedinicama slovenačke vojske.

23. novembra 1918. godine, rano ujutru, za manje od sat vremena major Majster je, zajedno sa oslobođenim Srbima, izveo akciju u kojoj je razoružana nemačko-austrijske gradske straže i preuzeo vojnu vlast u Mariboru. Istog tog dana je upravu u slovenačkoj Štajerskoj preuzelo narodno veće, koje je majoru Rudolfu Majsteru dodelilo čin generala.

Narednih dana i meseci, jedinice generala Majstera oslobađaju ostatak Donje Štajerske, naročito one kuda bi trebalo da vodi buduća državna granica, od Dravograda do Radgone. Na čelo svojih jedinica Majster lukavo stavlja srpske vojnike, sa kojima se pripadnici poraženih vojski nerado sukobljavaju. Srpske šajkače tih meseci su znak pripadništva pobedničkom antantskom savezu, a austrijske čete su imale naređenje da smeju da se predaju snagama Antante, u ovom slučaju vojsci za koju su bar mislili da je srpska. Tako je general Majster od kote do kote oslobađao Donju Štajersku od Austrijanaca, koji su prekasno shvatali da za isturenim prvim redovima srpskih vojnika stižu slovenački.

U jednoj od takvih prilika, general Majster je srpskim dobrovoljcima rekao:

»Draga braćo, srpski vojnici,
Šaljem vas u Špilje sa zadatkom da omogućite preuzimanje strateškog železničkog čvora...Vi doduše niste redovna srpska vojska, ali za nas ste isti borci koji su u balkanskim ratovima i svetskom ratu svetu dokazali izuzetno junaštvo. Teško bi bilo porediti ga sa sličnom hrabrošću bilo koje vojske...ubeđen sam da mi Slovenci nikada nećemo zaboraviti niti zatajiti vaš udeo u oblikovanju naše nacionalne i kulturne samoniklosti...Naše bratstvo skovano u istoriji neprekidne borbe za život dostojan čoveka je danas utoliko dragocenije...«

Na sličan način su iz Postojne, kuda je vodila demarkacijska linija, oterani Italijani. Naime, uprkos zabrani da u Postojnu, uđe i jedan italijanski vojnik, Italijani su tamo poslali vojnu pleh-muziku, koja se povukla tek kada je ugledala prve redove srpskih vojnika 26. pešadijskog puka, koji su sastavljali bivši vojni zarobljenici pod komandom potpukovnika Stevana Švabića. Slično se desilo i u Bohinjskoj Bistrici, gde su se italijanske planinske jedinice prvim vozom vratile u bazu u Podbrdu, videvši prve redove srpskih vojnika.

U to vreme je slovenačka vlada od Srbije tražila da pošalje u Sloveniju vojsku, koja bi obezbedila severnu granicu države, nakon čega je decembra 1918. godine u Sloveniju stigla srpska vojna misija, odnosno prvi bataljon srpske vojske kome je komandovao general Krsta Smiljanić.

Istovremeno sa dešavanjima u slovenačkoj Štajerskoj, u Koroškoj koja sada pripada Austriji, situacija je bila drugačija. Na mobilizaciju se odazvalo samo 2.500 slovenačkih rezervista, zbog čega je slovenačka vlast te pokrajine zavisila od pomoći srpskih dobrovoljaca, odnosno 1.695 srpskih vojnika koji su stigli iz austrijskog zarobljeništva. General Majster i njegovi saradnici želeći da i Korošku, većinski naseljenu Slovencima, oslobode austrijskog jarma, traže dodatnu pomoć iz Beograda. Kako general Krsta Smiljanić nije imao dovoljno snaga za takav napad, a pomoć iz Srbije koja se od rata nije ni oporavila, nije stizala, ljubljanska pokrajinska vlada se odlučila da sama izvede napad na Celovec. U toj, prvoj ofanzivi, koja je počela 29. aprila 1919. godine, slovenačke čete su doživele težak poraz od austrijskih snaga, zbog duge linije fronta razvučene preko planina i samim tim prevelike udaljenosti između četa, lošeg snabdevanja i komandovanja. U kontranapadu austrijske snage stižu skoro do Slovenj Graca.

Nakon toga, u maju 1919. godine u Sloveniju stiže pomoć iz Srbije, tri puka redovne srpske vojske, konjanica, pešadija i artiljerija, prekaljena u nedavnom probijanju Solunskog fronta. Tako počinje druga ofanziva na Celovec i Korošku, u kojoj Austrija ima oko 10.000 vojnika, koliko ima i srpska vojska kojoj se priključuju i bivši ratni zarobljenici.

Komandanti u vojsci koja kreće na Korošku su bili srpski oficiri: Jezerskom odredu je komandovao pukovnik Dobroslav Milenković, koji je vodio 4.200 srpskih vojnika, konjicu i 23 topa, Ljubeljski odred je vodio potpukovnik Sava Tripković, Koroškom odredu pukovnik Ljubomir Marić sa 3.200 srpskih vojnika i 32 topa, a vojsci je priključena i baterija srpske artiljerije i dva eskadrona srpske konjice. U jedinicama je bilo i oko 1000 Slovenaca sa 8 topova. Jedini slovenački komandant je bio general Majster, koji je dobio komandu nad Labodskim odredom u kome je bilo 2.000 vojnika i 14 topova. Napad su pomogli i vojnici hrvatskog pukovnika Vladimira Uzorinca, koji su preuzeli komandu nad Mariborom u odsustvu generala Majstra i njegovih vojnika.

Brza ofanziva je iznenadila Austrijance, tako da je do 4. juna 1919. godine pobeđena austrijska vojska i oslobođeni su Celovec, Velikovec i slovenački nacionalni simbol – Gosposvetsko polje.

Ništa manje iznenađenje je usledilo godinu i po dana kasnije, 10. oktobra 1920. godine, kada je većina većinskog slovenačkog življa Koroške, na referendumu odlučila da želi da Koroška ostane u Austriji.

Donja Štajerska, kojom je komandovao general Rudolf Majster, vojničkog pseudonima Vojnov i pesničkog Vuk Slavič, pripala je budućoj Jugoslaviji, ali je cena Majstrove hrabrosti plaćena još jednom, u Drugom svetskom ratu. Nemačko stanovništvo i Austrija koja je ostala bez Donje Štajerske nisu zaboravili poraz koji su im naneli Štajerci koje je vodio general Majster i njegovi prijatelji Srbi. Dvadesetak godina kasnije, kada je već počela još jedna svetska morija, 26. aprila 1941. godine, austrijski soboslikar Adolf Hitler je došao u Maribor i održao govor nemačkom stanovništvu, koje je pre toga masovno i oduševljeno pozdravilo ulazak i za njih konačni povratak nemačke vojske.

»Macht mir dieses Land wieder Deutsch« (Učinite mi ovu zemlju opet nemačkom), rekao je soboslikar sa balkona u centru Maribora, a tome je sledilo naplaćivanje računa, slovenačko stanovništvo Donje Štajerske je deportovano u – Srbiju. Ne u logore, već na gladovanje i zlopaćenje onima koji su im dvadesetak godina ranije i pomogli da se oslobode. General Majster to nije dočekao, penzionisan je 1923. godine, otkada je u Mariboru pomagao u organizaciji kulturnog života. Umro je 26. juna 1934. godine, od kapi. Sahranjen je u Mariboru.

In nihče ni vprašal, s kod fantje gredo,
Kdo v strahu za njimi zdaj plače
In nihče ni vprašal, če vrnejo kdaj
Pod ljube se strehe domače.

Vuk Slavič