Zabranite realnost!

»U životu se ljudi ne ubijaju, ne bese i ne izjavljuju ljubav u svakom trenutku. Veći deo svog života jedu, piju i govore besmislice.«
(Anton Pavlovič Čehov)

Problem je u tome što je žena po imenu Nebo napravila skandal. Prosto nešto odvratno. Ona, majka blizanaca, Skaj Baučer je objavila na jednoj od društvenih mreža svoju sliku, na kojoj doji ćerku i sina. Ne bi to bilo loše, kao što bi čak i poželjno bilo to što je od pojasa nagore gola, da na toj slici ona ne izgleda kao što žene u stvarnosti često izgledaju. Fotografija je, naravno, jurnula i u ostale internetske sokake, i izazvala najstrašnije zgražavanje realnošću uznemirenih korisnika. Naročito korisnica.

Zato što stvarnost tako ne izgleda. Stvarnost nema mlekom nabijene sise, omrežene mlečnim žilama. Uostalom, u stvarnosti se sise zovu grudi, a reč sise niko ne izgovara. Stvarnost nema obešen stomak, razvučen jer su se u njemu dva deteta spakovala, pa još sa strijama. Stvarnost je mnogo lepša, ona živi u reklamama svuda oko nas. U njima vesela majka, ispeglana, uglancana, stara jedva dvadeset godina, utrčava posle radnog dana u dvorište sa upravo depiliranom travom, čije zelenilo prosto uživo vrši fotosintezu. Trkom u naručje je dočekuje troje umivene, očešljane i radosne dečice. Ona ih grli oberučke, dok joj se šeretski smeši muž koji upravo kači veš tako čist da mu još uvek etikete iz radnje vise.

Istovremeno, u realnosti koja ne postoji zato što je krajnje fuj za gledanje, majka sažvakana od celog dana na poslu, četvoronoške uteturava u dvorište. U jednoj ruci vuče cegere iz prodavnice, u drugoj gomilu stvari koje su deca zaboravila u autu, trećom rukom se probija kroz pampase dvorišta koje niko nema vremena da popase. Već u trećem koraku majka nestaje iz kadra, zahvaljujući spoticaju o zatureno kamionče, pravac u poluispumpani bazen koji niko nije sklonio od pretprošlog leta. Prvo dete pronalazi majku u gomili prosutih kesa, vadi ispalu čokoladu i koliko odmah je razmazuje po grudima, drugo odvozi kamion u nepoznatom pravcu, a treće otac na rubu snaga i živaca pokušava da skine sa komšijske ograde. Zaboravljenom opranom vešu se daje četrdeset dana, shodno čemu takav i miris oko sebe širi.

Stvarnost je plakat na autobusu, na kome vesela petočlana porodica ripa u mlazevima kristalne vode. Deca u rukama drže lopte i lađice, otac se smeška najskupljim zubnim implantima i ima torzo kakav bi i najbolji fotošop samo poželeo. Majka ima sve odlike atletičarke sastavljene od suvog mišića, frizura joj srećno leprša, sise...izvinjavam, grudi joj streme ka visinama, savršeno su jednake, velike taman da su izazovne, ali ne i prevelike jer je to prostački. Delovi tela, nerealno zvani dupe i bokovi, su nenarušeni trostrukim porođajima, a od strija i celulita naravno da ni traga nema.

U nepriznatoj realnosti kojom sigurno ni čaša vode, a kamoli poseta bazenima, ne može da se proda, stvari stoje drugačije. Majka troje male dece najčešće prekida smrtnu kletvu upućenu zločincima koji kupaće kostime šiju samo za sulundare, i zaboravivši jastučiće koji joj ispadaju na sve strane, naglavačke istrčava iz kabine za presvlačenje pokušavajući da spasi dete koje naglavačke upada u vodu duboku do gležnjeva. Bez obzira na sve nabore, falte i strije koje joj je Majka Priroda podarila kao suvenir na trudnoće i porođaje, majka iz nepostojeće stvarnosti zaboravlja sve svoje telesne falinke i nogom pokušava da spreči drugo dete da pojede komšijski suncobran. Za to vreme detinji otac juri trećeg potomca po termalnom kompleksu, dovodeći se u opasnost da bude linčovan od svih o čije se stvari sapleo ili ih izgazio. Narednih nekoliko sati, ako ih vremenske nepogode u formi kiše ne spasu, ubogi roditelji uglavnom mažu decu da ne izgore, naganjaju se oko nejedenja sladoleda pred ručak, naduvavaju plastične morske nemani i gluve od opšte piske i vriske. Uprkos svoj toj relaksirajućoj zabavi, koja vodi ka konačnom slomu živaca i snaga, majka sa zavišću gleda sve ženske osobe koje još nisu osetile čari rađanja i koje uspevaju da stanu u šustikle koje se odnedavno zovu kupačim kostimima. Potpuno joj je jasno da će ponovo tako izgledati samo ako decu da na usvajanje i 27 sati dnevno trenira kao za olimpijadu, mada ni tada nije baš sigurno da će one preskupe kreme protiv strija ipak odraditi svoj obećani posao.

To nije ono što nam treba, jeste da to živi svaki dan sa nama i uz nas, ali na šta bi ličilo kad bi se po društvenim premrežavanjima širila svakodnevica, malo nam je iste svaki dan, samo nam još na ekranima fali. Zato i postoje jasna, nepisana pravila slikovnog ponašanja na internetu. Muškarci mogu da imaju pivske žuljeve u prednjem srednjem delu, mogu da budu dlakavi, mogu da se sparušavaju i nagužvavaju, mogu da se slikaju do kolena u blatu, na stolovima i ispod stolova.

Za razliku od njih, žene treba da uvuku stomake, isprave se i isprse do ugrožavanja ravnoteže u leđnom luku, ako imaju bore i falte da se slikaju na horizontu kadra, a najpoželjnije su sanitarne slike. To su one koje se odvijaju sa bojlerom u pozadini i kupatilskom keramikom u okruženju. Poželjno je i da se napuće kako kokino dupe, d'izvinete, a ruke neka drže u položaju koji ih zateže i ne dozvoljava da se vidi unutrašnja nadlaktica, od milja zvana »hlebara«. U slučaju da imaju prateće strije i celulit, dobro je da iste sakriju komotnim čadorom i ne uznemiravaju javnost pojavama koje, na žalost, renesansni slikari nisu sakrivali.

Što se dece tiče, ako su već u kadru sa majkama, ali i inače, internet estetika zahteva praćenje reklamnih trendova, zbog čega se korisnici umoljavaju da decu ne slikaju musavu, neočešljanju ili u situacijama koje su za decu tako tipične. Jeste da u paralelnom svetu su deca šmrkava, vole da povraćaju bez najave, naročito po svetlim tepisima i krevetima, tako da božja duša to ne može iz madraca da izvuče i opere, jeste da majke i očevi počesto mirišu kao krave muzare, a deca kao ukiseljena telad, ali da li mi treba tu realnost da prihvatimo?! Ne! Naravno da ne.

Zbog toga i postoje pomenuta nepisana pravila, a ko ih prekrši, poput gore pomenute žene zvane Nebo, zgražavanje je najmanje što tim osobama treba da se desi. Da je bar stavila sliku u crno-beloj tehnici, još bi neko mogao da se prevari i vidi je kao umetničku, ovako u svim realnim bojama život je zaista neprihvatljiv.
 

Sreća što je jedan od najvećih savremenih slikara, Lucian Freud umro, inače bi, baš kao i žena Nebo, nastavio da slika život s njegove prave strane. Jeste da bi Dostojevski, samo da je umeo bolje da slika no što je umeo da piše, slikao baš kao Freud, ali to još uvek ne znači da mi to treba da gledamo...te stomake okačene, sise viseće i preorana lica. Kuda bi to vodilo?! Kakva je to realnost bez fotošopa?!
 

Ukratko, realnost treba zabraniti. Bar dok se ne prolepša.